Pohod u hilandarske riznice

Povodom obeležavanja svoje godišnjice, beogradski Muzej primenjene umetnosti (Vuka Karadžića 18) otvorio je početkom novembra izložbu “Riznice manastira Hilandara”. Izložba, nesvakidašnja po originalnoj postavci, prati objavljivanje dvotomnog kataloga posvećenog tridesetogodišnjem radu Muzeja na istraživanju riznica našeg čuvenog manastira na Svetoj gori. Autor izložbe i kataloga Dušan Milovanović ističe važnost i obimnost ovog poduhvata: “Tačno pre 32 godine dobili smo od Srpske akademije nauka i umetnosti zadatak da sastavimo ekipu koja će da istraži riznice manastira Hilandara. Taj veliki projekat bio je pokrenut kako bi se Hilandar istražio, jer je tada on, poput većine naših verskih spomenika, bio obavijen velom tajne. Na projektu u okviru ekipe našeg Muzeja radilo je preko 20 stručnjaka iz raznih oblasti: etnologije, istorije umetnosti, konzervacije, fotografije”.

O bogatstvu hilandarskih riznica govori činjenica da i posle tri decenije napornog istraživanja i sistematskog popisivanja materijala, posao još nije završen. Kako kaže Milovanović, danas je riznica Hilandara “relativno” istražena, a neprocenjiv i bogat materijal koji je do sad sakupljen, upravo se objavljuje i stavlja na uslugu nauci i zainteresovanoj publici. Prvi tom pomenutog velikog kataloga sa sakupljenim materijalom objavljen je ove godine na srpskom i engleskom jeziku, a izlazak drugog toma MPU najavljuje sledeće godine.

Sama izložba ima nekoliko segmenata: u parteru su izložene fotografije raznih predmeta iz riznice, koji se ne mogu iznositi sa Hilandara, zatim nekolicina eksponata iz zbirke samog Muzeja primenjene umetnosti, kao i prostorne instalacije koje treba da nam dočaraju sadašnju atmosferu obnove Hilandara, nakon tragičnog požara 2004. godine. U prostorijama na prvom spratu nalaze se originalni predmeti koji su u prošlosti doneseni sa Hilandara i Svete gore, ali su tokom vremana, različitim putevima, dospeli do naših muzeja i institucija: SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke, Istorijskog muzeja Srbije, Narodnog muzeja, Muzeja primenjene umetnosti i zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu. Treba naglasiti da je ova izložba jedinstvena prilika da se svi ti predmeti vide sakupljeni na jednom mestu.

Kako kaže Milovanović, na obradi bogatog rizničkog materijala, pored njegove grupe, sada rade i sami monasi u manastiru – podaci se snimaju na hard diskove i tako čuvaju za budućnost. Hilandar je u 21. veku moderan manastir, što ne treba da čudi, jer je, po rečima Milovanovića, često u mnogo čemu prednjačio na Svetoj gori. “Kada smo otišli tamo pre tri decenije, komfor i način života na Svetoj gori bili su na nivou iz 17. veka. Nije bilo vode, struje, centralnog grejanja, telefona. A onda, što je zanimljivo, Hilandar je, pre svih manastira, počeo da se modernizuje.

Oni su prvi dovezli motorno vozilo na Svetu goru, prvi su, još krajem sedamdesetih godina, uključili solarne ćelije i tako dobili struju. Izvršena je i rekonstrukcija vodovodne i kanalizacione mreže. Prednjačili su i u izdavaštvu, jer su prvi objavili monografiju 1977. godine. Sve te promene izmenile su i sliku o Hilandaru. Mnogo toga je urađeno i u okviru kampanje pred obeležavanje 800 godina Hilandara 1998. godine. Nažalost, nije mnogo prošlo, i već je 2004. godine stigao katastrofalan požar”, kaže Milovanović.

