U susret stereotipima - Cenkanje

Za Nenada

Kultura se ne meri samo po srpskim merilima. U svetu još uvek (bez obzira na sve veću globalizaciju - odnosno kulturno sivilo) postoje RAZLIČITE KULTURE i one imaju različite norme.
Ne znam gde je gospodin proveo prethodnih 25-15 godina, ali kao da nije bio u Srbiji, pošto se, izgleda, ne seća da je i kod nas bio običaj da se "oderu stranci".
Ali da se vratim na temu - u većini azijskih zemalja cenjkanje je neka vrsta društvenog rituala, čak se smatra nekulturnim ne prihvatiti cenjkanje, jer to je ukazivanje nepoštovanja prodavcu, i time mu poručujete da ga smatrate nedostojnim bilo kakve uljudnosti. Onaj ko ne voli ili ne ume da se cenjka uvek može da ode u prodavnicu i kupi proizvod po istaknutoj ceni, pa se neće osećati "odranim", iako na mestima gde je cenjkanje očekivano može da dobije mnogo povoljniju cenu (sa uračunatim "dnevnim obrokom" i "kreditom za mobilni" za sirotana koji mu prodaje). A da ne pominjem da gubi priliku da iskusi zadovoljstvo učestvovanja u "nadmudrivanju" u kome obe strane dobijaju.
A onaj ko u svim zemljama očekuje iste kulturne norme i običaje kao u njegovoj zemlji - ne treba ni da putuje.

Postoji kultura i nekultura.
Kada se podje u takve zemlje mora se znati šta vas očekuje.
Razlika izmedju nekliko hiljada rupija??? Dnevni obrok???
Da li i mi onda tako treba da se ponašamo?
Kada nam dodje stranac, da li treba da ga oderemo?
I naša plata je 300 400 evra a njegova 3000-4000.
I ja bih digao cenu za 20 evra, i to je meni ceo dan života. Kao što rekoh na početku, kultura je ipak vekovna pojava...

Tekst mozda i nije los, ali ga je nemoguce citati. Alal vam stil i lektor i onaj ko vas je ucio pisanju, ali odakle vam konstrukcije tipa: "Za one koji/e žive"; "Ako nekog/neku Indonežanina/Indonežanku upitate..."; "čak i s površnim/površnom poznanikom/poznanicom"? Da ne govorim o turistima/turistkinjama...

Pozdrav iz Hat Yai-a, grada na samom jugu Tajlanda. Imam priliku da boravim u ovom delu sveta 2 meseca i potpuno se slazem sa autorom ovog teksta. Mene su milion puta pokusali "oderati", ali iako sam mogao da se cenkam i da uzmem nesto u bescenje, opet sam se cenkao do neke razumne cene i svaki put me raduje njihov osmeh, kad znam da sam im dao 100-ak dinara vise, a rucak im kosta 30-ak. Jedino sto ne dozvoljavam je da me prave budalom, ali kad porazgovaramo skontaju da nisam tipicni zapadnjacki turista, i tada mi spuste cenu.
Sto se tice kulture, pogledajmo samo kako se u Srbiji naplacuje putarina! Jedna cena za domace table, druga za strance! Da ne govorimo o EXIT-u kada se na keju sjati sve tezga do tezge, sa sve razumnim cenama! Pa to i mi radiomo, samo sto to kod nas rade halavi ljudi, a oni se bore za egzistenciju. U restoranu pored mog apartmana, isti ljudi rade od jutra do mraka i zasto da im ne platim vise? Ocito da ljudi otpadaju od posla, i koliko mogu da mi se ugrade u ceni od 50 dinara za klopu, a za lokalce 30-40din?

"Tih nekoliko hiljada, ili desetina hiljada, rupija iznosi tek nekoliko dolara ili evra. A ovde može da bude: tri obroka dnevno za četvoročlanu porodicu dve nedelje; kredit za mobilni telefon nekoliko meseci; mesečni račun za vodu četvoročlane porodice, ponekad i dvomesečni. I tako dalje..."
Sami ste sebi odgovorili - zasto bi neko od pruzanja jedne usluge ziveo dve nedelje?! Svaki evro koji zaradimo mukotrpnim radom je vredan i nije za bacanje.

