Prvo, fizicka aktivnost, pogotovo u krevetu (shvatite me ozbiljno).
Drugo, ishrana posle fizicke aktivnosti i
Trece, dobar san!
Barem, je kod mene uvek tako bilo i bit ce.
@ mimi
Ne slazem se. Kroz zivot, najpre kroz detinstvo, pa mladost i sad zrelost , suocavala sam se sa velikim teskocama. Gubitak majke u osmoj godini zivota, u petnaestoj je otac skrivio saobracajku i zavrsio u zatvoru na tri godine. Bila kod rodjaka za to vreme, uzasni su bili prema meni. Tata izasao, posle dve godine se razboleo, tumor. Tri godine muke, da bi umro . Jedina sreca je bila ta sto je mama imala u nasledstvo stan koji se izdavao , i od te kirije i toga sto sam se zaposlila , radila svakakve bedno placene poslove, sam prezivljavala. Uspela sam i drzavni fakuletet da zavrsim, ali nikad se do dana danasnjeg nisam zaposlila u struci. Udala se i rodila dete. Ali mi je muz divan , lepo nam je u braku. Meni su ustanovili secer u mojoj tridestoj godini. Sve sam izgurala, i dalje se borim. I mnogooo cesce imam osmeh na licu u odnosu na vecinu ljudi koji nikad nisu doziveli ni priblizno slicne stvari kao ja, koji su samo vise razmazeni, i nisu naucili da ne mogu da imaju sve u zivotu. Mnogi mi kazu da sam najveci optimista koga su ikada upoznali.
Ja bih kao važan faktor za dugovečnost naveo i čistu sreću. Da te na udari auto, tramvaj, voz, struja... Da ti ne padne na glavu klavir... Da ne naletiš na budalu u mraku... Da se živ vratiš sa ratišta... Da te ne zakači epidemija... I tako dalje...
Imam 71g i još sam vitalan, ko me ne poznaje obično misli da imam 50-55god.
Ne pazim šta jedem, samo što slatko nikada nisam voleo.
Jedino što ne pijem i ne pušim a većih zdravstvenih problema nisam imao.
Za mene su ključne 3 stvari, mada sve proizilaze iz prve:
1.Ključna je finansijka stabilnost.
2.Što manje nervoze tj. sikiranja i lagodan pogled na život.
3.Sudentkinje potstanarke.
Najbitnije je da se radi na sebi. Moze sve da gori, al ako si ti danas uspio makar nesto malo da popravis, ne treba ti nikakav optimizam niti bilo sta. Samo rad na sebi radi napretka i to je to
Zašto neko umire kao dete a neko kao metuzalem? Zašto neki zlikovci blaguju a neki pravednici se muče? Zašto bolest dolazi na čoveka pored sve njegove brige o zdravlja (>23 na 11:41)?
Samo ova 2 pitanja su dovoljna da se čovek zamisli: ima li Boga, i gde je, vidi li On tu očiglednu nepravdu.
Ima odgovora, ali se on teško dostiže. Za početak: Knjiga o Jovu.
Vera u boga u zahvalnost budi zdrav optimizam...
Tacno je da ga neko ima prirodno ali bas zbog toga sto veruje u dobro u pozitivno...
Obicno su nevernici pesimisti u dubini
Ljudi ce na kraju balade unistiti i moguce vlastite predispozicije za dugovjecnost...i to samo od nezdrave opsjednutosti zdravljem i ubitacne opsjednutosti dugovjecnoscu.
Optimizam nije izbor, on je posledica. Ja sam bio optimista, ali su me udarci jedan za drugim pretvorili u pesimistu i nastavili da se ređaju istim tempom. To je kao kad lepi ljudi govore da lepota nije bitna. Tako su optimisti i oni kojima se ništa naročito loše nije desilo.
A najgore je forsirati sebe na optimistično razmišljanje, jer je to siguran pad u ponor.
Jednostavno tako se rodite i tako vam je kako je. Ne radi se tu o tome šta vi radite, nego o hemiji u mozgu. Ako su vam nivoi hormona lepo balansirani vi ćete biti srećni i optimistični, ako nisu dzaba sve, necete biti takvi, a pomisao na to da mozete biti takvi ce vam samo nanositi bol. Zato budite to što jeste, svet je lep zato što je različit.
Nista od navedenog nije garancija za zdravlje ni za dugovecnost!
Poslesnjih 10 godina akivno treniram.Idem u teratanu 4 puta nedeljno,jednom nedeljno kosarka.Za 10 godina sam pojeo vise "zdrave hrane" nego sto mozete da zamislite.Spavam svakog dana minimum po 8 sati.
I pogodite sta,imam tumor na mozgu!
