Albi Saks

Pre otprilike tri godine, sedeo sam u svom kabinetu u Ustavnom sudu u Johanesburgu kada su preko recepcije javili da je covek po imenu Henri dosao da me vidi. Bio sam strasno radoznao da ga upoznam, telefonirao mi je nedelju dana pre toga da kaze da je ucestvovao u podmetanju bombe pod moja kola koja me je raznela i gotovo me stajala zivota, da se sada prijavio Komisiji za istinu radi amnestije i upitao me da li bih bio voljan da se vidim s njim. Rekao sam da jesam. Prosao sam hodnikom do ulazne kapije i otvorio je. Napolju je stajao covek, mladji od mene, mrsav, zureci u mene, kao sto sam i ja zurio u njega. To je bio covek koji je pokusao da me ubije; nije me poznavao, nikada se nismo posvadjali, nikad se ni oko cega nismo sporili, on me sada vidi po prvi put. Sasvim sam siguran da je i on tada bio podjednako radoznao da vidi mene kao sto sam i ja bio radoznao da vidim njega. Otisli smo do moje kancelarije, seli, pricali. Ispricao mi je svoj zivot, ja sam bio fasciniran njegovim prisustvom, mogli smo tako da sedimo satima, ispricao mi je da mu je bila dodeljena jedinica zaduzena da postavi bombu pod moja kola, on se u stvari povukao iz akcije pre nego sto je doslo do eksplozije, posto se posvadjao sa glavnokomandujucim, ali je svejedno preuzeo odgovornost za akciju. Kada smo se rastali, nije delovao onako ponosno i jako kao na pocetku, ali se secam da sam mu rekao: Henri, obicno kada se pozdravljam sa nekim ko mi dodje u posetu, ja se rukujem. Sa tobom ne mogu da se rukujem, ali u slucaju da pomognes Komisiji za istinu, mozda cemo se jednog dana opet sresti i ko zna. I on je otisao i vise ga nisam video.

Dakle, sta je ta Komisija za istinu pred kojom je Henri obecao da ce govoriti? Vazno je znati da je ona osnovana da bi podmirila snaznu potrebu koje su postojala u Juznoj Africi. Pre prvih demokratskih izbora kod nas u okviru Africkog nacionalnog kongresa koga predvodi Nelson Mandela vodila se zustra rasprava o tome sta da se radi povodom izvestaja koji je bio pripremljen o krsenjima ljudskih prava pocinjenim od strane ANC-ovih strazara u logorima u Angoli za vreme oslobodilacke borbe. Nad zatvorenicima. Dakle, nije bila rec o zlocinima rezima nad crncima u Juznoj Africi, vec o zlocinima koji su pocinjeni unutar same oslobodilacke organizacije. Debata je bila veoma zustra. To je ona vrsta problema koje ne mozete resiti dizanjem ruku, to su moralna pitanja. Na kraju je profesor Kadel Asmar rekao da je nama u Juznoj Africi potrebna jedna komisija za istinu kako se ne bi bavili samo krsenjima ljudskih prava koja je pocinio ANC, dakle sami borci za slobodu, vec svim krsenjima ljudskih prava ma ko da ih je pocinio, i da ona mora da bude svestrana, da to mora da bude nacionalna odgovornost.

Tako je nastala prva znacajna karakteristika nase Komisije za istinu – njena svestranost. Nije se sve prosto svelo na to da pobednici osude i ispitaju zlocine porazenih, vec se radilo o svakom krsenju ljudskih prava, bez obzira ko ga je pocinio. Druga karakteristika opet je proistekla iz specificnosti nase situacije. Slozili smo se oko teksta Ustava, mislili smo da je sve spremno kako bi se odrzali prvi demokratski izbori, kada je iznenada nastupila kriza. Desilo se da sam se u to vreme nalazio u Londonu, gde sam primio faks od Ustavnog komiteta ANC-a, vladala je velika zabrinutost, izbori su bili u opasnosti. Snage bezbednosti stare vlade aparthejda su tvrdili da su lojalno branili tranziciju i pregovore. Njima je tadasnji predsednik De Klerk obecao amnestiju, ali kada su oni pogledali tekst Ustava, videli su da tamo nema nista sto bi moglo da ih zastiti. Osecali su da su izdani i rekli su da znaju za ozbiljne planove ekstremne desnice da izbore u prah i pepeo i da necemo dobiti demokratiju. Rekli su da ce braniti izbore i rizikovati svoje zivote infiltrirajuci se medju te grupe, ali ne ako posle toga treba da odu u zatvor.