Postoji kultura i nekultura.
Kada se podje u takve zemlje mora se znati šta vas očekuje.
Razlika izmedju nekliko hiljada rupija??? Dnevni obrok???
Da li i mi onda tako treba da se ponašamo?
Kada nam dodje stranac, da li treba da ga oderemo?
I naša plata je 300 400 evra a njegova 3000-4000.
I ja bih digao cenu za 20 evra, i to je meni ceo dan života. Kao što rekoh na početku, kultura je ipak vekovna pojava...

"Tih nekoliko hiljada, ili desetina hiljada, rupija iznosi tek nekoliko dolara ili evra. A ovde može da bude: tri obroka dnevno za četvoročlanu porodicu dve nedelje; kredit za mobilni telefon nekoliko meseci; mesečni račun za vodu četvoročlane porodice, ponekad i dvomesečni. I tako dalje..."
Sami ste sebi odgovorili - zasto bi neko od pruzanja jedne usluge ziveo dve nedelje?! Svaki evro koji zaradimo mukotrpnim radom je vredan i nije za bacanje.

Tekst mozda i nije los, ali ga je nemoguce citati. Alal vam stil i lektor i onaj ko vas je ucio pisanju, ali odakle vam konstrukcije tipa: "Za one koji/e žive"; "Ako nekog/neku Indonežanina/Indonežanku upitate..."; "čak i s površnim/površnom poznanikom/poznanicom"? Da ne govorim o turistima/turistkinjama...

Za Nenada

Kultura se ne meri samo po srpskim merilima. U svetu još uvek (bez obzira na sve veću globalizaciju - odnosno kulturno sivilo) postoje RAZLIČITE KULTURE i one imaju različite norme.
Ne znam gde je gospodin proveo prethodnih 25-15 godina, ali kao da nije bio u Srbiji, pošto se, izgleda, ne seća da je i kod nas bio običaj da se "oderu stranci".
Ali da se vratim na temu - u većini azijskih zemalja cenjkanje je neka vrsta društvenog rituala, čak se smatra nekulturnim ne prihvatiti cenjkanje, jer to je ukazivanje nepoštovanja prodavcu, i time mu poručujete da ga smatrate nedostojnim bilo kakve uljudnosti. Onaj ko ne voli ili ne ume da se cenjka uvek može da ode u prodavnicu i kupi proizvod po istaknutoj ceni, pa se neće osećati "odranim", iako na mestima gde je cenjkanje očekivano može da dobije mnogo povoljniju cenu (sa uračunatim "dnevnim obrokom" i "kreditom za mobilni" za sirotana koji mu prodaje). A da ne pominjem da gubi priliku da iskusi zadovoljstvo učestvovanja u "nadmudrivanju" u kome obe strane dobijaju.
A onaj ko u svim zemljama očekuje iste kulturne norme i običaje kao u njegovoj zemlji - ne treba ni da putuje.

Pozdrav iz Hat Yai-a, grada na samom jugu Tajlanda. Imam priliku da boravim u ovom delu sveta 2 meseca i potpuno se slazem sa autorom ovog teksta. Mene su milion puta pokusali "oderati", ali iako sam mogao da se cenkam i da uzmem nesto u bescenje, opet sam se cenkao do neke razumne cene i svaki put me raduje njihov osmeh, kad znam da sam im dao 100-ak dinara vise, a rucak im kosta 30-ak. Jedino sto ne dozvoljavam je da me prave budalom, ali kad porazgovaramo skontaju da nisam tipicni zapadnjacki turista, i tada mi spuste cenu.
Sto se tice kulture, pogledajmo samo kako se u Srbiji naplacuje putarina! Jedna cena za domace table, druga za strance! Da ne govorimo o EXIT-u kada se na keju sjati sve tezga do tezge, sa sve razumnim cenama! Pa to i mi radiomo, samo sto to kod nas rade halavi ljudi, a oni se bore za egzistenciju. U restoranu pored mog apartmana, isti ljudi rade od jutra do mraka i zasto da im ne platim vise? Ocito da ljudi otpadaju od posla, i koliko mogu da mi se ugrade u ceni od 50 dinara za klopu, a za lokalce 30-40din?