"Novi treći put" analizira: Da li je povlačenje iz Avganistana greška?

Nakon 15 000 mrtvih, više hiljada ranjenih i desetine hiljada stradalih od raznih bolesti i infekcija, u ratu u kojem je izgledalo nemoguće pobediti mudžahedine (sa punom podrškom Pakistana, Saudijske Arabije i SAD), Mihailu Gorbačovu je bilo svega dosta; 15. februara sledeće godine i poslednje sovjetske jedinice su se povukle preko Amu Darje i napustile Avganistan, istim putem kojim su sovjetski tenkovi zaputili u Kabul 10 godina ranije.

Štab CIA-e u Islamabadu je poslao kratki telegram kolegama u Sjedinjenim državama: “POBEDILI SMO.“. U centru organizacije u Virdžiniji se slavilo do kasno u noć, kao i u ambasadi SAD-a u Pakistanu. Danas, više od tri decenije kasnije, američka diplomatija neće imati povoda za slavlje. Džo Bajden je objavio da će se američke trupe povući iz Avganistana najkasnije do 11. septembra ove godine, na 20. godišnjicu terorističkog napada Al Kaide na Svetski trgovinski centar. U sukobu koji je trajao 20 godina, život je izgubilo više od 2400 američkih vojnika i najmanje 100 000 Avganistanaca. U kakvom položaju SAD ostavljaju Avganistan, da li treba da očekujemo novi građanski rat i reprizu 90-ih godina prošlog veka? I da li će nakon toliko odlaganja i problema u pregovorima, kako sa Talibanima tako i sa vladom u Kabulu, do povlačenja uopšte i doći?

Prethodne administracije i sadašnja situacija

EPA/JIM LO SCALZO

Izlazak SAD iz Avganistana se nagoveštavao celu prethodnu deceniju. On je bio deo izborne agende kako Džozefa Bajdena, tako i Hilari Klinton, Bernija Sandersa i Donalda Trampa pre njega. Okončanje “večnih ratova“ i “vraćanje naših momaka kući“ su bile fraze koje ste mogli da čujete na svim predsedničkim debatama. Ovi “saundbajtovi“ su ponavljani sa razlogom. Američko javno mnjenje je izgubilo strpljenje za vojne intervencije na Bliskom Istoku, što je već postalo očigledno za vreme Arapskog proleća i građanskih ratova u Libiji i Siriji. „Blanko“ ček, koji su američki građani dali Džordžu Bušu 2001. godine konačno je izgubio na vrednosti. Američko prisustvo u Avganistanu dostiglo je svoj vrhunac 2011, kada je oko 110 000 američkih vojnika učestvovalo u antiterorističkim operacijama protiv talibana i njihovih saveznika. Po okončanju Obaminog mandata, broj trupa je iznosio oko 14 000. Bajden se tada, u funkciji potpredsednika zalagao za potpuno povlačenje dok se Obama, usled nedovoljnih garancija i zalaganja Pakistana, plašio ponavljanja iračkog scenarija. Donald Tramp se za promenu okrenuo direktnoj saradnji sa talibanima i nakon dve godine mukotrpnih pregovora, 29. februara 2020. godine u Dohi je postignut dogovor između SAD i talibanskih predstavnika, iz kojeg su bile isključene legitimne vlasti iz Kabula. Dogovoreno je uslovno povlačenje američkih trupa, a za konačan datum izabran 11. maj ove godine. Sa druge strane, talibani su se obavezali na pregovore sa Kabulom, prekid vatre i obustavu terorističkih operacija protiv SAD i njenih interesa. Do ovog trenutka, preduzeti diplomatski potezi su bili u skladu sa višedecenijskim američkim strategijama koje za cilj imaju ako ne demokratski, onda stabilni Avganistan. Međutim, tokom sledećih godinu dana će postati jasno da su i Tramp i sada Bajden spremni da žrtvuju ne samo dugoročne interese Avganistana i regiona, već i američke interese pod pritiskom javnog mnjenja, zarad ostvarivanja političkih poena i kratkotrajne strateške fleksibilnosti.