Optimizam nije izbor, on je posledica. Ja sam bio optimista, ali su me udarci jedan za drugim pretvorili u pesimistu i nastavili da se ređaju istim tempom. To je kao kad lepi ljudi govore da lepota nije bitna. Tako su optimisti i oni kojima se ništa naročito loše nije desilo.
Nista od navedenog nije garancija za zdravlje ni za dugovecnost!
Poslesnjih 10 godina akivno treniram.Idem u teratanu 4 puta nedeljno,jednom nedeljno kosarka.Za 10 godina sam pojeo vise "zdrave hrane" nego sto mozete da zamislite.Spavam svakog dana minimum po 8 sati.
I pogodite sta,imam tumor na mozgu!
A najgore je forsirati sebe na optimistično razmišljanje, jer je to siguran pad u ponor.
Jednostavno tako se rodite i tako vam je kako je. Ne radi se tu o tome šta vi radite, nego o hemiji u mozgu. Ako su vam nivoi hormona lepo balansirani vi ćete biti srećni i optimistični, ako nisu dzaba sve, necete biti takvi, a pomisao na to da mozete biti takvi ce vam samo nanositi bol. Zato budite to što jeste, svet je lep zato što je različit.
@ mimi
Ne slazem se. Kroz zivot, najpre kroz detinstvo, pa mladost i sad zrelost , suocavala sam se sa velikim teskocama. Gubitak majke u osmoj godini zivota, u petnaestoj je otac skrivio saobracajku i zavrsio u zatvoru na tri godine. Bila kod rodjaka za to vreme, uzasni su bili prema meni. Tata izasao, posle dve godine se razboleo, tumor. Tri godine muke, da bi umro . Jedina sreca je bila ta sto je mama imala u nasledstvo stan koji se izdavao , i od te kirije i toga sto sam se zaposlila , radila svakakve bedno placene poslove, sam prezivljavala. Uspela sam i drzavni fakuletet da zavrsim, ali nikad se do dana danasnjeg nisam zaposlila u struci. Udala se i rodila dete. Ali mi je muz divan , lepo nam je u braku. Meni su ustanovili secer u mojoj tridestoj godini. Sve sam izgurala, i dalje se borim. I mnogooo cesce imam osmeh na licu u odnosu na vecinu ljudi koji nikad nisu doziveli ni priblizno slicne stvari kao ja, koji su samo vise razmazeni, i nisu naucili da ne mogu da imaju sve u zivotu. Mnogi mi kazu da sam najveci optimista koga su ikada upoznali.
Imam 71g i još sam vitalan, ko me ne poznaje obično misli da imam 50-55god.
Ne pazim šta jedem, samo što slatko nikada nisam voleo.
Jedino što ne pijem i ne pušim a većih zdravstvenih problema nisam imao.
Za mene su ključne 3 stvari, mada sve proizilaze iz prve:
1.Ključna je finansijka stabilnost.
2.Što manje nervoze tj. sikiranja i lagodan pogled na život.
3.Sudentkinje potstanarke.
Ja bih kao važan faktor za dugovečnost naveo i čistu sreću. Da te na udari auto, tramvaj, voz, struja... Da ti ne padne na glavu klavir... Da ne naletiš na budalu u mraku... Da se živ vratiš sa ratišta... Da te ne zakači epidemija... I tako dalje...
Najbitnije je da se radi na sebi. Moze sve da gori, al ako si ti danas uspio makar nesto malo da popravis, ne treba ti nikakav optimizam niti bilo sta. Samo rad na sebi radi napretka i to je to
Ljudi ce na kraju balade unistiti i moguce vlastite predispozicije za dugovjecnost...i to samo od nezdrave opsjednutosti zdravljem i ubitacne opsjednutosti dugovjecnoscu.
Zašto neko umire kao dete a neko kao metuzalem? Zašto neki zlikovci blaguju a neki pravednici se muče? Zašto bolest dolazi na čoveka pored sve njegove brige o zdravlja (>23 na 11:41)?
Samo ova 2 pitanja su dovoljna da se čovek zamisli: ima li Boga, i gde je, vidi li On tu očiglednu nepravdu.
Ima odgovora, ali se on teško dostiže. Za početak: Knjiga o Jovu.
Vera u boga u zahvalnost budi zdrav optimizam...
Tacno je da ga neko ima prirodno ali bas zbog toga sto veruje u dobro u pozitivno...
Obicno su nevernici pesimisti u dubini
Prvo, fizicka aktivnost, pogotovo u krevetu (shvatite me ozbiljno).
Drugo, ishrana posle fizicke aktivnosti i
Trece, dobar san!
Barem, je kod mene uvek tako bilo i bit ce.