Kao izrazitu važnost Hilandara za Srbiju Milovanović ističe da je to jedino srpsko mesto kulture i duhovnosti koje u kontinuitetu traje već 800 godina, bez većih razaranja i prekida u radu. Zanimljivo je da su Hilandar poštedeli mnogi silnici. Turski osvajači su kao gospodari prostora ušli na Svetu goru, ali nisu činili nikakve “zulume” i poštovali su dogovor između svetogorske opštine i solunskog vezira. Za vreme Drugog svetskog rata, kada su prostorom na kojem je Sveta gora upravljali Nemci, takođe nije bilo razaranja. “Na inicijativu Hilandara, svi svetogorski manastiri, osim Bugara, sastavili su pismo upućeno direktno Hitleru, s molbom da zaštiti Svetu goru. Obraćali su mu se kao caru, kao gospodaru tog prostora na kojem je Sveta gora. Pismo su odavde podržali značajni vizantolozi poput Ostrogorskog i Mošina. Hitler je dobio pismo, konsultovao se sa stručnjacima i vrlo brzo kao upravnika Svete gore poslao svog čoveka, istoričara umetnosti i vizantologa, tako da bugarski i nemački osvajači nisu činili nikakva razaranja na Svetoj gori tokom Drugog svetskog rata. Ovu priču sam čuo od profesora i akademika Dejana Medakovića”, kaže Milovanović.

Sveta gora je ipak stradala u ranijim vremenima, od zemljotresa, ali i gusara. Napadali su je i krstaši koji nisu propuštali nijednu priliku, da na putu do Palestine ne svrate na Svetu goru i opljačkaju neki od manastira. Veliku muku Sveta gora je imala sa Kataloncima, na samom početku 14. veka. Jedna družina njihovih vojnika najamnika, koji su ratovali za poslednje vizantijske careve, a koja se odmetnula, pošto carevi nisu plaćali kao što su nekada plaćali, ulogorila se negde na obodu Svete gore i povremeno pljačkala manastire. Katalonci su Hilandar napadali pet puta i svih pet puta on je bio odbranjen. Iguman je u to vreme bio Danilo, kasnije arhiepiskop Danilio II, duhovnik kralja Milutina. Katalonci su na sve načine pokušavali da ubiju igumana, ali im to nije pošlo za rukom. Palili su mnoge manastire, ali Hilandar nisu uspeli. Razlog tome je to što je Hilandar odlično utvrđen zidinama još od vremena svog osnivača Svetog Save. Mladi srpski monah bio svestan činjenice da je Hilandar, koji je kao manastir postojao i pre dolaska Srba u njega, dobio od vizantijskog cara u stanju ruševine, jer se jednostavno nalazi na takvom položaju da je uvek na meti razbojnika. Zato je manastir od početka dobro utvrđen, a današnji otvori sa spoljne strane bedema nisu ni postojali.

Utvrđivanje manastira i posvećenost planskom razvijanju ovog centra srpske duhovnosti govori o zrelosti naših tadašnjih vladara. Romantični zanos mladog princa Rastka, koji napušta ovozemaljska bogatstva i “udara tako pozno u dubinu noćnog mira na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira”, kako ga je opevao Vojislav Ilić, nema mnogo veze za istorijskom stvarnošću. Kako kaže Milovanović, bio je to ozbiljno planirani politički poduhvat. “Nemanja je rešio da napravi državu kako treba, a u to vreme praviti državu bez pomoći Crkve bilo je nemoguće. Gde su mogli da dobiju bolje informacije o tome kako fukcioniše crkva nego na Svetoj gori? Tako je Sveti Sava otišao tamo, praktično da nauči zanat. Tamo su živeli najveći duhovnici, postojale su biblioteke, u opticaju je bilo ogromno znanje. Sveti Sava je sam na jednom mestu rekao da ne gradi Hilandar sebe radi, nego radi svoga naroda, jer gde će se sveštenstvo bolje obrazovati i odakle će bolje dogmu preneti u Srbiju, nego li sa Svete gore? Znači, osnivanje Hilandara je bilo potpuno pragmatičan potez” , kaže Milovanović.

