Vreme buntovnika

B92: Vaše poslednje dve knjige objašnjavaju značaj koji alternativni mediji poput B92 i neformalne političke organizacije kao što je Otpor mogu imati u rušenju čvrstih, autokratskih režima kao što je bio Miloševićev. Vašem pogledu na rasplet srpske političke drame devedesetih suprostavlja se mišljenje nekih drugih dobro obaveštenih izvora koje na primer zastupaju Tim Maršal, autor knjige „Igra senki“ ili ozloglašeni insajder Legija, komandant Miloševićeve parapolicijske garde. Po njihovim svedočenjima zaključuje se da sistemi poput Miloševićevog padaju tek onda kada se njegove vitalne ekonomske i bezbednosne strukture uruše pod dejstvom dugotrajnog iznurivanja i kada na ulice izađu obeznanjeni radnici. Gde se po vašem mišljenju nalazi prava uloga ovakvih omladinskih pokreta otpora u realpolitici rušenja savremenih diktatura?

METJU KOLIN: Ljudi koji su bili uključeni u pokrete otpora u Srbiji, Gruziji i Ukrajini veruju da su odigrali ključnu ulogu u smislu promene javnog mnjenja, davanja energije mladim ljudima kojima je politika bila strana, i donekle smanjivanja straha od suprotstavljanja autoritarnoj državi – oni su delovali kao inicijatori i podstrekači, i bili su avangarda opoziciji. Mladi ljudi takođe lakše preuzimaju rizik i imaju manje toga da izgube. Takođe, doživljavaju ih kao nevine, tako da kada ih neko hapsi ili tuče, to povećava bes protiv vlade.

Ali mnogi su mi, takođe, rekli da u slučaju da su u protestima učestvovali samo mladi ljudi sa satiričnim sloganima i duhovito dizajniranim majicama, ne bi bilo revolucije u bilo kojoj od ovih zemalja. Čini se da je tu uključeno puno faktora – uključujući masovnu ozlojeđenost povodom ekonomskog siromaštva, a tu je i faktor viših službenika u državnoj bezbednosti koji su prebegli u redove opozicije, ili su samo pristali da ne intervenišu i ne pokušavaju da zaustave pobunu.

Činjenica da je Srbija prošla kroz deceniju ratova i ekonomske propasti očigledno je bio glavni faktor koji je podstakao veliku nelojalnost prema Slobodanu Miloševiću – kao što je i rasprostranjena korupcija i siromaštvo pod vladavinom Eduarda Ševardnadzea u Gruziji doprinelo istom. Činjenica da jedinica za specijalne operacije nije delovala u suzbijanju pobune u obe zemlje takođe je bila ključna.

B92: Američka levičarka Ema Goldman je rekla: „To nije moja revolucija ako ne mogu da plešem uz nju“. Koliko je po vašem mišljenju ulični šarm omladinskih pobuna u Srbiji, Gruziji i Ukrajini doprineo njihovom uspehu?

MK: Oni su se obraćali mladim ljudima na način koji je njima blizak: jezikom rokenrola i tehna, zapadnih filmova i interneta. Oni su učinili da otpor izgleda ne samo herojski i idealistički, već i zabavno. U izvesnom smislu, koristili su tehnike modernog marketinga, ne bi li anti-vladin aktivizam učinili primamljivim.

B92: Srpski pokret otpora protiv Miloševića čitavih deset godina je važan segment svog delovanja fokusirao na prisustvo mladih i studenata u borbi za demokratiju. Šta je po vašem mišljenju ono što je Otpor učinilo uspešnim za razliku od nekoliko prethodnih velikih pokušaja rušenja režima (1991, 1992, 1996-7), koji su uprkos svojoj masovnosti propali, ostavljajući za sobom ogromne talase depresije i neverice u mogućnost političke promene?

MK: Mora se naglasiti da Otpor nikako nije delovao sam. Nakon još jednog vojnog poraza, ovoga puta od strane NATO, nezadovoljstvo je verovatno dostiglo kritičnu masu. Tu je bila i ujedinjena opozicija, kampanja Exit 2000, aktivnosti nevladinih organizacija, i uloga asocijacije nezavisnih medija, ANEM. Pritisak je rastao, ljudi su učili na prethodnim neuspesima, bili su bolje organizovani i imali su bolju finansijsku podršku, i bili su odlučni da će ovog puta jednostavno morati da pobede.

