Bolje od aviona

Tekst i foto: Milan Kovačević

Kada sam zbog obaveza u nekoliko dana morao da posetim Prag, Lajpcig, Frankfurt i Bern (pa potom još jednom Frankfurt), bilo je mogo jednostavnije opredeliti se za putovanje autom nego gubiti vreme i živce po aerodromima i železničkim stanicama.

Verovali ili ne, vožnja od gotovo 4.000 kilometara u pet dana (tačnije, četiri - jedan sam pauzirao) nije surova ni iscrpljujuća. Baš naprotiv, opušta mozak i telo i daje vam vremena da, uz lagano baratanje volanom, razmišljate o mnogim stvarima koje biste inače potisnuli pod tepih da sačekaju "mirnije dane".

Osnovni preduslov za prijatnu vožnju je adekvatan automobil. Definitivno Renault Laguna Grand Tour opravdao je naziv. Želite li da saznate više o jednoj od najsavršenijih drumskih krstarica, kliknite ovde. Uz kazaljku brzinomera uglavnom "zakucanu" na 130 km/h, prosečna potrošnja dvolitarskog benzinca je iznosila okruglih osam litara na 100 pređenih kilometara.

Put započet u petak 24. oktobra oko 4 sata ujutro vodio me je preko Mađarske i Slovačke u Češku. Većini je poznato kakav je put do mađarske granice. Najpre autoput do Novog Sada (240 dinara), pa potom nešto što bi trebalo predstavljati jednu traku autoputa sa dvosmernim saobraćajem, ali se ipak naplaćuje po punoj ceni (330 dinara), uz ograničenje brzine od 100 km/h. Na računu dobijenom od inkasanta piše "Autoput Novi Sad - Subotica", ali, ni uz najbolju volju i bujnu maštu, tamo nisam uspeo da vidim autoput.

Nakon jednostavne granične procedure, situacija se znatno popravila. Mađarski autoputevi su glatki kao staklo, sveže izgrađeni i blistavi. Naplata se obavlja pomoću elektronskih vinjeta, i za 2.550 forinti (oko 11 evra) imate pravo da ih koristite do mile volje u narednih 10 dana. Postoji i jeftinija varijanta, četvorodnevna, čija je cena 1.170 forinti (sem u toku turističke sezone, od 1. maja do 30. septembra, kada raste na 1.530 forinti). Desetodnevna vinjeta je dobra opcija ako se planira povratak kroz Mađarsku.

Kako je u pitanju e-vinjeta, ne postoji nalepnica koja se lepi na vtrobransko staklo, već se dobija samo račun, dok se podaci u vozilu unose u informacioni sistem. Znakovi pored puta upozoravaju na prisustvo kamera čiji je zadatak da kontrolom tablica ustanove ko je "zaboravio" da plati putarinu.

Po prelasku u Slovačku (da, kada pređete mađarsku granicu, slobodno možete da odložite pasoš), situacija sa autoputevima ostaje identična - lepo i komforno. Cena nalepnice (koja se postavlja sa spoljne strane vetrobrana) je 150 kruna, što će menjačnica na samoj granici proceniti kao 5,52 evra (mada sajt XE.com tvrdi da je to ustvari 4,92 evra).

Ova razlika, ipak, deluje bezazleno u poređenju sa procenom računa za gorivo na prvoj raspoloživoj pumpi - 2.120,50 kruna je naplaćeno kao 80 evra (XE.com kaže da je to 69,60 evra). Staro pravilo ostaje na snazi - mnogo je bolja opcija skrenuti u naseljeno mesto i napuniti rezervoar na lokalnoj pumpi. Benzinske stanice na autoputu po definiciji imaju više cene, a menjačnice niže kurseve.

Sledeća zemlja na spisku bila je Češka. Očekivanje da ću za vinjetu plaćenu 273 češke krune, odnosno 13 evra (opet, 2,30 evra više od nominalnog kursa) uživati u širokim i udobnim putevima se brzo rasplinulo. Veći deo puta od granice do Praga (nekih 270 kilometara) je autoput sa isteklim rokom trajanja. Sem bola u leđima koji prouzrokuje prelazak preko bezbrojnih neravnina u automobilu sa relativno tvrdim vešanjem, javiće se i bol u ušima, pa i nelagodnost u glavi usled buke koju stvara borba točkova sa nezgodnom podlogom (tuk-tuk, tuk-tuk, do iznemoglosti).

Izgleda da su Česi mnogo više pažnje posvetili svom moćnom susedu nego dojučerašnjim suzemljacima, te je put od Praga do nemačke granice mnogo kvalitetniji, očito skorijeg datuma. Na pojedinim deonicama ne postoji autoput, ali postoje gradilišta koja najavljuju njegovo skoro pojavljivanje.

Od Beograda do Praga ima 900 kilometara, a do Lajpciga još 280. Već po ulasku u Nemačku se oseti promena u raspoloženju i navikama vozača. Dok sam u Češkoj sa svojih standardnih 130 km/h spadao među najbrže, ovde mi je sledovala spora traka. Na većini tzv. auto-banova ne postoji ograničenje brzine, osim u izuzetnim situacijama (sneg, kiša, jaka nizbrdica i sl.) To svakako ne znači da Nemci zloupotrebljavaju ukazano poverenje. Čak i ako autoput ima četiri trake, a vi se nekim čudom nađete u najbržoj sa tričavih 130-150 km/h, ne morate se plašiti divljih nasrtaja ni ablendovanja.

