Ivan Vejvoda

Mi koji smo na razlicitim stranama tokom ovih godina nakon '89., kada se dogodila promena, u raznim svojim ulogama, bilo kao aktivisti, bilo kao drustveni naucnici, politicki teoreticari, politikolozi itd, imali smo priliku zaista da pratimo ono sto se zbivalo u svim ovim zemljama. I u mnostvu intervjua koje dajem kao verovatno i svi vi, razlicitim stranim novinarima otkad se sve ovo dogodilo, ono sto uvek isticem jeste da je ono sto je neizmerno pozitivno i dar koji smo dobili u ovoj katastrofi u kojoj smo ziveli jeste da smo imali priliku da "na miru" posmatramo uspehe i neuspehe tranzicije u svim ovim zemljama i nadam se, da nesto naucimo. A koliko vidim iz onog sto rade nase vlade, cini mi se ipak da su neke lekcije dobro naucene o tome gde su prioriteti, sta je vazno i na cemu treba staviti akcenat.

Medjutim, kao sto svi znamo i osecamo, potrebno je puno vremena kada vremena nema. Potrebno je puno strpljenja kada smo svi neizmerno nestrpljivi. Potrebno je fokusiranje kada je potrebna sveobuhvatnost, ono sto sam u svom izlaganju juce rekao, ono sto je, ja mislim prvi, nemacki sociolog Klaus Ofe pomenuo kao problem, to je taj problem simultanosti. U tranziciju mora da se udje na najsirem mogucem frontu radikalnih reformi, od politicke, preko privredne, preko socijalne, obrazovne, zdravstvene, pravosudne i, Klaus Ofe je dodao, u onim zemljama koje ne znaju koje su im tacno granice, ima i taj problem drzavnog ustrojstva. I kod nas naravno taj dodatni problem kome je posvecena i ova konferencija, suocavanja sa tom prosloscu. Naravno, to postoji i u ovim drugim zemljama kao sto smo culi od naseg dobrog prijatelja Adama Mihnjika. Dakle potrebno je, ako to moze metaforicno da se iskaze na sledeci nacin, popravljati camac ili brod na kome smo na najuskovitlanijem mogucem moru gde hara orkan. I znaci svi oni mornari koji su na tom brodu mogu da se spase od utapanja samo ako zajedno uskladjeno rade na popravljanju tog camca ili broda. Malo pojmovnijim recnikom receno, i ja volim vise onu Tokvilovu podelu na drzavu, politicko drustvo i civilno drustvo, a ne onu uobicajenu Fergusonovu na drzavu i civilno drustvo, mislim da svi ti segmenti moraju istovremeno da se obnavljaju, modernizuju i ciste u onom pod navodnicima smislu gde svi moraju da prodju nekakvo ponovno obrazovanje u tome sta jeste.

Naravno, mi imamo mnoge od tih elemenata i jedan od rezultata isto te katastrofe i nase izolovanosti, tj. samoizolovanosti, jeste bio taj sto je drustvo moralo samo za svoj percin da se iscupa. Naslo je u sebi energije, da stvori samo svoje ustanove, svoje institucije, svoja udruzenja, svoje organizacije za ljudska prava, za zenska prava, one ekspertske grupe koje su pripremale - kao sto sam govorio - u predpostmilosevicevskom periodu ono sto ce se dogoditi. Znaci, ovde imamo kapaciteta, imamo ekspertize i to svi strani prijatelji, medjunarodne organizacije koje dolaze, potvrdjuju to i to zaista bez komplimenata, koliko znamo iz razgovora koje vodimo ovih osam meseci sa njima, da nisu naisli na ovakvo tranziciono drustvo koje ima toliko znanja. Mi znamo koje je stanje institucija, mi znamo koje je stanje tog znanja. Ima jedna izuzetno velika rupa od deset godina koja je izuzetno dugacka u nasim pojedinacnim zivotima, ali ona je relativno kratka u nekakvom institucionalnom zivotu. Treba se osloniti na ono sto moze da se iskoristi.

Mihnjik, i time cu zavrsiti ovu svoju intervenciju, je rekao nesto sto je veoma znacajno - sto znamo svi mi koji smo drugovali s njim od '80-ih godina naovamo i koji smo citali i prevodili ovde u casopisima u kojima smo saradjivali - imao je uvek onu poruku koju je i danas ovde izrekao: potreban je kompromis, potrebno je sedeti za stolom sa onima koji su do juce sedeli preko puta nas, naravno napravio je onu vaznu distinkciju koja je sama po sebi razumljiva, ne moze se sedeti za stolom sa onima koji su bili zlocinci, ali oni koji su bili politicki suparnici, to je govorio ne samo Mihnjik nego i nasi prijatelji u Ceskoj i u Madjarskoj, to su ti okrugli stolovi, to je taj put koji je sada toliko tezak i mukotrpan, ponekad je tesko i svarljiv, sa takvim ljudima sedeti, ali to je jedini nacin da se ide napred. A civilno drustvo koje smo izgradili tokom ovih deset godina, pojedinci, grupe, asocijacije, jesu tu da bi gledali - kako to Otpor dobro kaze, da bi posmatrali, da bi sugerisali, da bi konstruktivno kritikovali i da bi jednostavno kritikovali tamo gde osecamo gde je brod zapeo, gde je lokomotiva stala, da bi je pogurali napred svojim aktivnostima. Bez ucesca svih nas, svakoga od nas ovde pojedinacno, taj brod se nece popraviti i mi cemo se utopiti.

Medjutim, smatram, iz svega onoga sto vidim, uz sve kritike koje imamo, ja mislim, za pojedince koji danas su na vlasti, da je ipak brod usmeren u pravom pravcu i da, bez obzira na oluju koja hara, ipak imamo taj sever prema kome smo usmereni. Ako mu ne pomognemo, kriticki i konstruktivno, mislim da necemo uspeti.