Imam 45 godina. U očevoj porodici, od šest braće i sestara troje se razbolelo od dijabetesa 2 (izmedju 30te i 50te godine). Moj otac je poslednjih 20 godina na insulinu, i jedini je još živ (drugo dvoje, stariji brat i sestra, su imali pristojan život i preminuli su sa oko 80 godina).
Ja sam imam insulinsku rezistenciju, i najverovatnije ću i sam jednog dana imati dijabetes 2. Ipak, dijagnostika je puno uznapredovala, već pre desetak godina sam prilagodio ishranu, i time verovatno značajno odložio početak bolesti.
O svetu bez insulina ne smem ni da mislim.
Onda kada izgubite nadu u svet, pročitajte članak o pronalasku insulinu, i njegovim pronalazačima. POsvetili su svoje živote toj temi, a mukotrpan akademski i laboratorijski posao, koji je rezultovao sintezom upotrebljivog insulina, su patentirali a onda patent simbolično prodali za jedan dolar, jer "insulin ne pripada njima nego svetu". I dan danas se naježim kada to pročitam. Da, to se sve dešavalo, "na trulom i pokvarenom zapadu"...
Insulin i distribucija insulina nažalost ostaje igra moćnika u mnogim okruženjima, naročito u ratnim vremenima. Priča o Žanki Stokić i drugom svetskom ratu je samo jedna. Moja familija devedesetih je imala svoje priče... Nečija slabost postaje nečija patološka igra moći...(iako su pronalazači svoj pronalazak i sve svoje mukotrpne godine rada poklonili čovečanstvu).
Još jednom kažem, kada izgubite nadu u čovečanstvo, pročitajte priču o insulinu i njegovim pronalazačima.
Insulin i serum protiv besnila su izumi cionista. To što se " prividno" spašavaju milioni života je samo varka kojom Vatikan, USA, Engleska i Nemačka hoće da porobe svet , unište pravoslavlje i svetosavsku Srbiju. E ovakvi bi bili komentari internet experata Srbije, da su se insulin i serum danas pronašli.
U 2013e godine postao sam dijabetičar, i dan danas dobro se osećam.
Uskoro ću imati 33 godina i ne bi mogao drugačije da razmislim svoj život.
Postao je deo mog svakodnevnog rutina, tako da nije ovo nikakav prokletsvto.
Dobro, treba paziti, i morao sam da izbacim iz kuhinje belo brašno i beli šećer, a da budem iskren uopšte mi ne fali.
Živim kao bilo koji drugi normalan čovek, samo moram paziti na to da dajem sebi doze dnevno četiri puta kako treba i da se ne preterujem sa hranom i to je to.
Želim puno zdravlje svim drugim dijabetičarima, svi smo slatki ljudi. :-)
U 2013e godine postao sam dijabetičar, i dan danas dobro se osećam.
Uskoro ću imati 33 godina i ne bi mogao drugačije da razmislim svoj život.
Postao je deo mog svakodnevnog rutina, tako da nije ovo nikakav prokletsvto.
Dobro, treba paziti, i morao sam da izbacim iz kuhinje belo brašno i beli šećer, a da budem iskren uopšte mi ne fali.
Živim kao bilo koji drugi normalan čovek, samo moram paziti na to da dajem sebi doze dnevno četiri puta kako treba i da se ne preterujem sa hranom i to je to.
Želim puno zdravlje svim drugim dijabetičarima, svi smo slatki ljudi. :-)
Imam 45 godina. U očevoj porodici, od šest braće i sestara troje se razbolelo od dijabetesa 2 (izmedju 30te i 50te godine). Moj otac je poslednjih 20 godina na insulinu, i jedini je još živ (drugo dvoje, stariji brat i sestra, su imali pristojan život i preminuli su sa oko 80 godina).
Ja sam imam insulinsku rezistenciju, i najverovatnije ću i sam jednog dana imati dijabetes 2. Ipak, dijagnostika je puno uznapredovala, već pre desetak godina sam prilagodio ishranu, i time verovatno značajno odložio početak bolesti.
O svetu bez insulina ne smem ni da mislim.
