Bari Ansvort - Nelsonova senka

Da ne bude zabune: engleski pisac Bari Ansvort jeste dobio Bukera, ali ne za ovu knjigu, već za roman Sveta glad, koji je već preveden na srpski i objavljen kod Lagune. Sve njegove knjige se bave istorijskom tematikom, ali Nelsonova senka (originalni naslov: Losing Nelson) nije klasični istorijski roman. Prošlost se u njoj prepliće sa sadašnjošću, koja je, ipak, glavni predmet ovog dela.

U osnovi, situacija je slična kao kod Barnsa u Floberovom papagaju – junak, naš savremenik, iz nekog razloga vezan za jednu ličnost iz prošlosti, pričajući priču o njoj i iznoseći mnoštvo detalja iz njenog života, pokušava da dopre i do istine o samom sebi. Ipak, prisutne su značajne razlike u narativnoj strukturi između ova dva teksta. Ansvort se, naime, ne služi barnsovskim postmodernističkim strategijama, već u prvi plan ističe tradicionalno ustrojenu priču.

Nelsonova senka je delom knjiga o stvaranju nacionalnih heroja i izgrađivanju mitske aure oko njihovih ličnosti, ali isto tako i o problematičnim, čak mračnim epizodama iz njihovih životopisa. Međutim, drugim svojim delom, i pretežnijim, to je knjiga o običnim stvarima koje sačinjavaju svakodnevni život, sagledanim iz vrlo specifične perspektive glavnog junaka, Nelsonovog biografa, usamljenika, koji pati od izvesnih psihičkih tegoba.

Što se ovog prvog narativnog toka tiče, knjiga se najvećim delom bavi jednom epizodom iz Nelsonovog života koja junaku zadaje najviše muke. Reč je o Nelsonovoj ulozi u rušenju krakoveke Partenopejske republike, koja je krajem XVIII veka, pod pokroviteljstvom revolucionarne Francuske, osnovana na teritoriji Napuljske kraljevine. Posle pada Republike, poraženim napuljskim jakobincima bila je obećana amnestija, ali se Nelson sa tim nije složio. Bili su bili pobijeni, a isto tako i zapovednik republikanske flote Frančesko Karačolo, koga je Nelson osudio na smrt. Junak Nelsonove senke bezuspešno pokušava da dokaže nevinost svog heroja u ovom krvavom slučaju.

Kako je on psihički nestabilna osoba kojoj upiranje očiju u Nelsonov grandiozni životopis predstavlja način da skrene misli sa sopstvene ništavne egzistencije, postavlja se pitanje verosdostojnosti njegovog pripovedanja. Naime, jasno je da imamo posla sa onim što se naziva nepouzdani pripovedač. Ipak, treba precizno odrediti do koje mere se na njegovo pripovedanje možemo osloniti. Junak je ličnost u čiju percepciju imamo ozbiljnih razloga da sumnjamo. Njegova shvatanja u mnogome su uslovljena izvesnim fiks idejama kojima je njegovo biće duboko prožeto, ali su ipak u dobroj meri lucidna i prodorna. Njegov osobenjački pogled na svet ocrtan je precizno i uverljivo, ali tako da ipak ostavlja prostora za čitalačke simpatije. Otuda kraj, na kojem junakova svest trpi dramatične promene pošto je došao do ključnih saznanja o Nelsonovim napuljskim danima, deluje kao izneveravanje složenosti njegove ličnosti i spolja nametnuto razrešenje.

Jer, sa izuzetkom tih 7-8 poslednjih stranica, Ansvort izvenredno predočava psihičko stanje svog junaka. I upravo taj drugi narativni tok, koji se bavi junakovim privatnim životom, deluje možda čak ubedljivije i interesantnije od onog koji govori o Nelsonu. Odrastanje pored autoritativnog oca, prevelike ambicije kojima njegovo biće nije doraslo, strahovi, i savršeno tačno opisana tegoba koja se u medicini naziva prisilna misao, komponente su na kojima se formirala junakova ličnost. On zna sve o Nelsonu, ali jedva da je čuo za Dejvida Bouvija i Tonija Blera. Potreba da se ipak živi normalnim životom izbija na površinu kada angažuje sekretaricu. Dik Braun, autor Hogara strašnog, ima stav koji dobro sumira junakov odnos prema ovoj mladoj ženi: „Muškarci moraju da se odgajaju. Počnu kao male bebe, sazrevaju u dečake i konačno, ako imate sreće, preobraze se u muškarce. Ali sa ženama nije tako. One se rađaju kao žene. Samo još nemaju štikle. Od trenutka kada stupe na ovu zemlju, znaju šta hoće. To je verovatno samo još jedno irsko sujeverje, ali ja tako gledam na tu stvar.“ Rekao bih da sličan stav zastupa i Bari Ansvort. Njegovom junaku gotovo potpuno nedostaje smisao za praktično, dok sekretarica nema sposobnost za apstraktno ili istorijsko mišljenje.

Elem, Nelsonova senka je zanimljivo i vrlo uzbudljivo štivo iz više razloga. S jedne strane zbog izvesnog istoriozofskog kvaliteta, dakle promišljanja poznatih istorijskih činjenica, i pokušaja da se otkrije šta u stvari stoji iza njih. Ali još više zbog izvanredno zabavno ocrtane logike muško-ženskog odnosa, pri čemu se muškarci ponašaju kao deca koja su u stanju da se zanose kojekakvim bedastoćama, a žene stoje sa obe noge na zemlji i teraju vas da obučete džemper kada je hladno.