B92: Vaša knjiga značajnu ulogu u oblikovanju Otporove strategije poklanja uticaju situacionista, Džina Šarpa (autora knjige „Od diktature do demokratije“ koja nabraja 198 mirnih načina da se sruši autokratski režim prim. nov.), Putujućeg cirkusa Monti Pajtona i modernih advertajzing strategija. Nisu li to previše benigne reference ako se uzme u obzir koliko je problema Miloševićev sistem zadavao svima koji su se bavili njegovim miniranjem? Koja je stvarna snaga i uticaj prividno nepolitičkih uticaja kao što su pop kultura ili advertajzing kada se oni koriste van svog prirodnog domena, kao oružje za obračun sa ekstremnom politikom?

MK: To je taktika – kulturno oružje, ako hoćete. U kombinaciji sa tradicionalnim metodama mirnog protesta, ova taktika je postala veoma moćna, tokom nekoliko godina početkom ove decenije. Agonija koju je prouzrokovala Miloševićeva vladavina podstakla je ljude da pruže otpor. Pitanje je bilo koje metode treba koristiti? Za mlade ljude, koji su bili deo rokenrol generacije i multimedijske ere, bilo je logično da koriste one načine suprotstavljanja sa kojima su mogli da se identifikuju i da ih prihvate kao svoje – pa čak i da uživaju u svemu tome.

B92: Izvoz „omladinskih pokreta otpora“ iz Srbije u Ukrainu i Gruziju mnoge je asocirao na tehnologiju širenja levičarskih pokreta širom južnoameričkog kontinenta pre nekoliko decenija ili pak na eksport ruske Boljševičke revolucije, uz suštinsku razliku oličenu u naklonosti najveće današnje svetske sile. Mnogi cinici podrugljivo gledaju na delatnost ovih grupa objašnjavajući njihovo postojanje promenom paradigme u spoljnoj politici SAD čijem je imidžu mnogo više prijala finansijska pomoć Otporu, Pori, Kmari i drugim pokretima, nego slanje oružja kontrašima u Nikaragvi. Po novinaru Gardijana, Janu Trejnoru, rušenje Miloševića je u podršci aktivnostima srpskog civilnog sektora samo SAD koštalo 41 milion dolara. Koliko je po vašem mišljenju nedvosmislena podrška vlade SAD doprinela uspehu Otpora, Pore i Kmare (u Srbiji, Ukrajini i Gruziji), odnosno neuspehu Zubre u Belorusiji i KelKela u Kirgistanu?

MK: Ako pokret otpora ima međunarodnu podršku i finansijske resurse, imaće i veći uticaj nego u suprotnom. Majice, nalepnice, posteri, baneri, mobilni telefoni i kancelarije dosta koštaju. Uporedite Otpor, koji je pravio ogroman briljantno dizajniran propagandni materijal, sa pokretom Magam iz Azerbejdžana čiji su pripadnici morali ručno da prilagođavaju i prepravljaju brošure drugih opozicionih grupa, uz pomoć magičnih markera.

Ali iako novac i međunarodna podrška mogu da budu od pomoći, to ne garantuje uspeh. Teško je kupiti gotovu revoluciju. Ako ljudi ne žele da izađu na ulicu u ogromnom broju, opozicija će izgubiti. Uzmite primer Belorusije. Demokratska opozicija u toj zemlji je imala veliku međunarodnu podršku protiv predsednika Lakušenka. Američka državna sekretarka Kondoliza Rajs nazvala je Belorusiju ‘ispostavom tiranije’, poredeći je sa državama kao što je Burma, Severna Koreja i Zimbabve. Omladinska grupa Zubr je imala dosta jaku finansijsku podršku za svoje aktivnosti koje su bile slične aktivnostima Otpora tokom proteklih nekoliko godina. Ali ipak je Lukašenko pobedio na izborima, i još uvek nije došlo do masovnih protesta.

B92: Lakoća s kojom je Otpor prestao da bude relevantna politička snaga odmah nakon zadovoljenja primarnog cilja svog postojanja ne prestaje da bude predmet kontroverze pa i teorija zavere. Ni u Srbiji a ni u Ukrajini, oni koji su vodili pokret otpora protiv autokratije nisu se snašli u prvim problemima u koje su tamošnje mlade demokratije zapale. Da li vama lično to nešto govori o njihovoj prirodi, ciljevima i snazi?