Onda kada izgubite nadu u svet, pročitajte članak o pronalasku insulinu, i njegovim pronalazačima. POsvetili su svoje živote toj temi, a mukotrpan akademski i laboratorijski posao, koji je rezultovao sintezom upotrebljivog insulina, su patentirali a onda patent simbolično prodali za jedan dolar, jer "insulin ne pripada njima nego svetu". I dan danas se naježim kada to pročitam. Da, to se sve dešavalo, "na trulom i pokvarenom zapadu"...
Insulin i distribucija insulina nažalost ostaje igra moćnika u mnogim okruženjima, naročito u ratnim vremenima. Priča o Žanki Stokić i drugom svetskom ratu je samo jedna. Moja familija devedesetih je imala svoje priče... Nečija slabost postaje nečija patološka igra moći...(iako su pronalazači svoj pronalazak i sve svoje mukotrpne godine rada poklonili čovečanstvu).
Još jednom kažem, kada izgubite nadu u čovečanstvo, pročitajte priču o insulinu i njegovim pronalazačima.
Insulin i serum protiv besnila su izumi cionista. To što se " prividno" spašavaju milioni života je samo varka kojom Vatikan, USA, Engleska i Nemačka hoće da porobe svet , unište pravoslavlje i svetosavsku Srbiju. E ovakvi bi bili komentari internet experata Srbije, da su se insulin i serum danas pronašli.
Insulin i serum protiv besnila su izumi cionista. To što se " prividno" spašavaju milioni života je samo varka kojom Vatikan, USA, Engleska i Nemačka hoće da porobe svet , unište pravoslavlje i svetosavsku Srbiju. E ovakvi bi bili komentari internet experata Srbije, da su se insulin i serum danas pronašli.
Imam 45 godina. U očevoj porodici, od šest braće i sestara troje se razbolelo od dijabetesa 2 (izmedju 30te i 50te godine). Moj otac je poslednjih 20 godina na insulinu, i jedini je još živ (drugo dvoje, stariji brat i sestra, su imali pristojan život i preminuli su sa oko 80 godina).
Ja sam imam insulinsku rezistenciju, i najverovatnije ću i sam jednog dana imati dijabetes 2. Ipak, dijagnostika je puno uznapredovala, već pre desetak godina sam prilagodio ishranu, i time verovatno značajno odložio početak bolesti.
O svetu bez insulina ne smem ni da mislim.
Onda kada izgubite nadu u svet, pročitajte članak o pronalasku insulinu, i njegovim pronalazačima. POsvetili su svoje živote toj temi, a mukotrpan akademski i laboratorijski posao, koji je rezultovao sintezom upotrebljivog insulina, su patentirali a onda patent simbolično prodali za jedan dolar, jer "insulin ne pripada njima nego svetu". I dan danas se naježim kada to pročitam. Da, to se sve dešavalo, "na trulom i pokvarenom zapadu"...
Insulin i distribucija insulina nažalost ostaje igra moćnika u mnogim okruženjima, naročito u ratnim vremenima. Priča o Žanki Stokić i drugom svetskom ratu je samo jedna. Moja familija devedesetih je imala svoje priče... Nečija slabost postaje nečija patološka igra moći...(iako su pronalazači svoj pronalazak i sve svoje mukotrpne godine rada poklonili čovečanstvu).
Još jednom kažem, kada izgubite nadu u čovečanstvo, pročitajte priču o insulinu i njegovim pronalazačima.
U 2013e godine postao sam dijabetičar, i dan danas dobro se osećam.
Uskoro ću imati 33 godina i ne bi mogao drugačije da razmislim svoj život.
Postao je deo mog svakodnevnog rutina, tako da nije ovo nikakav prokletsvto.
Dobro, treba paziti, i morao sam da izbacim iz kuhinje belo brašno i beli šećer, a da budem iskren uopšte mi ne fali.
Živim kao bilo koji drugi normalan čovek, samo moram paziti na to da dajem sebi doze dnevno četiri puta kako treba i da se ne preterujem sa hranom i to je to.
Želim puno zdravlje svim drugim dijabetičarima, svi smo slatki ljudi. :-)
IMAGE SOURCE
5 Komentari
Sortiraj po: