Pozorje: Katalin, Sonja i Marina

Koncipirana kao platforma za interakciju između studenata, stručnih saradnika, moderatora i posetilaca, Dnevna soba je od 28. maja prezentovala monografiju Olivere Janković „Marina Abramović: rani radovi – beogradski period“ i izložbe „Samo svoja: Sonja Savić“ (autori: Dragana Kanjevac, Boban Jevtić i Nenad Veličković) i „Samom sobom: Katalin Ladik“.

Opremljena stilskim foteljama i sofama, Dnevna soba je bila mesto susreta ličnog i umetničkog kod autorki, sa ciljem da se ukaže mladim stvaraocima na snagu onih koji nisu imali sposobnost da „pobegnu od sebe“. Kako je Katalin Ladik na otvaranju rekla, dve umetnice su sada, nažalost, vrlo daleko – Marina ipak bliže, nekako na dohvat ruke.

Stvaralaštvo Marine Abramović je bilo prisutno kroz monografiju, u okviru koncepta Dnevne sobe koji je osmišljen od strane Laboratorije izvođačkih umetnosti (FDU, profesorka Ivana Vujić), dok je kustoskinja ovog propratnog programa 58. Sterijinog pozorja Dušica Knežević. Rani radovi Marine Abramović su oni koje je umetnica stvarala i izvodila od 1971. do 1975. godine, odnosno do svoje 30. godine života, kada se preselila u Amsterdam. Na taj period se fokusirala i autorka monografije, Olivera Janković, dajući iscrpnu i kompletnu analizu prvih radova sada svetski afirmisane umetnice. Dokumentarna izložba „Samo svoja: Sonja Savić“ je za nešto duže od nedelju dana koliko je bila postavljena u Beogradu privukla oko 7000 posetilaca. Do koje je mere Sonja Savić bila višestrana i ozbiljna stvaralačka ličnost, urbana ikona i promišljen kritičar društva, tek od nedavno je vidljivo široj populaciji, kada u centar pažnje stižu njeni autorski eksperimentalni filmovi. Uz pomoć Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ iz Čačka, publika je u Novom Sadu u okviru ovogodišnjeg Sterijinog pozorja imala priliku da vidi rukopise, lične fotografije i predmete ove vanredne umetnice, kao i njene televizijske radove u okviru multimedijalne instalacije, tako da su se od 29. maja emitovali filmovi Sonje Savić - „Super Stvarnost“, „Play“ i „Šarlo“, čiji je kustos Vera Kopicl, a koordinator Ana Konstantinović.

Katalin Ladik, takođe primarno glumica, beleži, menja i obogaćuje umetnost od ’60-ih godina XX veka stvaralaštvom u domenu pesništva, fonične, vizuelne i gestualne poezije, mail art-a, akcija, performansa, hepeninga, bodi art-a. CD sa njenim tekstovima, muzički i auditivno interpretiranim, pod zajedničkim nazivom „Vodeni anđeo“, 2011. godine je producirao časopis Nova misao. Tekstove u duhu „nove umetničke prakse“, Ladik je „pisala“ nastupajući na internacionalnim festivalima i izložbama vizuelne poezije u Utrehtu i Amsterdamu 1975. godine, zatim u Briselu, Napulju, Mantovi, Roterdamu, Sidneju, Parizu, Renu, Avrou, Sao Paolu, dok je Performans bio deo retrospektivne izložbe foničke poezije Recontres Internationales de Poesie Sonore 1980. godine u Centru „Žorž Pompidu” u Parizu. Kao i kroz monografiju o Katalin Ladik, koja je publikovana povodom retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine decembra 2010. godine, kroz izložbu „Sama sobom: Katalin Ladik“, kao i kroz radove Sonje Savić i Marine Abramović, prožima se pitanje koje je postavio Mišel Fuko: „Koju cenu subjekt treba da plati da bi bio kadar da kaže istinu o samom sebi?“.

Video: Katalin Ladik, O-pus Umetnička sloboda je bila simbolično prikazana na otvaranju Dnevne sobe kroz savremenu koreografsku minijaturu „Prisutnost“ koju su izvele Tijana Šebez, Anja Nikolić i Milica Sadovski, prema koreografiji Natan Kotama (Nathan Cottam) i uz muziku Nataše Bogojević. Tri devojke, balerine, kroz ceo nastup su potpuno bile u kostimima koji su na momente ličili na džakove, na momnete od njih činili oblike koji su jedva prepoznatljivi kao ljudski, a najvećim delom podsećali na burke koje nose muslimanske žene. Indirektno, ovom baletskom tačkom je istaknuta sloboda tri starije umetnice - Katalin Ladik, Sonje Savić i Marine Abramović – sloboda umetnička, ali i sloboda žene čije su granice upravo one proširile do još nesagledivih razmera.

U okviru Dnevne sobe, 30. maja je bio prezentovan rad trupe „Pocha nostra“, narednog dana je bio prisutan Andraš Urban, dok je 1. juna reč imao Konstantin Banuševac.