Strip i savremena umetnost

"Vraoum je onomatopeja koja stvara sliku. Buka koja ima smisao kao susret slike, skulpture i crteža", kaže Pierre Sterckx, kritičar i komesar izložbe. Izložba Vraoum pokušala je da ujedini najveća imena stripa sa savremenim umetnicima. Zamisao je da se ukaže koliko se savremena umetnost nadahnjuje stripom, ali i da se pokaže da je granica izmedju stripa i savremene umetnosti lagano počela da nestaje.

Okupvši znatan broj originalnih tabli najvećih majstora evropskog stripa (200), oni su doneli i manji broj umetničkih dela savremenih umetnika (80) nadahnutih stripom. Izložba je podeljena u devet tematskih celina koje pokrivaju najvažnije domene stvaralaštva: pioniri (Winsor McCay, George McManus), humor (Franquin, Gottlib, Jacovitti, Reiser, Morris, Uderzo), čista linija (Hergé, E.P. Jacobs, Jacques Martin, Bob de Moor), vestern (Jijé, Jean Giraud), naučna fantastika (Druillet, Moebius, Bilal), avanture (Hugo Pratt, Eisner), mange (Tezuka), super-heroji... Određeni broj autora (Nicolas de Crécy, Jacques de Loustal, Lorenzo Mattoti), čije se stvaralaštvo teško može da svrsta u u neki od postojećih pravaca, bili su raspoređeni, u odnosu na prikazane table, u jednu od tematskih celina.

"Strip se više ne smatra za jedan od oblika potkulture, nego za izvor referenci nekoliko generacija umetnika", kaže Sterckx.

Upotreba stripa u savremenoj umetnosti započeta je tokom šezdesetih godina, posebno u vreme pop-arta: Warhol slika Popaja, Lichtenstein slika gigantske strip kadrove, Keith Haring seksualizuje Miki Mausa, dok Hervé Telemaque i Erro preuzimaju kodifikaciju stripa. Komesari izložbe, u nemogućnosti da donesu značajnija dela najvećih majstora, odlučili su se za oportunističko izlaganje manjih i slabije poznatih dela Pabla Picassa, Jean-Michela Basquiata, Keitha Haringa i Roya Lichtensteina. Ipak, najzanimljivija su dela manje poznatih savremenih umetnika koji su kroz prizmu humora prikazali poznate strip junake. Starački dom (2002) Gillesa Barbiera je instalacija u prostoru koja prikazuje onemoćale super-heroje na kraju života. Čovek u krevetu (2003) Petera Landa referenca je na Malog Nema, dok je Siljin skelet (2008) Hyungkoo Leea "autentičan muzejski eksponat" kostura poznatog Diznijevog heroja.

Veliki nedostatak ove simpatične izložbe koja se nalazi između svetla i tame, jeste nepostojanje veza između izloženih dela. Uprkos kvalitetu izloženog materijala, vrlo je teško dati neki smisao načinu na koji su izložbi pristupili njeni komesari. Istovremeno, nedostatak objašnjenja za sve one koji nisu stručnjaci za strip ili savremenu umetnost, izložbi umanjuje trag koji ostavlja u sećanju posetilaca.

Tarzan u muzeju

Pariski Muzej primitivnih umetnosti organizovao je zanimljivu izložbu o Tarzanu, popularnom heroju koji već čitav vek nadahnjuje generacije pisaca, strip autora i sineasta. Tarzan je rođen 1912. godine pod perom Edgara Ricea Burroughsa, američkog pisca nevelikog talenta. Zahvaljujući arhetipskom značaju junaka, on se brzo proslavio kao planetarni fenomen. Roger Boulay, komesar izložbe, nije se zadovoljio samo evokacijom mita i fenomena, nego je u osnovu svoje izložbe ugradio zanimljivu viziju ideologija iz vremena kada je serijal nastao - kreacionizam ili evolucionizam, društvo sa hijerarhijom ili komuna, odnos čoveka prema drugom čoveku i prema prirodi...

Izložba, praćena solo basom bluz muzičara Cyrila Lefebvra, podeljena je u devet celina. Pored prvih izdanja knjiga, autentičnog afričkog oružja i prepariranih životinja, nalaze se i originalne strip table Harolda Fostera, Burna Hogartha, Russa Manninga i Joea Kuberta, pozajmljene iz galerija Bernard Mahé, 9?me art i angulemskog Muzeja stripa. Četiri table Hala Fostera, prvog crtača strip Tarzana, ukazuju na njegov klasičan i delikatan izraz dinamične i precizne linije. Pokret je fluidan i izražajan, a montaža je efikasna i inovativna. Međutim, Foster se vrlo brzo odlučio da napusti Tarzana i da se posveti radu na Princu Valijantu, jednom od najvažnijih strip serijala svih vremena.

