Natasa Kandic

Slusajuci sudiju Saksa, ponovo sam razumela koliko je vazno ljudsko dostojanstvo, i koliko istine o proslosti zapravo nema i koliko nema uvazavanja ljudskog dostojanstva. Srbija je drugacija nego Juzna Afrika, ali istina i pravda su univerzalne vrednosti i od toga kako se vlasti odnose prema istini i pravdi, zavisi i to kakvo cemo drustvo imati, koliko ce ono biti demokraticno i koliko sposobno da uspostavi odnose sa susedima. Nasi susedi, sa njima 10 godina smo u neprijateljstvu, ali odavde, sa nase lokalne scene, mi ne vidimo stvari onako kako ih vide nasi susedi. Deset godina slusamo jednu istu poruku, a to je da se nad Srbima vrsi genocid, da je ceo svet nepravedan, sankcije koje smo godinama imali bile su nepravedne, bombardovali su nas zato sto smo na Kosovu branili ceo svet i u takvoj jednoj poruci nikada nije bilo mesta da vidimo kako nas vide to drugi i zasto se ta slika, te slike - nasa i slike suseda - toliko razlikuju. Toliko su razlicite da tu samo onda ima neprijateljstva, da nema onda prostora za uslove u kojima bismo mi krenuli da gledamo susede i da razumemo zasto nas oni tako vide. Nakon promena u Srbiji nisu postavljene te vazne delatnosti, odnosno, po mom vidjenju, neki prioriteti, da vidimo kako da se odnosimo prema onome sto se dogodilo u proslosti u cilju uspostavljanja odnosa sa susedima.

Mi smo jos uvek u situaciji da ne zelimo da se okrenemo toj proslosti u ime objasnjenja da treba da budemo okrenuti buducnosti i da ta proslost treba da ostane u proslosti. Ja mislim, a i istorijsko iskustvo nas uci, da bez suocavanja sa prosloscu, sa nedelima, krsenjem ljudskih prava u proslosti, tesko da mozemo da imamo buducnost demokratskog drustva u kojem cemo da vodimo racuna o ljudskom dostojanstvu zrtava, nezavisno od toga koje su nacionalnosti. Iako smo deset godina ovde mogli da slusamo samo o tome sta se dogadja nama, kolektivno, narodu, srpskom, Srbima, nikada tu nije bilo nijednog imena, nikada nije bilo glasa te zrtve, da ta zrtva govori o tome sta se njoj dogodilo. Uvek je to bilo "nama se to dogodilo, nama, mi smo vekovima izlozeni genocidu, mi smo svi zaklani jos u istoriji" i to je ono sto je bilo strasno i da nismo uspevali da se za ovih deset godina da i te zrtve, Srbi, mi, imamo ljudsko dostojanstvo i da to ljudsko dostojanstvo pocinje sa tim ja, on, i uvek na tom individualnom, personalnom nivou.

Kada su nase vlasti u Srbiji obznanile formiranje Komisije za istinu, cinilo mi se da je to bio jedan pozitivan znak, konacno znaci sa promenama u Srbiji mi hocemo da imamo tacnu sliku ili da znamo sta se drugima dogodilo, a i da na jedan novi nacin znamo sta se ljudima, zrtvama koje su ovde u Srbiji nalaze, dogodilo. Samo objasnjenje ciljeva, poslova kojima bi se bavila Komisija za istinu izvedeno je vrlo nezgrapno, tako da je mnoge ta ideja odmah na pocetku odbila. I ja spadam u te kojima se takvo jedno objasnjenje Komisije za istinu, zadataka kojima bi se ona bavila, nikako ih ne vidim u kontekstu onoga sto je vrlo vazno, a to je suocavanje sa prosloscu na nacin da priznamo da su zrtve druge nacionalnosti ljudska bica, jednako bitni kao sto su zrtve Srbi ili oni koji se nalaze ovde. Znaci, to suocavanje sa prosloscu je jedino vazno ukoliko mislimo na pojedinca. Ali, da li tog pojedinca, kojih ima, ja mislim, miliona, da li njih zanima nasa rasprava ili to sto ce Komisija da saopsti o uzrocima razbijanja Jugoslavije. Pa mi smo sa tom stvari krenuli i pre '90. godine i to stalno bavljenje "oni su krivi za razbijanje Jugoslavije, ne mi", dovelo nas je dovde dokle smo bili i u ovo stanje u kome se nalazimo 10, 11, 12 godina. Da li ce biti Komisija za istinu, da li ce postojati i neka druga tela, da li ce postojati i neki drugi oblici suocavanja sa prosloscu, u vezi prvo sa buducnoscu je pitanje koje treba da se dobije u jednoj javnoj raspravi.

