Nebojsa Popov

Zoran Pusic je dao zgodan slagvort da se vratim deset godina unazad, ja ne bih isao tako mnogo. Malo sam i omatorio, i verovatno i posenilio, i stvari zaboravio, ali bih se vratio godinu dana unazad. Mi smo pre nesto vise od godinu imali razgovor o ovoj temi u Ulcinju. Sta se dogodilo u medjuvremenu? Mislim da sama cinjenica da vise nismo u Ulcinju nego usred Beograda cini izvesnu promenu, ali uzgred budi receno nisam siguran da li bismo danas mogli da se sastanemo u Ulcinju. Dogodila se u medjuvremenu jedna velika promena. Kako tada kada smo razgovarali u Ulcinju mogli smo samo da mastamo o njoj, a da je predvidjamo i prognoziramo nismo mogli. Naime, srusen je jedan rezim , jedan opaki rezim i mislim da je to promena koja otvara nove mogucnosti razgovora o ovoj temi.

U tim razgovorima se po mom misljenju veoma cesto brkaju razni nivoi o kojima se govori i razmislja. Brkaju se vlast, politika i kultura. Mi smo i danas mogli cuti veliko nezadovoljstvo radom drzavnih komisija. Ja delim mnoge od tih primedbi, ali ne delim strast u odnosu prema drzavnoj komisiji, jer mislim da one ne moze uraditi neke stvari koje mi od njih ocekujemo. Ona moze, vlast, nova vlast, moze mnoge stvari uraditi, a moze i dovesti u pitanje tu veliku promenu. Iskreno da vam kazem ja tesko mogu da zamislim da iko moze da upropasti tu veliku promenu koja se dogodila. Ali prosto iz neke opreznosti covek treba da bude priseban pa da kaze logicki da je i tako nesto moguce. Recimo da kada se govori o zakonu o saradnji sa Haskim tribunalom, meni pada na pamet pitanje zasto ta ista vlast nije donosila zakon o clanstvu u Ujedinjenim Nacijama. Dakle postojala je jedna zurba za izlaskom iz izolacije, vracanjem u medjunarodne organizacije, to je vrlo pozitivno i pozitivni su motivi u ovoj zemlji za to. A jos pozitivniji su motivi, vrlo interesantni cini mi se savremenog sveta, koji su inace naravno jako saroliki kao i taj svet.

Ja mislim da je dominantan motiv bio kod ljudi koji su o tome odlucivali i jos odlucuju u svetu: e vala nam je dosta vas i vasih uzasa koje ste pravili, pusticemo vas gde god hocete samo da se smirite i da se onda resavaju problemi. Bojim se da ne zloupotrebimo i procerdamo tu pozitivnu motivaciju koju svet ima da nas prime u svoje drustvo, iako se nismo oslobodili balasta proslosti. A balasta proslosti se ne mozemo osloboditi ako se uzdamo u vlast, pa makar ona bila najbolja. Ona je uvek opterecena nekom pragmatikom, nekim kadrovskim kombinatorikama, na nesrecu ima dosta nekakve nacionalne metafizike da upotrebim ono o cemu je Borka govorila, tako da jedni se ponasaju kao samani, a drugi kao menadzeri najmodernijih kompanija. Jedni su pragmaticni, a drugi su tako malo samanski metafizicni, i u oba slucaja kao da se nekim makazama rezu probleme o kojima treba da raspravljamo. I zato mislim da je vazno imati jednu tacnu realisticnu sliku o vlasti, mi zelimo da ona bude bolja, da imamo jednu svest o tome da ovde tek pocinje da se obnavlja politicki zivot i tu vec vlast malo zakazuje.

Zoran Djindjic je nakon izbora 24. septembra rekao da nas ne interesuju rezultati lokalnih izbora, nama je najvaznije mesto predsednika drzave. Na lokalnim izborima se pokazalo da medju gradjanima, kakvi god da su, postoji jedno vecinsko misljenje daleko vise izrazeno na lokalnim izborima da se zbrisu sa javne scene ne samo SPS nego i radikali i JUL i SPO. To su rezultati lokalnih izbora. I vlast blokira artikulaciju takve politicke orijentacije u birackom telu jer od toga prosto nema ni govora. A istrazivanja javnog mnjenja se uglavnom orijentisu na onu klasiku - ko za koga hoce da glasa, neka opsta pitanja, nema politicke artikulacije birackog tela koje je u stvari napravilo najveci podvig - ono je vecinski zbrisalo stari rezim.

I napokon, mislim da nije dobro od ove nove vlasti ne samo sto blokira potpuniju politicku artikulaciju svih potencijala demokratskih promena, nego sto blokira otvaranje debate u kulturi o ovim problemima koji su pre svega problemi kulture - problem istine, normalnih komunikacija i razjasnjenja zlocina. Blokira na taj nacin sto velike nacionalne institucije, kao sto su univerzitet ili radio i televizija, ostaju u zapecku ovih zbivanja i jedino brinu da li ce biti otpusteni, kolika ce im biti plata - nikakve debate nema ozbiljnije u tim institucijama. Dakle vlast moze uciniti neku stetu time sto ce potisnuti na margine jos vise nego ranije debate o ovim stvarima o kojima mi govorimo, i blokirati pristup u centralne nacionalne institucije nasih tema, a da mi budemo previse zadovoljni ovom slobodom koja se konacno pojavila da mozemo usred Beograda o ovom slobodno da govorimo i da budemo srecni sto svako od nas iz tih marginalnih grupa i institucija culi smo danas vrlo slobodno o svemu tome govore. A to nije dobro jer zapostavlja potencijale kulture u kojima se mora naci oslonac da se stvari razjasne i da se otvori put ka istini. Ne da se nadje vec gotova istina koja negde cuci, pa samo vrebamo trenutak kada cemo da je saopstimo. Da je trazimo, dakle javna debata. To je ono sto vlast blokira, a mi mozda suvise vodimo racuna o tome da li ce nam dopustiti da li ce nas pozvati, prizvati, postaviti ovamo ili onamo, to nije njen posao.

I na kraju bih hteo da kazem da nemam nikakvih rezervi prema nadleznosti Haskog tribunala, mada i neki njegovi tvorci su spremni u ime neke fleksibilne politike da kazu mozda je to prevazidjena stvar. Taman dodje trenutak da se nesto uradi, oni kazu prevazidjena stvar. Za zlocine protiv covecnosti nadlezan je samo medjunarodni sud. Ni jedan nacionalni sud ne moze jedini i do kraja biti nadlezan za zlocine protiv covecnosti. I zbog toga sto nemam nikakvih dilema u pogledu Haskog tribunala, mogu bez ikakvih opterecenja da kazem da u Srbiji postoji sudijski potencijal za ozbiljna procese. 1996. godine, kada su mnoge sudije i sudovi ucestvovali u kradju glasova i falsifikovanju rezultata izbora nekoliko stotina sudija je otkazalo lojalnost tom rezimu. Bili su proganjani, isterivani sa posla, i preziveli su taj rezim i njegov pad i neki od njih su danas predsednici sudova- vrhovnog suda, okruznog, jednog opstinskog, drugog opstinskog i umesto nekada pet-sest stotina sudija koji su clanovi drustva danas ih je preko hiljadu i po. Ali opet i oni kao i mi koji se mozemo zadovoljiti time da slobodno galamimo u svojim marginalizovanim nisama, mada imamo iluziju ponekad kad nas snime kamerama da ce citav svet cuti to sto mi pricamo, tako i te sudije mogu biti marginalizovane od strane vlasti, dakle ministara, predsednika, njihovog pragmatizma i te mutne metafizike, tako i od strane stranackih prvaka koji blokiraju inicijative i delovanje tih sudija i prosto ih zaskacu nekim svojim izjavama i sprecavaju da oni obavljaju posao.

Dakle postoji jedan sudijski potencijal, postoji intelektualni potencijal i mislim da je znacajan napredak od Ulcinja do danas ne samo ta velika promena, to je najvaznije, nego sto danas niko nije govorio kao sto je tamo bilo reci kako se niko ne suprotstavlja zlocinima. Sto nije tacno naravno, pokazalo se da se vecina birackog tela u Srbiji potencijalno tome suprotstavlja, i ja se nadam da ce vec na sledecem razgovoru o ovoj temi biti i prvih rezultata utvrdjivanja istine, jer mnoge istine su vec utvrdjene u tekstovima, istrazivanjima i analizama koje su vec obavljene u proteklim godinama. Mi ne startujemo od nule, ali da ne budemo previse zadovoljni svojim ogromnim slobodama na tim marginama, nego da prodremo u srediste javnog zivota i o tome raspravljamo. Ne moze se samo jednim filmom o Srebrenici ili ne znam cemu, koji sokiraju ljude jer nece da cuju, nece da znaju, to je stvar za svakodnevnu raspravu i rad, normalan rad do sada nenormalnih nacionalnih institucija koje su to izbegavale. Ako nece crkva, ako nece akademija nauka, univerzitet ne moze da se zamisli bez toga, televizija ne moze da se zamisli bez toga, knjizevnost, umetnost ne moze da se zamisli bez suocavanja sa zlocinima.

Ja se nadam da , ne znam gde ce biti sledeci sastanak, da ce biti prvih rezultata i u pravosudju i u kulturi, zasto da ne i u drzavnoj komisiji pod uslovom da ona ne pokaze pretenziju da sve poslove obavi, mada dosad nije pokazivala veliku ambiciju da bas mnogo toga uradi.