Vodjstvo ANC-a nije bilo neosetljivo na takvu prakticnu situaciju i obecanja koja su data. Sta da se radi? Ako me pamcenje ne vara, ja sam bio taj koji je predlozio da se amnestija poveze sa istinom. Ne dajte generalnu blanko amnestiju, vec im omogucite da se zaloze za svakog pojedinca koji istupi i prizna sta je uradio/ uradila, bilo da su uglavnom u pitanju snage bezbednosti starog rezima ili strazari ANC-a koji su imali kontrolu nad zarobljenicima. Jedan po jedan ljudi su istupali i, ukoliko priznaju sta su ucinili, dobijali bi amnestiju, naravno, u odredjenim granicama legalnosti i proporcionalnosti. To je opet nastalo iz nase specificne situacije u Juznoj Africi. I upravo je ta kombinacija amnestije za istinu, plus svestrana priroda Komisije, ono sto je nasoj Komisiji za istinu dalo njenu posebnu karakteristicnost, njenu snagu i konacno, njen ogromni znacaj za nasu zemlju, a mozda i za svet uopste. Godinu dana je potroseno u Parlamentu na raspravu o odredbama Zakona o istini i odgovornosti, uz ogromno ucesce civilnog drustva.

Drago mi je sto mogu da kazem da je jedna moja preporuka odbacena. Nisam bio u pravu. Ja sam mislio da ljudi koji su pocinili uzasne zlocine nikad nece istupiti da priznaju sta su uradili ukoliko to moraju da ucine javno. Zato sam se zalagao za privatna saslusanja za dela te vrste. Civilno drustvo, ljudi kao sto je Aleks Borejn i drugi, insistirali su da, ukoliko se ljudima daje amnestija, onda oni u najmanju ruku moraju javno izneti sta su uradili i dopustiti da im javnost vidi lice, da zna ko su, a ne da misli da neka komisija sedi u tajnosti i radi stvari o kojima javnost nista ne zna. I opet mislim da je to bila fundamentalna karakteristika, mozda i najvaznija karakteristika nase Komisije za istinu, karakteristika koja joj je dala njen znacaj.

Necu zalaziti u detalje oko toga kako je Komisija funkcionisala, odmah cu preci na to da kazem da je ona imala tri osnovna strukturna elementa, to nije bila jedna komisija koja je radila sve. Jedno telo slusalo je ljude koji su propatili i mi smo ih videli na televiziji, videli smo ih kako placu, osetili smo taj bol, to su bila stvarna ljudska bica koja govore iz srca, artikulisu ono kroz sta su prosli, patnju, patnju koja je zadrzavana i potiskivana toliko godina. Oni su sada imali kome da ispricaju svoju pricu. Hiljade i hiljade ljudi iz citave zemlje je govorilo, bili su tu pripadnici svih strana, crnci, belci, pretezno ljudi iz crnackih predgradja, ali takodje i belci koji su stradali od bombi, na koje se pucalo u crkvama, bila je to tragedija citave nacije, bol citave nacije i njena svest o onome sto se dogodilo. Drugo telo bavilo se reparacijama. Nije to bilo sad ljudi istupe i sto je veci vas bol, dobijete vise para. Nije to licilo ni na odstetu koja se dobija u gradjanskoj parnici. Postojala je potpuna odvojenost te dve stvari, osnovno nacelo bilo je da ne merite pojedinacni bol, vec merite potrebe i okolnosti, svako ko je patio ima prava na neku vrstu naknade uz jak naglasak na memorijalne centre, na ostavljanje svedocanstva o onome sto se dogodilo i generalnu transformaciju zemlje kako bi se ispravila nepravda i nadoknadio gubitak na nacin na koji novac to nikada ne bi mogao da ucini.