O tome treba da se razgovara, imajuci u vidu da mi imamo veoma velike probleme. Jedan od tih problema je negiranje upravo da su se nedela dogodila, a da mi, odnosno pojedinci na visokim polozajima kao sto je u vojsci, policiji, civilnoj vlasti, jesu odgovorni za to i pitanje odgovornosti je neophodno postaviti. Drugi problem je, ako uspemo da zapravo i otvorimo pitanje tih nedela, kako se odnositi prema njima. Istorijsko iskustvo kaze da nove vlasti imaju obavezu da preuzmu odgovornost za nedela koja su se dogodila u proslosti i koja je izvrsila prethodna vlast sa policijom, vojskom i raznim drugim dodatnim policijskim i vojnim jedinicama i u saglasnosti sa odredjenim institucijama. To preuzimanje odgovornosti je veoma kompleksno pitanje, i zapravo je dobrim delom i pitanje pravde. U nasem slucaju, mi necemo biti pitani za tu pravdu, zato sto Haski tribunal postoji mimo nase volje, to je jedna cinjenica koju mi ne mozemo vise osporavati niti beskrajno tu pravdu odugovlaciti time sto cemo se pozivati na donosenje Zakona o saradnji. Istoriju neku o bivsoj Jugoslaviji pisace dobrim delom i ta dokumentacija Haskog tribunala i mi o tome moramo voditi racuna. Kada sam rekla da ja spadam u one koji misle da je citava ta ideja o suocavanju sa prosloscu dosla nezgrapno u vezi sa tom Komisijom za istinu, cini mi se da nije sve tako lose. Cak i mogu da se naprave greske, ali mora da se otvori jedna javna rasprava u kojoj mi treba da govorimo o tome koja su osnovna pitanja i sta je vazno u odnosu na proslost, a imajuci u vidu da smo mi prihvatili, obecali da cemo se u buducnosti vladati po odredjenim pravilima demokratskog drustva.

Da li ta Komisija za istinu ima smisla, da li moze da doprinese uspostavljanju dobrih odnosa, ukoliko za ovo vreme otkad su se dogodile promene u Srbiji mi jos uvek nismo uspeli da napravimo nijedan gest koji bi susedima pokazivao nasu spremnost, spremnost vlasti, a i spremnost drustva, da se okrene toj proslosti na nacin da prizna da je to ljudsko dostojanstvo toliko vazno da ispred toga i iznad toga ne moze nista da postoji. Kao sto iznad zakona ne moze niko da postoji, tako ni nista ne moze da negira to ljudsko dostojanstvo, cak ne postoji nijedna stvar koja je vaznija od tog ljudskog dostojanstva, ni pozivanje na neku praksu ili na shvatanje ili na ocenu Haskog tribunala kao suda koji deli selektivnu pravdu ili na pozivanje toga da mi moramo prvo da vidimo da u tom Hagu postoji dovoljan broj onih koji su Hrvati, Muslimani, Albanci, pa da nam to da neki signal da zapravo taj Hag nije samo stvoren da bi sudio srpskom narodu.

Mislim da je sve to malo, svi ti takvi stavovi i objasnjenja imaju malo veze sa onim stvarima koje su zapravo neke univerzalne vrednosti i da samo misleci na to da zapravo nema iznad pojedinca nista sto je vaznije i sto moze dovesti do nekog mira u kome ce se zrtve, pojedinci osecati spokojnije ako vide da postoji saosecanje na onoj strani koja je njima uvek izgledala kao neprijatelj. Ima jedna poslovica koju sam ja cula juce na medijima da ju je izrekao potpredsednik vlade Covic koja kaze: "blaga rec zove prijatelje, blaga rec miri neprijatelje." I stvar je zapravo u tome: kako napraviti uslove u kojima mi svi govorimo tako sto izgovaramo tu blagu rec, izgovaramo ih da ih cuju nasi susedi, da ih cuju zrtve koje se nalaze u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.  Dokle god nema tih uslova da nase reci se cuju jednako dobro kao sto ih mi cujemo ovde, tesko da neko moze da vidi, da oseti, da veruje, da smo mi odavde iz Srbije spremni da uvazavamo zrtve bez obzira da li su oni Hrvati, Muslimani, Albanci ili Srbi. Sve dok ne uspemo to, ljudi ce da nas vide, ljudi, ja mislim upravo i uvek iskljucivo na pojedince, kao na drustvo i kao na pojedince, kao na predstavnike vlasti, koji produzavaju isto ono sto je predstavljala i prethodna vlast.

