Borka Pavicevic

Bez obzira sto je jako slozeno kada i u kom trenutku, kada dolazi do spoznaje onoga sta treba uciniti, ja bih ovaj amandman 7, umesto otpocinjanja rada u posebnim oblastima kulturi rekla nastavljanje rada jer mislim da su za mnoge od nas ti radovi, zvali ih kako god hocete, od gradjevinskih, kulturnih, umetnickih, odavno zapoceli. Mislim tako nekako da slozimo ovo - ko ide u maturu, ko ide u osnovnu skolu, ko ce da ode na fakultet. Mislim jos uvek postoje kvalifikacioni ispiti.

Dakle moj predlog je.... istovremeno bih na to dodala da se danas ispoljila, kako da kazem, korektivna ili savetodavna uloga pojedinih organizacija... ja naime mislim da tokom celog ovog rata te uloge pojedinih NVO-a, medija i ostalih nisu bile samo savetodavne nego daleko autorskije i pregnantnije. Pa bih zelela to da napomenem jer prosto mislim da je to stanje... potrebno da na izvestan nacin budemo osvesteni u tom pogledu da bi se nesto moglo nastaviti i oslonilo na nesto, dakle i otvorila ta buducnost. ... nasloniti... Postoje vec stvari na koje se mozemo osloniti. Sad bih htela da uvedem jedan pojam - govori se o proslosti i buducnosti - rekla bih nesto o stvarnosti. I to bih rekla prof. Micunovicu zato sto me ovo o baronima revolucije na jedno davnasnje njegovo prisustvo u jednom govoru u kome se govorilo o baronima revolucije, ali nek' to ostane ovde... interni nas sporazum.

Danas su mnogi citirali Adama Mihnjika u tome da je on rekao da ne treba razgovarati, da se podrazumeva da ne treba razgovarati sa zlocincima. I svi smo se s time slozili. Medjutim, ako se vratimo stvarnosti, nisam sigurna da mi svakodnevno ne razgovaramo sa zlocincima u medijima, na javnim mestima, u institucijama ovog drustva, prema tome to sto je Adam Mihnjik rekao za nas predstavlja wishful thinking, a ne da se tako komotno slozimo sa necim sto se zaista podrazumeva - da se sa zlocincima ne razgovara, ali mi svi to i nadalje cinimo. Zatim bih u prisustvu predsednika skupstine htela da kazem da mi imamo zakon koji se odnosi na zabranu sirenja rasne, verske i nacionalne mrznje, pa kada je rec o legalitetu, bilo bi dobro da se taj osnovni zakon sprovede u institucijama parlamenta, i u institucijama ove drzave jedan jednostavan zakon, tj. da se sprovede i iskljuci svako ko siri rasnu, versku i nacionalnu mrznju... jer mislim da u nasoj stvarnosti, izmedju proslosti i buducnosti, ima mnogo elemenata koji mogu da nam kazu.... necu reci segmenata jer od te reci mi dodje direktno da skocim preko puta, kao i od reci transparentno... verovatno kao i svima nama... dakle, stvarnost je celina i stvari su u celinama, a nisu u segmentima... dakle u nasoj celokupnoj stvarnosti ima pojava, o tome je govorio i Vegel, koje nam jasno ukazuju sta cinimo kada govorimo o proslosti i da li je u dovoljnoj meri napravljen odredjeni diskontinuitet sa pojavama nasilja, fasizma i svega onoga sto mislimo da je vezano za rat... istovremeno stalno se govori da treba osvetliti, jeste - treba osvetliti, ali nama to svetlo odavno blesti i mislim stvari su osvetljene... one se vide... mi smo ih svi videli.

