Zastrašujući raj, 1. poglavlje

Ne govorite mi zaplet... ja sam samo epizodista
Rejmond Čendler

Moja priča je sada već obična, porodična priča. Toliko je ljudi raseljeno u ovom veku, njihov broj je ogroman, a njihove kolektivne i pojedinačne sudbine toliko različite, pa je nemoguće da ja, ili bilo ko drugi, pošteno govoreći, tražimo za sebe bilo kakav specijalni status žrtve. Pogotovo što se ono što se meni dešavalo pre pedeset godina danas dešava nekom drugom. Ruanda, Bosna, Avganistan, Kosovo, beskrajno ugnjetavani Kurdi, i sve tako. Pre pedeset godina bili su to fašizam i komunizam, a danas nacionalizam i verski fundamentalizam čine da se na mnogim mestima život pretvara u jad i bedu. Nedavno sam, na primer, prevodio delo jedne pesnikinje iz Sarajeva za neku antologiju i njeni urednici imali su velikih teškoća da pronađu gde se ona nalazi. Naprosto je iščezla. Nije bila baš mlada, imala je mnoštvo prijatelja, ali niko, izgleda, nije znao šta se s njom desilo u sveopštem haosu rata.

„Raseljena lica“ naziv je koji su nam nadenuli još 1945, i to je ono gde se svi mi zapravo nalazimo. Dok sedite i posmatrate bombe kako padaju u nekom starom dokumentarcu ili dve vojske kako napreduju jedna protiv druge, ili sela i gradove koji nestaju u vatri i dimu, zaboravljate na ljude šćućurene u podrumu. U ovom veku gospodin i gospođa Nevinašce i njihove porodice skupo su platili samo zbog toga što su se tamo zadesili. Oni koje je istorija proklela, kako su to marksisti voleli da kažu, možda zbog pripadnosti pogrešnoj klasi, pogrešnoj etničkoj grupi, pogrešnoj religiji – a kakva je, pa vaša? – bili su i nastavljaju da budu neprijatna opomena svih filozofskih i nacionalističkih utopija koje su se izvitoperile. Sa svojim ritama i zavežljajima i sveopštim izgledom bede i očajanja, dolazili su u gomilama sa Istoka, bežeći od zla, nemajući predstavu kuda hrle. Niko u Evropi nije imao ni šta čestito da pojede, a ovde su se nalazile izgladnele izbeglice, njih stotine hiljada u vozovima, kampovima i zatvorima, umakale bajat hleb u razvodnjen čorbuljak, trebile vaške po glavama svoje dečice i vrištale na desetak i više jezika o svojoj užasnoj sudbini.

Moja porodica, kao i tolike druge, dočekala je da besplatno vidi svet, zahvaljujući Hitlerovim ratovima i Staljinovom osvajanju Istočne Evrope. Nismo bili ni saradnici Nemaca, niti smo pripadali aristokratiji, niti smo striktno tražili politički azil. Kao beznačajna stvorenja, nismo sami donosili odluke. Sve su nam servirale svetske vođe našeg vremena. Kao i mnogi drugi, i mi smo bili raseljeni, mada nismo imali ambicije da lutamo mnogo dalje od našeg kraja u Beogradu. Nama se tamo baš dopadalo. Pravljenje su nagodbe o sferama uticaja, ponovo su crtane granice, spuštena je takozvana Gvozdena zavesa, a nas su raštrkali sa ono malo stvarčica koje smo imali. Istoričari i dalje dokazuju, uz pomoć dokumenata, sve izdaje i sve užase koji su nam se isprečili na putu kao rezultat Jalte i drugih takvih konferencija, i ta tema ni izdaleka nije završena.

Kao i uvek, postojali su stepeni zla i stepeni tragedije. Moja porodica nije prošla tako loše kao drugi. Saveznici su vratili Staljinu stotine hiljada Rusa koje su Nemci doveli na prisilni rad u svoje fabrike i farme. Neki su bili streljani, a ostatak je strpan u gulage kako ne bi zatrovali ostatak građanstva s novostečenim kapitalističkim pogledima. Naša perspektiva bila je malo ružičastija. Gajili smo nadu da ćemo završiti negde u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi ili Australiji, što nam baš i nije bilo zagarantovano. Naročito je teško bilo da se neko domogne Sjedinjenih Američkih Država. Većina istočnoevropskih zemalja imala je veoma male kvote, za razliku od zapadnoevropskih. Južni Sloveni u očima američkih genetičkih stručnjaka i tvoraca imigracione politike nisu bili baš visokopoželjan etnički materijal.

Ljudima koji nikad nisu imali slična iskustva teško je da uistinu shvate šta to znači kad vam nedostaju prave isprave. Svakog dana čitamo kako naši imigracioni službenici upotrebljavaju i zloupotrebljavaju odskora stečeni autoritet da bi vratili sumnjive strance sa naših granica. Ne treba potcenjivati to zadovoljstvo ponižavanja nemoćnih. Još kao dečak shvatio sam da je upravo to bio slučaj. Gde god ima birokrata, policijska država postaje ideal.