Trece telo bavilo se amnestijom i to je bilo formalnije, imalo je dvoje sudija i u skladu sa odredjenim kriterijuma slucaj je bio unapred pripreman, saslusavani su ljudi koji su govorili da je ovo ili oni bilo protivzakonito i koji su trazili amnestiju. I oni bi prolazili kroz unakrsno ispitivanje, ispitivali bi ih javno i tu smo culi za mnoge uzasne stvari koje su se dogodile, cak i gore od onoga sto su zrtve bile su stanju da ispricaju, verovatno zato sto je toliko zrtava bilo mrtvo i nije moglo da svedoci. I upravo su svedocanstva ljudi koje nazivamo pociniocima, onih koji su odgovorni za zlocine, bila najupecatljivija stvar i ono sto je dalo kredibilitet svim postupcima. Zato sto smo to culi iz njihovih usta. Videli smo tog i tog pojedinca, to lice, onu osobu i ponekad bi zrtve rekle - kakav je to covek, na primer porucnik Ben Zin, kakav je to covek koji je u stanju da preko lica nekog ko lezi na zemlji stavi kapuljacu, u stvari vrecu koja je potpuno vlazna tako da se taj neko ropce sve dok ne gotovo sasvim ne ugusi - pokazi nam kako si to radio i mi smo svi videli na televiziji kako je to radjeno i svi smo videli lice porucnika Bena Zina, toga krupnog, mocnog coveka koji je sve terorisao, a sada je imao zakrvavljene oci i suze su mu tekle niz lice. Ta moc je bila unistena, moralno unistena, potpuni poraz okrutnosti, nasilja, neljudskosti od osobe do osobe. I mi smo to videli na svojim ekranima.

Znam da ste se juce bavili istinom, a da je danas naglasak na pomirenju. Ali po mom misljenju, kljucna stvar za pomirenje, u stvari jedna od kljucnih stvari jeste nacin na koji izlazimo na kraj s istinom. Ako se istina vidi kao nesto, kao istina novih ljudi na vlasti, ako ozvanicite istinu i nametnete je onima koji su porazeni, onda ona nema tu ubedljivost. Ako se istina vidi kao neko neljudsko iskustvo koje se moze ticati svakog, onda je to ubedljivo. Onda je njena moc da zaleci rane neuporedivo veca. Siguran sam da mi Aleks nece zameriti ako kazem da je izvestaj Komisije za istinu, kolikogod bio briljantan - mada ja imam problem sa nekim njegovim aspektima, ali to je ipak odlican dokument u pet tomova pun vitalnosti i zivota, ne neki dosadni, suvi izvestaj narucen za biblioteke u kojima ce ga proucavati doktoranti, vec stvaran, rezonantan zivotan izvestaj – koliko god da je vazan, izvestaj je bio mozda najmanje vazan deo Komisije za istinu.

Komisija za istinu nije samo osvedocila nasu istoriju, ona je postala deo nase istorije. Cinjenica da je Komisija radila javno, da je strasnim istorijskim epizodama pridala imena, lica, karakter, identitet, emocije, bila je ono sto ju je ucinilo tako bogatom u glavama, svesti i srcima ljudi u nasoj zemlji i ljudi sirom sveta. To, plus cinjenica da je bila svestrana, da su i vodje ANC-a isle pred Komisiju, da su vodje starih partija isle pred Komisiju za istinu, da, kada je bivsi predsednik Bota odbio da ode, on je pod pretnjom sudske kazne morao da se pojavi pred mladim crnim istraznim sudijom, to je opet bio poraz arogancije starog rezima.

Nasa Komisija za istinu je takodje nastavila da radi kada je nas ministar inostranih poslova istovremeno nastavio i sa krivicnim postupcima, to nije bio izbor izmedju jednog i drugog. Pravo pitanje bila je artikulacija ta dva, i da nije bilo te pretnje krivicnim postupcima, pocinioci nikad ne bi istupili da zamole za amnestiju i mi ne bismo culi za mnoge stvari koje su se dogodile. Kad kazem mnoge stvari koje su se dogodile, mislim na to da smo otkrili tela, roditelji su makar videli kosti svoje dece i dostojno ih sahranili, otkrilo se da su ljudi koji su putem dezinformacija zigosani kao izdajnici oslobodilacke borbe u stvari bili heroji koji su dali svoj zivot za borbu. Veliki deo zalecenja sastojao se samo u tom iskopavanju fizickih ostataka i rekuperaciji secanja na one koji su oklevetani. Ali najvaznija stvar bila je nasa svest o naciji, svest o naciji i savest nacije dosegnuta je na nacin na koji izvestaj nikada ne bi mogao. I kada kazem da postoji veza izmedju nacina na koji se iznosi istina i pomirenja, voleo bih da to ilustrujem grubom shemom koju sam razradio u vezi sa vrstama istine.