MK: Ove grupe su imale jedan primarni razlog postojanja, i jednu svrhu – u slučaju Otpora, cilj je bio otarasiti se Miloševića. Kada je njihova misija ostvarena, i kada je on uklonjen, ljudi su počeli da se pitaju zašto bi takav pokret trebalo i dalje da postoji. Očigledno da je ovo dovelo do nesuglasica i među samim članovima pokreta. Političke razlike koje su gurnute u stranu zarad opšteg cilja takođe su sada isplivale na površinu.

Kada su Otpor i Pora u Ukrajini osnovali političke partije, neki su smatrali da su članovi tih pokreta postali nešto za šta su tvrdili da nikada neće postati – političari. I iako ih je javnost veoma poštovala zbog njihovih aktivnosti u pružanju otpora, to se nije pretočilo u podršku na izborima – ljudi su jednostavno želeli da glasaju za starije, iskusnije političare. Obe ’omladinske’ stranke su dobile oko 1.5 procenata glasova na izborima.

U Gruziji je bilo drugačije. Omladinska grupa Kmara je jednostavno bila raspuštena i mnogi njeni lideri su počeli da rade u novoj vladi predsednika Sakašvilija.

B92: Džonatan Stil (Gardijan, prim. nov.) nazvao je ukrajinsku smenu vlasti pod pritiskom uličnih protesta i Pore „postmodernim državnim udarom“. U ovom delu sveta, malo se zna o tome kako su pojedini režimi, koji su mogli biti potencijalna meta sličnih aktivnosti, reagovali na uspehe omladinskih revolucija u Beogradu, Kijevu i Tbilisiju. Da li je pojava reaktivnih, preventivno i patriotski oblikovanih omladinskih grupa, kao što su „Naši“ u Rusiji, znak da je gotovo sa „izvozom“ ili da će morati još da se čeka na pogodnu klimu?

MK: Naravno, vreme i uslovi moraju da budu pravi da bi ovakve vrste teatralnih, satiričnih akcija dale rezultat. I što je država snažnija, utoliko je taj cilj teže ostvariti. Ali neki i dalje istrajavaju u svojim težnjama uprkos činjenici da to ponekad izgleda beznadežno. U Belorusiji, hapšenja mladih aktivista se nastavljaju, ali oni ne odustaju iako preti opasnost da postanu – po njihovom mišljenju – ‘politički zatvorenici’.

B92: Pogled na svetsku političku mapu ukazuje da i dalje postoje potencijalno plodonosne teritorije za pojavu ovakvih grupa i „izvoz revolucije“. Danas se polako pune ulice Mijanmara. Nije nemoguće zamisliti sličan scenario i u Severnoj Koreji. Da li očekujete pojavu tamošnjih „Otpora“? Od čega će zavisiti njihov uspeh?

MK: Iako će pokreti otpora nastajati i u budućnosti, nemojte očekivati da će biti istovetni sa onim u Srbiji ili Ukrajini. Kulturni i društveni uslovi takođe imaju uticaj na pokrete otpora. Na primer, u Burmi su demonstracije predvodili sveštenici.

Ipak, vrlo je verovatno da će taktički elementi nenasilnih protesta biti korišćeni i u drugim krajevima sveta. Nova medijska tehnologija se takođe koristi na ovakvim mestima – ljudi su, na primer, koristili kamere na mobilnim telefonima da bi snimili prizore državnog nasilja u Burmi nedavno, dok su blogeri u Iranu koristili web u pokušaju da se izbore za demokratiju.

Međutim, ljudi koji žive pod režimima mnogo čvršćim od onih koji su srušeni u Srbiji i Gruziji, suočavaju se sa mnogo surovijim kaznama – dužim zatvorskim kaznama, ozbiljnijim prebijanjima, kao i sa pretnjama od strane pripadnika bezbednosnih snaga, koji su spremni da ubijaju sopstvene građane ne bi li očuvali status quo. Revolucije s početka ove decenije dale su ljudima nadu da je demokratija jedna neodoljiva sila. Ali neke vlade su još uvek spremne da joj se odupiru svim raspoloživim sredstvima.