Burne Hogarth, nasledivši strip od Fostera, započeo je da ga crta u sličnom stilu, a potom se oslobodio i krenuo da crta Kralja džungle u novom i ekstravagantnom stilu. Hogarthovi slikarski ideali kretali su se od renesansnih masjtora, preko baroka, do nemačkog ekspresionizma i azijske umetnosti. Na tridest dve izložene table, može se zapaziti da se njegov manirizam ogleda u preteranim pokretima, licima deformisanim mržnjom, bolom ili strastima, naglašenom čudnovatom prirodom neverovatnih linija, pobesnelim talasima, gigantskim ruševinama, polunagim muškim telima tvrdih mišića sapetih konopcima i lijanama. Slično kao i Alexu Raymondu, Hogarthu je zamereno da je njegov crtež samodovoljna vitrina autorove virtuoznosti.

Istovremeno, za Hogartha se kaže da je preterivao u izražavanju, što ne može da se porekne, ali njegov manirizam je uzneo stripovskog Tarzana do svetske slave. Istovremeno, Hogarth je uneo više inovacija u narativnu tehniku stripa. Odbacivši Fosterov klasicizam, on je počeo da menja oblik i veličinu kadrova u odnosu na potrebe dinamike pripovedanja, unoseći filmski efekat u svoj rad.

"Hogarthova zasluga je bila da ukaže da strip ne mora da se prikaže kao serija posebnih slika, nego kao jedna velika kompozicija koja, u afričkoj vrelini, prikazuje velike praznične arabeske Rubensa", napisao je francuski sineasta Alain Resnais povodom Hogarthovog rada.

Hogarth je napustio crtanje Tarzana 1950. godine i posvetio se pedagoškom radu u novoformiranoj školi vizuelnih umetnosti. Rad na serijalu su nastavili mnogi autori, među kojima treba izdvojiti Ruša Manninga, predstavljenog na izložbi sa dve table, jednog od najvažnijih i najimaginativnijih crtača Tarzana. Po zatvaranju, pariska izložba organizovana u zajednici sa Muzejem stripa iz Angulema, odlazi za Kanadu, a potom i za Nemačku.

Bilal na aukciji

Enki Bilal, francuski autor beogradskog porekla, jedan je od najvažnijih strip autora današnjice. Pored kvalitetne naracije, njegovi stripovi se odlikuju i vrlo visokim crtačkim i slikarskim kvalitetom. Bilal, inače, već više godina albume ne crta na klasičan način, tabla sa kadrovima, nego na zasebnim kartonima on slika svako prizor polje koja, kasnije, elektronskim putem bivaju ujedinjena u table. Prosede je komplikovan, ali omogućava posebnu vrstu rada koja se približava širokom slikarskom potezu. Istovremeno, svaki kadar može da se urami i proda zasebno. Izuzetno cenjene kod kolekcionara i galerista, Bilalove table i ilustracije dostizale su rekordne cene na aukcijama i izjednačile se sa cenama savremene umetnosti.

Tako će se, 19. septembra, njegov poslednji album Animal'z naći na javnoj prodaji aukcijske kuće Artcurial. Više od 350 tabli, formata 10 do 20 cm visine, sa 20 do 35 cm širine, biće ponudjene po cenama koje se kreću od 1.000 do 4.000 evra, dok će određeni broj najvećih i najlepših kadrova biti ponuđen i za 12.000 do 15.000 evra. Zanimljivost ove javne prodaje jeste i ideja da se čitava kolekcija postavi kao izložba tokom letnjih meseci i da se svim ljubiteljima omogući uvid u Bilalov rad na zadnjem albumu, ekološki angažovanom.

Priča o planetarnoj kataklizmi nacrtana je grafitom na sivo-plavičastom papiru i prosvetljena belim i crvenim pastelom da bi se dočarao sneg i bespuće. Crtež ima uobičajeni Bilalov pečat – određenu statičnost i mnoštvo horizontalnih prizor polja. Bilalov crtež grafitom je rafiniran, elegantan, izuzetno precizan, ali i hotimično zamagljen da bi se složio sa svetom bez oštrih granica i kontura. Sivkasti i beličasti tonovi daju utisak magle u kojoj se odvajaju određeni crveni detalji – krv, usne, oči i mini-roboti. Kadriranje i montaža su urađeni tipičnom bilalovskom majstorijom radikalnih elipsi i brzih kadrova, u kojoj ni najpedantniji analitičar ne bi mogao da nađe pukotinu.

Narativno i duhovno, ova knjiga više nalikuje Bilalovim stripovima iz perioda pre Nikopoljske trilogije, iz vremena saradnje sa Pjerom Kristenom. Tehnički, on je linearnu kristenovsku naraciju spojio sa elementima sopstvenog sveta – mutacijama, hibridizacijom, kataklizmom, postkataklističkim nasiljem, individualizmom – da bi prikazao novi svetski poredak u kome je najvažniji element da objektivna istina ne postoji. Laka doza apsurda, prisutnog u njegovom opusu još od Sajma besmrtnika, koja se ogleda i u sâmom naslovu knjige Animal'z (nalik Kronenbergovom filmu Existenz), pokušava da ukaže na transformaciju čoveka u novi evolutivni oblik.