Sećam se kako sam stajao u beskrajnim redovima u Parizu ispred policijskog nadleštva da bih dobio ili obnovio boravišnu dozvolu. Čini mi se kao da je to bilo sve što smo radili dok smo tamo živeli. Čekali bismo po ceo dan tek da bismo otkrili da su se od poslednjeg puta pravila promenila, da oni sada traže, na primer, nešto podjednako apsurdno kao što je venčanica majčinih roditelja ili njena diploma sa mature, mada ona ima francusku diplomu jer je završila postdiplomske studije u Parizu. I dok bismo tako stajali, razmišljajući o tome kako od nas traže nešto nemoguće, čuli bismo nekog na šalteru do nas kako na lošem francuskom pokušava da im kaže da je njihova kuća izgorela, da su pobegli u žurbi s jednim koferčetom, i tako dalje, na šta bi službenik slegnuo ramenima i nastavio da ih obaveštava da će im, ukoliko smesta ne pribave ta dokumenta, boravišna dozvola biti oduzeta.

Pa šta smo onda radili? Ako je vreme bilo lepo, otišli bismo negde, seli na uličnu klupu i posmatrali srećne Parižane kako promiču pokraj nas noseći ono što su pazarili u bakalnici, gurajući dečja kolica, šetajući svoje pse, čak zviždući. Povremeno bi se ispred nas zaustavio neki par da bi se cmakao, dok smo mi proklinjali Francuze i našu zlu sreću. Na kraju bismo odgacali nazad do naše male hotelske sobe i pisali pisma kući.

Pošta, naravno, ne putuje bez teškoća. Nedeljama se izluđujemo očekujući poštara, koji ne može da nas vidi jer mu stalno dosađujemo. Ipak, ta dokumenta stižu nekako, zahvaljujući nekom daljem rođaku. Njih zatim mora da prevede zvanični tumač, koji, naravno, ne može da uhvati ni za rep ni za glavu pedeset godina star upis ili izvod iz neke provincijske balkanske škole ili crkvenog registra. U svakom slučaju, najzad bismo se ponovo vratili u dugačak red, i otkrili da nam to uopšte i nije trebalo, ali da je potrebno nešto drugo. Svaka pasoška služba, svaka policijska stanica, svaki konzulat, imali su sto sa nekim opreznim i loše raspoloženim službenikom koji je sumnjao da nismo ono za šta se izdajemo. Niko ne voli izbeglice. Nejasan status zvanja raseljenog lica još više je pogoršavao taj položaj. Činovnici koje smo sretali nisu takoreći ništa znali o tome otkuda smo došli niti zbog čega, ali to ih nije sprečavalo da donose sudove o nama. Ako su vas isterali nacisti, mogli ste da računate na izvesnu dozu simpatije, ali ako ste otišli zbog komunista, to nije bilo najbolje primljeno. Ukoliko su činovnici bili levičari, rekli bi nam nabusito da mi, nezahvalne ništarije kakve jesmo, ostavljamo za sobom najnaprednije i najpravednije društvo na svetu. Drugi su pretpostavljali da smo običan ološ sa lažnim diplomama i sumnjivom prošlošću. Čak i nasmejane lutke u izlozima elegantne Avenije Viktora Igoa posmatrale su nas kao da ćemo im nešto ukrasti. Sve je zapravo bilo krajnje jednostavno: ili će nas šutnuti odavde ili odnekud drugde, ili ćemo natrag u izbeglički logor, u zatvor, ili još gore, u „otelovljenje čovečanskih najdragocenijih težnji za pravdom i srećom“, kako je komunistički svet opisivan u izvesnim krugovima.

Emigracija, progonstvo, vađenje iz korena i pretvaranje u parije, možda je najefikasniji način osmišljen da impresionira pojedinca, ukazujući mu na krajnje proizvoljnu prirodu njegovog ili njenog postojanja. Kome još treba psihić ili guru kad bi nas svako ko bi nas sreo pitao ko smo čim bismo otvorili usta i čim bi čuo naš naglasak.

Istina je da nismo imali jednostavne odgovore. Nakon što bi nas naterali da kloparamo tamo-amo u teretnim vozovima, u otvorenim kamionima i pacovskim prekookeanskim putničkim brodovima, na kraju bismo postajali zagonetka čak i sebi samima. Najpre nam je bilo teško da prihvatimo, zatim bismo se na to navikli. Počeli bismo da se naslađujemo, da uživamo u tome. Lično mi je mnogo zanimljivije bilo da budem niko i ništa nego da budem neko. Ulice su bile pune tih što su neko i nešto, koji su se i ponašali samouvereno. Polovinu vremena sam im zavideo, ostatak vremena sam ih sažaljevao. Znao sam nešto što oni nisu, nešto do čega se teško dolazi osim ako vam istorija ne zada jak udarac u dupe: da su svi pojedinci izlišni i beznačajni u bilo kojoj velikoj shemi! Jadni su oni koji ne shvataju da to lako može biti i njihova sudbina!