Imam 71g i još sam vitalan, ko me ne poznaje obično misli da imam 50-55god.
Ne pazim šta jedem, samo što slatko nikada nisam voleo.
Jedino što ne pijem i ne pušim a većih zdravstvenih problema nisam imao.
Za mene su ključne 3 stvari, mada sve proizilaze iz prve:
1.Ključna je finansijka stabilnost.
2.Što manje nervoze tj. sikiranja i lagodan pogled na život.
3.Sudentkinje potstanarke.
Vera u boga u zahvalnost budi zdrav optimizam...
Tacno je da ga neko ima prirodno ali bas zbog toga sto veruje u dobro u pozitivno...
Obicno su nevernici pesimisti u dubini
A najgore je forsirati sebe na optimistično razmišljanje, jer je to siguran pad u ponor.
Jednostavno tako se rodite i tako vam je kako je. Ne radi se tu o tome šta vi radite, nego o hemiji u mozgu. Ako su vam nivoi hormona lepo balansirani vi ćete biti srećni i optimistični, ako nisu dzaba sve, necete biti takvi, a pomisao na to da mozete biti takvi ce vam samo nanositi bol. Zato budite to što jeste, svet je lep zato što je različit.
Optimizam nije izbor, on je posledica. Ja sam bio optimista, ali su me udarci jedan za drugim pretvorili u pesimistu i nastavili da se ređaju istim tempom. To je kao kad lepi ljudi govore da lepota nije bitna. Tako su optimisti i oni kojima se ništa naročito loše nije desilo.
Prvo, fizicka aktivnost, pogotovo u krevetu (shvatite me ozbiljno).
Drugo, ishrana posle fizicke aktivnosti i
Trece, dobar san!
Barem, je kod mene uvek tako bilo i bit ce.
Zašto neko umire kao dete a neko kao metuzalem? Zašto neki zlikovci blaguju a neki pravednici se muče? Zašto bolest dolazi na čoveka pored sve njegove brige o zdravlja (>23 na 11:41)?
Samo ova 2 pitanja su dovoljna da se čovek zamisli: ima li Boga, i gde je, vidi li On tu očiglednu nepravdu.
Ima odgovora, ali se on teško dostiže. Za početak: Knjiga o Jovu.
Nista od navedenog nije garancija za zdravlje ni za dugovecnost!
Poslesnjih 10 godina akivno treniram.Idem u teratanu 4 puta nedeljno,jednom nedeljno kosarka.Za 10 godina sam pojeo vise "zdrave hrane" nego sto mozete da zamislite.Spavam svakog dana minimum po 8 sati.
I pogodite sta,imam tumor na mozgu!
@ mimi
Ne slazem se. Kroz zivot, najpre kroz detinstvo, pa mladost i sad zrelost , suocavala sam se sa velikim teskocama. Gubitak majke u osmoj godini zivota, u petnaestoj je otac skrivio saobracajku i zavrsio u zatvoru na tri godine. Bila kod rodjaka za to vreme, uzasni su bili prema meni. Tata izasao, posle dve godine se razboleo, tumor. Tri godine muke, da bi umro . Jedina sreca je bila ta sto je mama imala u nasledstvo stan koji se izdavao , i od te kirije i toga sto sam se zaposlila , radila svakakve bedno placene poslove, sam prezivljavala. Uspela sam i drzavni fakuletet da zavrsim, ali nikad se do dana danasnjeg nisam zaposlila u struci. Udala se i rodila dete. Ali mi je muz divan , lepo nam je u braku. Meni su ustanovili secer u mojoj tridestoj godini. Sve sam izgurala, i dalje se borim. I mnogooo cesce imam osmeh na licu u odnosu na vecinu ljudi koji nikad nisu doziveli ni priblizno slicne stvari kao ja, koji su samo vise razmazeni, i nisu naucili da ne mogu da imaju sve u zivotu. Mnogi mi kazu da sam najveci optimista koga su ikada upoznali.
Ljudi ce na kraju balade unistiti i moguce vlastite predispozicije za dugovjecnost...i to samo od nezdrave opsjednutosti zdravljem i ubitacne opsjednutosti dugovjecnoscu.
Ja bih kao važan faktor za dugovečnost naveo i čistu sreću. Da te na udari auto, tramvaj, voz, struja... Da ti ne padne na glavu klavir... Da ne naletiš na budalu u mraku... Da se živ vratiš sa ratišta... Da te ne zakači epidemija... I tako dalje...
Najbitnije je da se radi na sebi. Moze sve da gori, al ako si ti danas uspio makar nesto malo da popravis, ne treba ti nikakav optimizam niti bilo sta. Samo rad na sebi radi napretka i to je to
IMAGE SOURCE
33 Komentari
Sortiraj po: