Kako sa decom pričati o smrti?

Meni je nedavno umrla majka i ćerki smo to normalno saopštili. Prisustvovala je sahrani, odnela baki cveće i poručila joj da lepo spava. To je normalno prihvatila, ali baš zbog Diznijevih crtaća imala je problem da shvati da je smrt konačna. Kada smo sledeći put išli na groblje, pitala je kada će baka da se probudi, a kada smo joj rekli da se to neće desiti, pitala je: "Čak ni ako je princ poljubi?".

"Pokušajte da verska ubeđenja ne petljate u priču i držite se činjenica."

hahaha, da,da u Srbiji svi tako rade :) ... ovde krste decu joše pre nego progledaju (uskoro bi mogli da ih puste u bolnice pa odmah po porodjaju) a neće da im pričaju svoje fantazije o "nebu, Hristu i sl."
Da bi se detetu rekle činjenice potrebno je imati znanje i stav o smrti. Većina ljudi ima užasan strah i tu temu zabašuruje u religiji. Bolje je ne razmišljati a ko zna, možda stvarno nima nešto ? :)))

Davne 1978. godine, mi je umro brat, tada tromesecna beba. Imao sam samo sedam godina. Njegovu smrt su mi saopstili roditelji, i sami skrhani bolom. Nisu me poveli na njegovu sahranu, nisu me nikada poveli na njegov grob. O tome mi nikada vise nisu pricali... Proveo sam celo detinjstvo i celu mladost placuci za njim, daleko od pogleda moje porodice. Danas imam 40 godina, i jos uvek placem... Placem i sada dok pisem ove redove...

Nisam se nikad usudio da o tome pricam s roditeljima sve dok jednog dana, pre 2 godine, nismo prosli pored njegovog groba prilikom obilaska groba moje bake. Tom prilikom sam prvi put morao da zaplacem, kao odrastao covek pred roditeljima. Nisam mogao da ugusim moju tugu. I rekao sam im da placem svaki put kad mislim na mog malog brata.

Majka mi je objasnila da tada nisu zeleli da me rastuze i mislili su da bi utihnuli moj boli zataskavanjem te porodicne tragedije. Nisu ni slutili da su time ostavili na mom srcu ranu zauvek otvorenu.

Ova mala tuzna prica samo potvrdjuje sta je napisano u ovom clanku. Prica o smrti je deo price o zivotu i bitno je decu opoznati s tim.

Postoje na ovim prostorima i pravi vernici koji veruju u to nesto...ne vidim razlog zasto ne bih detetu na taj nacin objasnio zasto njegov deka nije vise sa nama. Ateisti nek objasne onako kako oni smatraju,to je njihov problem.

Istina je da se shvatanja vernika i ateista po pitanju vaspitanja dece i predstvaljanja smrti razlikuju...Postoji jedna jako poucna prica o porodici u kojoj je otac ateista bio a majka vernik.Otac nije verovao i trudio se da svog sina vaspitava u tom duhu,medjutim sin je oboleo od teske bolesti i na samrti je razgovarao sa ocem i majkom.U svoj muci umiranja je upitao oca:"Oce,umirem,sta da radim ti znas" Na to mu je otac odgovorio:"Radi sine onako kako te je majka ucila" VERA JE NASTALA IZ TEZNJE COVEKA DA SVOJU PATNJU UCINI IZDRZLJIVIJOM...

da ne pretvaramo ovu temu u religijsko prepucavanje ali zar vera nije izbor a ne namet ? ... zar nije pravo svakog a pre svega deteta da samo odluči da li i u šta će verovati ili ne ? ... Zar roditelji, direktno svojim stavovima (ličnim izborom) ne utiču na dete ? ... Hajde da preskočim ono o krštenju što je apsolutno ugrožavanje prava deteta, zloupotreba i manipulacija ali da preskočim to ... dakle, ako roditelj puni glavu detetu sa religijom da li dete ima pravo izbora ili će se naći u "obavezi" nastavljanja porodične "tradicije" ?
Vrlo je važno kako će roditelji definisati i objaniti pojam smrti ?!

Moram reći da sam ugodno iznenađen ovim tekstom. Kada sam video naslov očekivao sam nekakve tipične (laičke) gluposti, ali zaista je jednostavan i dobar.

Moramo biti iskreni u razgovoru sa decom kada je smrt u pitanju. Na taj način učimo ih da je smrt deo života i da je se ne treba plašiti niti od nje praviti tabu. Ono što je najgore, a što se često dešava, jeste da odrasli skrivaju činjenicu da je neko blizak umro čak i kada je dete starije. Sećam se kako su brat i sestra od nekih 10-ak godina izgubili majku koja je umrla zbog neke bolesti. Otac i rođaci su još godinama (!) posle lagali decu da je majka na putu i da će se vratiti te su zabranili svima u okolini da deci išta pričaju o tome.

Nažalost, većina ljudi/roditelja misli da ako deca ne pokazuju tugu da onda nisu ni tužna, pa onda izbegavaju razgovor o smrti bojeći se da će ih tako rastužiti.

@Deja M

Izvini, a kako izgleda objasnjenje smrti jednog vernika? Nekoga je bilo i sad ga vise nema. A mislim da cak ni dete ne moze da poveruje u 1000 devica koje cekaju na nebu...

Tekst je tako povrsan obzirom na tezinu same teme. A sta ako umre tata ili mama? Kako objasniti detetu razlog sto nema onoga ko je bio svaki dan sa njim/njom, za razliku od bake, deke i ostalih "sporednih" dragih osoba.