Postoji ono sto nazivam mikroskopskom istinom, pri cemu definisete jedno usko polje, njegovu stranu koja se moze precizno utvrditi, ili na primer u pravu sprovedete istragu, odmerite varijable i dodjete do zakljucka. U nauci to je proveravanje hipoteze ili utvrdjenih cinjenica koje su s njom kompatibilne, u pravu to je proveravanje dokaza i utvrdjivanje odgovornosti. Postoji zatim logicka istina, istina implicitna u jednoj tvrdnji, to moze biti matematicka istina, moze biti…to je u prirodi jezika, stvari koje proisticu iz jedne generalizacije. Vecina sudskih postupaka, narocito tribunali, barataju tom logickom i mikroskopskom istinom. I moraju. Zato sto se radi o zvanicnom sudskom postupku. Ali to nije bilo ono u cemu je bila snaga i znacaj Komisije za istinu. Na sledecem mestu dolazimo do onoga sto nazivam iskustvenom istinom. I to je tema do koje sam dosao citajuci knjigu M. K. Gandija, »Moja iskustva sa istinom« u kojoj se on bavi svojim zivotom u Juznoj Africi gde je od elegantnog mladog branioca postao onaj Gandi za koga svet kasnije zna. I tu on ispituje vlastita prozivljena iskustva, odlazak u zatvor u kome indijski zatvorenici dobijaju bolju hranu nego crni juznoafricki zatvorenici. On odlucuje da se odrekne zacina i zaprski u hrani i da zivi zivot najobicnijih ljudi. To je proisteklo iz njegovog iskustva. I snaga Komisije za istinu bila je u tom njenom iskustvenom karakteru, a ne u tehnickim nalazima.

Zatim, tu je ono sto ja zovem dijaloskom istinom. Ne postoji jedna jedina istina, istina se ne moze uhvatiti i staviti u kutiju i reci »to je istina, nasli smo istinu«. I kolikogod briljantan bio izvestaj, on je samo jedan element u potrazi za istinom, ona je viseslojna, mi smo svi iskusili ono sto se dogodilo i cak posteno i otvoreno govorimo o onome sto se dogodilo, stupajuci u interakciju s drugima.

Na mene je ostavilo dubok utisak kada sam sinoc razgovarao sa jednom zenom iz Beograda koja mi je rekla – pitao sam je za bombardovanje i sta je to znacilo –da se i do dan danas dete uplasi kada cuje avion kako prolece iznad glave. To je nesto iskustveno, a opet je to za mene imalo znacenje, samo to sto sam cuo tu jednu malu prostu epizodu, kao sto je i Ministar spoljnih poslova pomenuo onaj jedan susret koji otkriva istinu vise od svih izvestaja koje sam procitao u novinama vec dugo vremena. To je iskustvo zivljenja u situacijama i sta ono znaci postenim ljudima, pronalazenje okvira koji ce omoguciti da to izadje na povrsinu. Veliku postignuce nase Komisije za istinu, a dozvolite da kazem da je to veoma kontroverzna komisija koja je bila veoma kritikovana, nisu bas svi rekli »konacno je imamo «. Ona i sama stvara reverberacije i nova sukobljavanja. Ali njeno veliko postignuce bilo je ono sto je neko nazvao pretvaranjem znanja u priznanje. Ljudi znaju za bombardovanje, ljudi znaju za ubijanja, ljudi znaju da su se dogodile strasne stvari. Ali postoji odredjeni oblik nepriznavanja onoga sto je iskustvo znacilo. I ono sto u tom smislu radi Komisija za istinu jeste da humanizuje i personalizuje taj proces, da mu daje lice i glas i suze i muziku i utehu. To je jedan potpuno drugaciji okvir od onoga koji imate u sudnici. Ona omogucuje da bol onih koji su patili bude po prvi put priznat, ona omogucuje pociniocima da javno priznaju ono sto su ucinili, cinjenice i okolnosti onoga sto su ucinili i omogucuje naciji da u emotivnom i egzistencijalnom smislu primi k znaju sta je to stvarno znacilo.