Ne treba da zaboravimo da ima jos puno tih glasova koji kazu: pa nije se nista promenilo, ako u toj Srbiji niko nije razumeo, od predstavnika vlasti, da postoje razliciti nacini da se pokaze spremnost za stvaranje uslova koji vode, ja bih rekla, umirenju - ono sto Zarko Puhovski dobro kaze. Nekoliko prilika smo imali i cini mi se da olako propustamo. Ja znam kad pomenem albanske zatvorenike da se veliki broj ljudi, narocito onih medju politicarima, najezi. I opet kazu, evo je, opet ona. Ali ti albanski zatvorenici su vecina koji su pohapseni za vreme NATO bombardovanja. Neki su u vezi sa oruzanim sukobima uhapseni i osudjeni '98. godine. Osim jednog slucaja, medju njima nema nijednog koji je optuzen ili kaznjen za ratne zlocine. Prirodno je, sa pravnog, politickog i etickog stanovista, da kada se zavrsi rat, kada se potpise mirovni sporazum, da onda nova vlast misli o tome kako ce da pokaze to da je ona drugacija. To znaci da pokaze da ovde u Srbiji ni vlasti, ni drustvu, ni gradjanima nisu potrebni nekakvi politicki zatvorenici, neki ljudi koji su kaznjeni u vezi sa krivicnim delima koja su politicki motivisana. Nazalost, mi upravo zbog toga sto deset godina Albance vidimo kao ljude koji nisu bitni, vidimo ih kao neki deo ljudske populacije koji nas stalno ugrozava, uzima nam neku etnicku teritoriju, mi zbog tih stereotipa, predrasuda, nikako da vidimo koliko bi jedan mali korak doveo do drugacijih odnosa i do uslova u kojima se onda mnoge druge stvari, vazne za buducnost, a imaju veze sa prosloscu, lakse resavaju.

Medju nasim politicarima, odnosno, u novoj vlasti u Srbiji ima dosta onih koji svojim prethodnim delovanjem i aktivnoscu stvarno razumeju koliko je vazno to suocavanje sa prosloscu. Ali isto tako je tacno da u novoj vlasti ima takodje jako puno onih koji se ni u cemu nisu razlikovali od prethodne vlasti. Poseban problem u nasem odnosu prema proslosti je da nismo jos uvek uspeli, i to nije lako i to je jedan dugotrajan proces, promena institucija koje su neposredno vezana sa delima koja su se dogodila u proslosti. Mi imamo neke male promene u policiji, beznacajne promene u vojsci, a dokle god nema korenitih, ozbiljnih, od pocetka do vrha promena u policiji i u vojsci, nas odnos prema proslosti uvek u kontekstu toga da postoje jos uvek u institucijama nove vlasti one strukture, oni centri moci koji ce blokirati svaku delatnost u odnosu na buducnost preko suocavanja sa prosloscu, zato sto je zastita njihova njihov najvazniji interes. I otuda mi imamo jednu preovladjujucu sliku ovde da zapravo mi moramo stititi Srbiju od onih koji traze da se otkriju zlocini.

I nas poznati pisac Konstantinovic je izrekao jednu vrlo vaznu cinjenicu kada je rekao: mi olako pustamo, bez rasprave, bez protivljenja, sve one koji traze od nas da branimo zlocin, zato sto odbrana zlocina je u stvari odbrana nase proslosti, odbrana Srbije i stvaranje uslova u kojima mi necemo drugima dozvoliti da nas stavljaju u situaciju da mi odgovaramo za zlocine, jer zlocine su svi pocinili. I konacno, ukoliko imamo snage da se suocimo sa prosloscu, onoliko koliko imamo te snage, toliko i imamo uslova, stvarnih, za uspostavljanje odnosa sa susedima, i za Srbiju koja ce biti drugacija nego Srbija koja je poslednjih trinaest godina. Hvala.