"Pokušajte da verska ubeđenja ne petljate u priču i držite se činjenica."

hahaha, da,da u Srbiji svi tako rade :) ... ovde krste decu joše pre nego progledaju (uskoro bi mogli da ih puste u bolnice pa odmah po porodjaju) a neće da im pričaju svoje fantazije o "nebu, Hristu i sl."
Da bi se detetu rekle činjenice potrebno je imati znanje i stav o smrti. Većina ljudi ima užasan strah i tu temu zabašuruje u religiji. Bolje je ne razmišljati a ko zna, možda stvarno nima nešto ? :)))

Postoje na ovim prostorima i pravi vernici koji veruju u to nesto...ne vidim razlog zasto ne bih detetu na taj nacin objasnio zasto njegov deka nije vise sa nama. Ateisti nek objasne onako kako oni smatraju,to je njihov problem.

Tekst je tako povrsan obzirom na tezinu same teme. A sta ako umre tata ili mama? Kako objasniti detetu razlog sto nema onoga ko je bio svaki dan sa njim/njom, za razliku od bake, deke i ostalih "sporednih" dragih osoba.

da ne pretvaramo ovu temu u religijsko prepucavanje ali zar vera nije izbor a ne namet ? ... zar nije pravo svakog a pre svega deteta da samo odluči da li i u šta će verovati ili ne ? ... Zar roditelji, direktno svojim stavovima (ličnim izborom) ne utiču na dete ? ... Hajde da preskočim ono o krštenju što je apsolutno ugrožavanje prava deteta, zloupotreba i manipulacija ali da preskočim to ... dakle, ako roditelj puni glavu detetu sa religijom da li dete ima pravo izbora ili će se naći u "obavezi" nastavljanja porodične "tradicije" ?
Vrlo je važno kako će roditelji definisati i objaniti pojam smrti ?!

@Deja M

Izvini, a kako izgleda objasnjenje smrti jednog vernika? Nekoga je bilo i sad ga vise nema. A mislim da cak ni dete ne moze da poveruje u 1000 devica koje cekaju na nebu...

Istina je da se shvatanja vernika i ateista po pitanju vaspitanja dece i predstvaljanja smrti razlikuju...Postoji jedna jako poucna prica o porodici u kojoj je otac ateista bio a majka vernik.Otac nije verovao i trudio se da svog sina vaspitava u tom duhu,medjutim sin je oboleo od teske bolesti i na samrti je razgovarao sa ocem i majkom.U svoj muci umiranja je upitao oca:"Oce,umirem,sta da radim ti znas" Na to mu je otac odgovorio:"Radi sine onako kako te je majka ucila" VERA JE NASTALA IZ TEZNJE COVEKA DA SVOJU PATNJU UCINI IZDRZLJIVIJOM...

Meni je nedavno umrla majka i ćerki smo to normalno saopštili. Prisustvovala je sahrani, odnela baki cveće i poručila joj da lepo spava. To je normalno prihvatila, ali baš zbog Diznijevih crtaća imala je problem da shvati da je smrt konačna. Kada smo sledeći put išli na groblje, pitala je kada će baka da se probudi, a kada smo joj rekli da se to neće desiti, pitala je: "Čak ni ako je princ poljubi?".

Davne 1978. godine, mi je umro brat, tada tromesecna beba. Imao sam samo sedam godina. Njegovu smrt su mi saopstili roditelji, i sami skrhani bolom. Nisu me poveli na njegovu sahranu, nisu me nikada poveli na njegov grob. O tome mi nikada vise nisu pricali... Proveo sam celo detinjstvo i celu mladost placuci za njim, daleko od pogleda moje porodice. Danas imam 40 godina, i jos uvek placem... Placem i sada dok pisem ove redove...

Nisam se nikad usudio da o tome pricam s roditeljima sve dok jednog dana, pre 2 godine, nismo prosli pored njegovog groba prilikom obilaska groba moje bake. Tom prilikom sam prvi put morao da zaplacem, kao odrastao covek pred roditeljima. Nisam mogao da ugusim moju tugu. I rekao sam im da placem svaki put kad mislim na mog malog brata.

Majka mi je objasnila da tada nisu zeleli da me rastuze i mislili su da bi utihnuli moj boli zataskavanjem te porodicne tragedije. Nisu ni slutili da su time ostavili na mom srcu ranu zauvek otvorenu.

Ova mala tuzna prica samo potvrdjuje sta je napisano u ovom clanku. Prica o smrti je deo price o zivotu i bitno je decu opoznati s tim.

Moram reći da sam ugodno iznenađen ovim tekstom. Kada sam video naslov očekivao sam nekakve tipične (laičke) gluposti, ali zaista je jednostavan i dobar.

Moramo biti iskreni u razgovoru sa decom kada je smrt u pitanju. Na taj način učimo ih da je smrt deo života i da je se ne treba plašiti niti od nje praviti tabu. Ono što je najgore, a što se često dešava, jeste da odrasli skrivaju činjenicu da je neko blizak umro čak i kada je dete starije. Sećam se kako su brat i sestra od nekih 10-ak godina izgubili majku koja je umrla zbog neke bolesti. Otac i rođaci su još godinama (!) posle lagali decu da je majka na putu i da će se vratiti te su zabranili svima u okolini da deci išta pričaju o tome.

Nažalost, većina ljudi/roditelja misli da ako deca ne pokazuju tugu da onda nisu ni tužna, pa onda izbegavaju razgovor o smrti bojeći se da će ih tako rastužiti.