Sto se tice pomirenja, culi smo neke izuzetne slucajeve pojedinaca koji su onima koji su pobili njihovu decu i njih mucili, podmetali im bombe, napravili ih invalidima, da ti pojedinci njima kazu »oprastam vam to sto ste ucinili, shvatam okolnosti, sad je sa tim svrseno « ili »cinim to kao hriscanin, iz svog hriscanskog ubedjenja«, ili iz bilo kog drugog razloga. Ali to nije bio glavni oblik pomirenja. I to ocekivati i zahtevati znaci ocekivati i zahtevati suvise. Pomirenje, onako kako ga ja vidim, jeste mnogo temeljniji i dublji proces, to je kad ljudi po prvi put pocnu da zive u istoj zemlji. I tu ne mislim samo na to da teritorijalno egzistiraju na istom geografskom podrucju. Mislim na to da zive kao ljudska bica u istoj moralnoj zemlji, prihvatajuci iste principe i vrednosti, isti univerzum onoga sto je dobro i onoga sto je lose, sto se moze i sto se ne moze, onoga sto je strasno i onoga sto je pristojno, i da i druga ljudska bica poput vas rade te iste stvari, to je ono bitno.  To je ono kada ljudi pocnu da gledaju jedan drugom u oci i onog drugog, drugu osobu, pa cak i ljude koji su cinili strasne, uzasne stvari, shvate kao ljudska bica, mi smo svi ljudska bica koja zive na ovoj planeti i moramo da pocnemo da iznalazimo puteve i nacine da zdravorazumski prihvatimo ono sto se dogodilo u proslosti, a ne samo da gajimo podvojena secanja koja se protezu u buducnost i postaju izvor vecitog kruga represije, besa, ogorcenosti, osude i tome onda nema kraja. Morate to negde zaustaviti, morate prekinuti krug na nekom mestu. I morate otkriti ljudsko bice u onome ko je bio vas neprijatelj. Par ljudi ucinilo je to iz cisto religioznog ubedjenja, ali za mnoge od nas to se nije baziralo na tim pojmovima, vec prosto na opstanku, nasa zemlja ne moze da opstane ako ne naucimo da zivimo zajedno i da uvazavamo jedni druge, ali ne preko visokih zidina i policijskih snaga, vec preko osecanja da delimo zajednicki univerzum.

I to je, po mom misljenju, osnova pomirenja koje izvire iz istine, ukoliko je istina to nesto veliko, ocoveceno, personalizovano, intimno, nesto iskustveno o cemu sam malopre govorio. To ne moze nastati samo od sebe ukoliko ne dodje do ogromnog boljitka u smislu zivota koji ljudi vode, u smislu obnove domova, skola, poverenja, pouzdanja, udruzivanja, kulturnih veza, zajednickog profesionalnog rada. Zatim, ocekivati da jedna komisija za istinu ponese citav teret istorijske promene je jednostavno previse, to bi znacilo staviti na nju preveliki teret. Dakle, da zakljucim, komisija za istinu sama po sebi je samo deo procesa istorijske promene, ona radi naporedo sa istorijskim procesom. Ona nije nekompatibilna sa pravdom u formi krivicnih postupaka, naprotiv, ta dva se medjusobno podupiru i jedno zauzima prostor koji drugo ne bi ni moglo da zauzme.