Događalo mi se da vidim auto u retrovizoru koji se približava velikom brzinom u trenutku kada nisam u mogućnosti da pređem u sporiju traku. Navikao na našu saobraćajnu kulturu, očekivao sam u najmanju ruku snažan bljesak ksenonskih farova, praćen opasnim "lepljenjem" za zadnji branik. To se ipak nije desilo - svaki brzi automobil bi usporio, držeći rastojanje, i pratio me mojom brzinom dok se ne bih sklonio u stranu. Tada bi samo dodao gas i nestao na horizontu, bez ikakvih neprijatnih gestikulacija vozača ili putnika na zadnjim sedištima.

Mnogo efikasnije od klasičnog ograničavanja brzine, Nemce u granicama razuma drže dve stvari - vaspitanje i ekonomski momenat. Vožnja pri konstantnoj brzini od 200 kilometara na sat je praktično dvostruko skuplja od "normalnih" 130, zbog velike potrošnje goriva. Pa ko voli - nek izvoli.

Stigao sam u Lajpcig u popodnevnim satima i proveo noć u prelepo uređenom istočnonemačkom gradu (koji je uspeo da poruši maltene sve zgrade iz komunističkog vremena i na njihovo mesto postavi zdanja koja se mnogo bolje uklapaju u estetsko-kulturološki obrazac sredine), u subotu ujutro sam krenuo put 390 kilometara udaljenog Frankfurta na Majni. Većina autoputeva na ovoj deonici ima dve trake, takođe bez ograničenja brzine.

Između Frankfurta i švajcarske granice, kroz teritoriju Zapadne Nemačke, mnogo se češće nailazi na šire autoputeve. Takvima ih nije načinilo nemačko rasipništvo već nasušna potreba, jer je opterećenje takvo da na nekim delovima i četiri trake deluju zagušeno.

Da ne zaboravim najvažniju stvar - autoputevi u Nemačkoj su potpuno besplatni. Postoje najave da će uskoro biti uvedeno plaćanje takse od oko 100 evra godišnje, ali samo za vozila sa domaćim tablicama. Turisti će i dalje moći da uživaju za "dž".

Pri prelasku granice sa Švajcarskom najbitnije je da sa unutrašnje strane vetrobrana imate nalepljenu vinjetu (može se kupiti na benzinskim stanicama još u Nemačkoj, i to čitavih 100 kiometara pre same granice). U tom slučaju ulazite u kolonu koja prolazi bez zaustavljanja. Moguće je kupiti samo godišnju vinjetu (računa se kalendarska godina), koja košta 40 franaka, odnosno 28 evra.

Ograničenje brzine na autoputevima u Švajcarskoj je za 10 km/h niže nego u zemljama u okruženju (iznosi 120 km/h) i uglavnom se poštuje. Nije problem ako vozite desetak kilometara na sat brže, ali Švajcarci mahom izbegavaju i to da rade.

Interesantno je da u ovoj alpskoj zemlji, ako se nastavi aktuelni trend, uskoro neće postojati nijedna klasična raskrsnica. Većina ih je već zamenjena kružnim tokovima, za koje se smatra da su mnogo efikasnije i bezbednije rešenje. U početku ćete se pomalo osećati kao prelećete sa vrteške na vrtešku, ali nećete dugo čekati na navikavanje.

Isto tako, sve je više zona u kojima je ograničenje brzine sa standardnih 50 spušteno na 30 kilometara na sat. Brojne radarske kamere postavljene pored puteva se brinu da vozači ne "zastrane".

Po dolasku u Bern u subotu uveče, nedeljnog odmora i obavljenog posla u ponedeljak, isti dan oko 16 sati krećem kući, uz još jedno kratko svraćanje u Frankfurt (ruta od oko 1.800 kilometara, u "jednom komadu"). Otprilike na švajcarsko-nemačkoj granici počinje jaka kiša, praćena maglom i snažnim vetrom. Već je pao mrak i uslovi vožnje su tako loši da se put više naslućuje nego što se zaista vidi. Međutim, vozači ne smanjuju značajno brzinu kretanja - i dalje se dosta brzih automobila pojavljuje iza leđa, i dalje sam spor sa nekih 110 km/h. Ovde se već vidi loša strana ovako kvalitetnih puteva i automobila - preterano ulivaju osećaj sigurnosti, koji može da bude opasan.

Srećom, nevreme u toku noći prestaje i 27 sati po polasku iz Berna, uz nekoliko usputnih odmora (mahom za čuveni i čudesni vozački 15-to minutni "spavanjac", plus jedan višesatni, takođe u kolima na odmaralištu) stižem u Beograd. Ruta u povratku je vodila preko Austrije (besprekorni autoputevi, 7,70 evra za desetodnevu vinjetu) i Mađarske.

Dobar deo zahvalnosti za uspešno putešestvije dugujem i svojoj zvezdi vodilji - GPS navigaciji marke Crypton, koja je tokom 4.000 kilometara imala samo dve manje omaške - u Češkoj me je provela dužim putem preko petlje, a u Švajcarskoj mi je sugerisala da nasred autoputa "skrenem levo za 30 metara". Mimo toga, nepogrešivo je pronašla svaki put, svaku zadatu adresu, uz vrlo precizan i jednostavan interfejs i glasovno navođenje na engleskom jeziku (srpski ne postoji u listi opcija, za razliku od npr. hrvatskog).

Uz Crypton sam povratio poverenje u GPS uređaje, poljuljano kada me je u junu prošle godine proizvod jednog mnogo poznatijeg brenda bespotrebno zavukao duboko u Alpe između Italije i Francuske. Sledeći put ne nosim klasičnu kartu, pa šta bude neka bude.