Tokom vekova trajanja, srpski vladari su bogato darivali Hilandar, a on im je uzvraćao bogatstvom ideja i brojnim talentovanim umetnicima i značajnim duhovnicima. Hilandar je Srbima dao 14 svetitelja. U Hilandaru je svojevremeno slikao Longin, jedan od najvećih srpskih ikonopisaca 16. veka. Arhitektura hilandarske crkve sa trolisnom osnovom, koju je na temeljima stare crkve 1303. godine izgradio kralj Milutin, imala je neosporan uticaj na razvoj Moravske škole, osobenog srpskog stila u crkvenoj arhitekturi (Ravanica, Manasija, Kalenić). Sa Svete gore i Hilandara u Srbiju su došli i isihasti, poštovaoci mistične pravoslavne asketske prakse neprestane molitve, a veliki njihov poštovalac i sledbenik bio je i despot Stefan Lazarević.

Izložba u Muzeju primenjenih umetnosti, pored toga što prati objavljivanje velikog kataloga predmeta iz manastirskih riznica, ima za cilj da skrene pažnju javnosti na obnovu koja je u toku. Novčani prilozi su svakako dobrodošli i prikuplja ih Fond “Zadužbina Svetog manastira Hilandara” (tel: 011/ 369-20-04, web: http://www.hilandar.org). Ipak je najvažnije da upoznamo duhovno i kulturno bogatstvo ovog svetog mesta, a jedan od mogućih načina je i izložba “Riznice manastira Hilandara” koja je otvorena do 15. januara 2009. Glavnu izložbu prate i tri manje, od kojih su dve završene 30. novembra, a na trećoj, pod imenom “Zapis”, koja je otvorena 4. decembra, moguće je videti umetničke fotografije na temu Hilandara istaknutih fotografa: Branislava Strugara, Saše Žutića, Momčila Vukovića, Rajka Karišića, Tomislava Peterneka, Slavomita Matejića, Dragana S. Tanasijevića, Zorana Purgera, Milenka Stefanovića i drugih.

Izuzetna postavka

Izložba “Riznice manastira Hilandara”, neobična je i po nesvakidašnjem načinu predstavljanja. Na njoj ćete pored eksponata moći da vidite i instalaciju sa građevinskim skelama, koja bi trebalo da dočara trenutnu atmosferu obnove na Hilandaru, ali i sobu “sa požarom” koja nas upozorava da je pomoć izgorelom manastiru i dalje neophodna.

Sve to je osmislio arhitekta postavke Ivan Mangov, kojem je nakon tri godine postdiplomskih studija iz oblasti “Exhibition Design” u Milanu ovo zapravo magistarska izložba. “Ideja o saradnji sa autorom izložbe Dušanom Milovanovićem javila se kada smo bili na Hilandaru.

Želeli smo da ujedinimo Dušanovo tridesetogodišnje iskustvo sa mojim trogodišnjim iskustvom magistarskih studija i da Hilandar, kao klasičnu nacionalnu temu predstavimo na savremen, za Srbiju možda nov način” – kaže Mangov i dodaje: “S obzirom na to da je prethodnih godina naša nacionalna kultura predstavljana često na neadekvatan način, čak i zloupotrebljavana tokom devedesetih godina, veliki deo mlađe publike gaji prema njoj odbojnost. Ja sam želeo da sve to predstavim na način koji je blizak mojoj generaciji, putem instalacija, multimedija, total dizajna celog događaja. Mislim da mladi mogu da uživaju u ovoj izložbi, jer ona govori njihovim jezikom”.

MAGAZIN CASAVIVA U FEBRUARSKOM BROJU DONOSI:

Kurs hedonizma
U čaši se krije istina o vinu

Klasici dizajna:
Marsel Brojer, pobornik praktičnog stila

Top 10:
Samostalne, moderne i visoke - police

Šoping - Lampe

Moda za dom - Pre svega udobni dvosedi i trosedi