Da li smo mi u Juznoj Africi postigli pomirenje? Do odredjene mere. Sada je ja mislim od presudne vaznosti u kojoj meri cemo uspeti da popravimo zivote miliona i miliona ljudi koji jos uvek zive u uslovima koji su potpuno neprihvatljivi i to ce biti krajnja validacija citavog procesa i cinjenica koja ce izvuci ogorcenje iz srca ljudi koji su patili tako nepravicno i toliko dugo vremena. Ali isto tako, u meri u kojoj smo uspeli da skinemo veo sa tih strasnih stvari, u meri u kojoj smo imali hrabrosti da priznamo ono sto smo ucinili, smo mi, cak i borci za slobodu, ono sto smo ucinili ili ono za sta treba da ponesemo odgovornost, mislim da smo iz toga svi izasli snazniji. ...prosto koristeci moc da resi probleme ljudskih odnosa, to se u nasem svetu zove slabost, a ja to smatram jos jednim izvorom snage. I mi smo uspeli to da uradimo u Juznoj Africi. Radeci to, mi se nadamo da cemo transformisati sam pojam onoga sta znaci biti Juznoafrikanac, kad je u pitanju sama rec, mi smo nekada bili najosudjivanija nacija, simbol nepravde bila je Juzna Afrika, zemlja aparthejda.

Danas, delimicno zbog naseg Ustava, nase mirne transformacije, ali takodje i zbog nase Komisije za istinu, mi smo priznati kao moralno jaka, vodeca nacija u svetu. Morali smo ponovo iz temelja da izgradimo odnose poverenja i priznavanja unutar nase nacije, rekao bih da vi morate to da ucinite unutar Jugoslavije, ali takodje u dobroj meri i sa vasim susedima, tako da uloga komisije za istinu u odredjenoj meri ima siri potencijal na ovim prostorima, a morate to uraditi i u odnosu na medjunarodnu zajednicu. Zato sto, po mom misljenju, izmedju vase zemlje i medjunarodne zajednice jos uvek ne postoji zdrav, iskren odnos.

Govoreci kao neko ko dolazi sa strane, mislim da medjunarodna zajednica mora da pokaze mnogo vise sluha, mnogo vise razumevanja da se to ponekad cini na taj nacin i da je to deo citavog procesa. Sada cu, pre nego sto zavrsim svoje izlaganje, uciniti nesto, ustacu i upotrebicu svoje telo kao eksponat, objasnicu posle zasto. (duza pauza)…

Ako citate neki dokument u prilog komisije za istinu u kome se kaze da je Albija Saksa raznela bomba, to na vas moze ostaviti izvestan utisak. Ako cujete moj govor, moguce je da to na vas ostavi veci utisak. Ali ako vidite moje telo i to da nemam jednu ruku, siguran sam da ce ono za vas imati najdublje znacenje. I to je ono na sta mislim kada kazem da je nacin izlaganja istine uzasno vazan u smislu njegovog potencijala, emotivnog znacaja i znacenja za one koji je postaju svesni. Upravo stoga se javni karakter nasih postupaka – pratila ih je stampa, pratio ih je radio, dnevne novine svaki dan, nedeljna televizijska emisija, radio izvestaji po nekoliko puta na dan, culi smo i videli sve oni koji su bili umesani - ispostavio kao apsolutno najvazniji.

Znam da je vasa komisija tek na pocetku i da je predsednik govorio o koncentricnim krugovima aktivnosti, ali nesto o cemu bi se moglo razmisliti jeste da se pronadje sredstvo koje ce omoguciti obicnim ljudima da progovore, na kojoj god strani da su bili, kako bi ljudi mogli da pocnu da se identifikuju sa ljudskim bicima a ne samo sa izvestajima.

Nedavno sam bio na jednoj zabavi, bio je kraj godine i iznenada sam cuo da me neko zove: »Albi! Albi!« Okrenuo sam se da pogledam. »Albi!« I ugledao sam lice koje mi je bilo pomalo poznato. »Henri!«, kazem. Prisao sam mu, otisli smo u neki ugao. »Sta je bilo? Sta je bilo?« Seli smo. Pisao je Komisiji za istinu, ispricao im je sve sto je znao, i kada su Bobi i Sju i Rut dosli da ga vide, on je pomenuo imena ljudi koji su bili sa mnom u Mozambiku ili koji su bili u pokretu otpora. Pominjao ih je po imenu gotovo kao da su mu to prijatelji. »I rekao sam im sve sto znam, a ti si rekao…« Rekao sam: »Znam, Henri, ako se opet sretnemo…« I rekao sam mu, »imam samo tvoje lice da mi jamci da govoris istinu« i ispruzio mu ruku i stisnuo je. On je otisao apsolutno ushicen, a ja sam se gotovo onesvestio u narucje jednog prijatelja. Hvala vam.