Dakle, sada sledi proces dokazivanja onoga sto je ocigledno. Jedan vrlo zanimljiv duhovni proces, pa zato mislim da se pored politickih stvari to predstavlja izvesnu muku jer mi u stvari treba da imenujemo nesto sto je na osnovu svojih mnogih pojavnih oblika evidentno, a znam da to nije lako.... to je isto... osvetliti, jasno je... sad treba ga dokazati... u pogledu dokazivanja prednost ima rec legitimitet. U redu, ali kad je o katarzi rec, vi znate prosto da u jednoj drami katarza moze biti veca ako pravi glumci igraju prave uloge... ili ako onaj istorijski lik koji je na sceni sledi svoju konsekvencu, tj. ako se likovi u drugom cinu ne pocnu voditi drugacije... katarza je vezana i za likove... pre svega videli smo do koje mere neko mora da ima nesto drugo... a to je legitimitet da to cini.

Pa kad je rec o komisiji za istini, i kad je rec o mnogim stvarima o kojima smo razgovarali, pored legaliteta, legalistickog postupka mora postojati nesto sto je legitimitet dramskih lica da nesto cine sto sada treba da cine, i mislim da iz toga proisticu i mnogi nesporazumi koje nam je cesto tesko imenovati. Dakle, sto se tice institucija, povezano sa ovim da nije otpocinjanje nego nastavljanje institucionalnog rada na tome, mislim da je izuzetno bitan u formiranju institucija njihov program, program formira instituciju... Imate institucija u koje je zlocin usadjen. Mi imamo mnogo institucija koje su zlocinacke institucije. I orijentacija jedne institucije zavisi od njenog programa. Dakle, ukoliko se on definise kao nezlocinacki ili ako se definise kao potpuno obrnut od celokupne prakse koju smo imali... dakle, ne mislim da su institucije neko stanje luksuza, pa cemo mi sada da formiramo neke institucije, pa kad se one formiraju onda ce one da rade neke stvari koje ce biti dobre i prave. Ne, u samom zidanju institucija se sadrzi zlocin ili se sadrzi borba protiv zlocina. Institucije mogu formirane kao sto su neke formirane da sadrze unutar sebe borbu protiv zlocina. Ne mozete napraviti orijentaciju novina bez njihovog sadrzaja, ne mozete napraviti... pozoriste se pravi zbog repertoara, bozja sluzba se drzi, crkva se zida radi bozije sluzbe... ne sazida se prvo crkva, pa se u njoj drzi sluzba... odnosno stvari su zamenjene - od nasih programa, od nasih sadrzaja, od nase ideologije, od nase orijentacije, od onoga sto ugradjujemo kao osnovni princip u nesto mi cemo te institucije napraviti u buduce zlocinacke ili nezlocinacke... tako da tu nema... inherentan je motiv... jer samo taj motiv moze... otuda mozemo objasniti ovoliku gradnju jer u njoj nema motiva... ne vredi nijedna zgrada, nijedna institucija u kojoj se ne obavlja, od suda do pozorista, ona sluzba koja moze obezbediti kontinuitet, ispravnost i katarzicnost te institucije.

Prema tome, ta prica o tome da cemo mi sad prvo nesto da napravimo, a onda ce to da kada budemo u nekim boljim prilikama da to postane bolje - ne mislim da je to prosto metodoloski tacno, prosto ne mislim da je taj nacin misljenja delatan. Dakle, eto... ja bih htela da rezimiram da se treba identifikovati .... i stvarnost, obratiti paznju na ono sto nam se desava, 1990. nismo obratili paznju na ono sto se desava.... Devedesetih smo govorili pusti budale, to su fasisti, to su idioti... to su ovakvi... videli smo da svi ti ljudi i organizacije nisu prosto bili budale... pa prema tome, taj element stvarnosti treba prepoznati i sada svi ti ljudi koji su na javnoj sceni nisu samo budale zato sto ima efekata koji su prilicno zabrinjavajuci i u onom sto zivimo, sto osvetljava i ono sto je proslo i cini mi se da kao i nekada na ono sto ce se desiti ili se nece desiti u buducnosti.

Hvala