Nepoštovani sporazumi

Tramp je nastavio sa povlačenjem trupa, prvo na 7 000, zatim na 3 500, iako je došlo do zastoja u u pregovorima između avganskih frakcija. Talibani nisu ispoštovali ni druge dogovorene uslove: do prekida vatre nije došlo, a izveštaj UN-a je pokazao nastavak saradnje između talibana i Al Kaide. Talibani su pružali utočište članovima Al Kaide u zamenu za resurse i obuku jedinica. Prema izveštaju, u Avganistanu se nalazi više od 500 Al Kaida boraca, kao i više vođa ove organizacije, sa kojima su se talibani redovno konsultovali još za vreme pregovora sa Trampovom administracijom. Pored Al Kaide, izveštaj navodi i više od 5 000 boraca iz Pakistana, kao i 2 000 pripadnika ISIL-K, dovodeći u pitanje sposobnost, ali i volju talibana, da se obračuna sa ovim terorističkim formacijama. Sa druge strane pregovori talibana sa Kabulom se nisu pomerili sa mrtve tačke. Tri meseca pregovora je bilo potrebno zarad usvajanja dokumenta veličine dve A4 stranice kojim se utvrđuju pravila pregovora. Prioriteti dve strane ne mogu biti različitiji. Vlastima u Kabulu je najbitniji prekid vatre i organizovanje izbora zasnovanih na sadašnjem, demokratskom ustavu Avganistana, dok talibani žele državu da pretvore u islamski emirat, kakav je Avganistan bio 90-ih godina prošlog veka. Pitanja poput opstanka demokratskih institucija, prava žena i LGBT populacije su samo neka od mnogih gde dve strane imaju dijametralno suprotne stavove.

Nadmoć talibana i Bajden

EPA/Andrew Harrer / POOL

Zamrznuti pregovori odgovaraju samo talibanskoj strani, čiji su lideri svesni svog superiornog položaja. Talibani povoljniju poziciju nisu imali više od 20 godina; uz pomoć oko 75 000 aktivnih boraca, talibani kontrolišu ključne regione pune mineralnih bogatstava poput Nangahara i Badakšana na severoistoku i Helmanda na jugu države, koji pored tradicionalnog opijuma (preko 700 miliona dolara godišnje), pune talibanske kofere. Za sada mirovni pregovori nisu učinili zemlju sigurnijom, čak ni za civile. Misija Ujedinjenih nacija u Avganistanu dokumentovala je 3 035 civila ubijenih 2020. godine, sedma uzastopna godina kada je broj poginulih premašio 3 000. Pored avganskih vojnih snaga, talibani ciljaju intelektualnu elitu demokratskog Avganistana. Žrtve automobila-bombi i hladnokrvnih egzekucija postali su levičari, komunisti, novinari, aktivisti i verski lideri. U takvoj atmosferi, ostatak novinara i aktivista pribegava autocenzuri ili begu iz države. Izvesno je da vlada u Kabulu ne može odoleti naletima talibana bez američke nadmoći u vazduhu. Teror-napadi, koji već sada podsećaju na “crni talas“ koji je 1980-ih prošao kroz Pakistan ili na sektarijanske sukobe za vreme građanskog rata u Iraku pre 30 godina, postaće još intezivniji kada se američke i NATO snage u potpunosti povuku iz Avganistana. Unutaravganski pregovori su bili stopirani do februara ove godine jer su obe strane isčekivale promene nakon inauguracije Džoa Bajdena. U poslednja 2 meseca telefonske linije između Vašingtona i Kabula su postale usijane. Lojd Ostin, američki sekretar odbrane, razgovarao je sa avganistanskim predsednikom Ašrafom Ganijem, kao i Toni Blinken. Sa druge strane Džejk Saliven je imao višečasovni razgovor sa njegovim avganistanskim kolegom, savetnikom za državnu bezbednost Hamdulahom Mohibom. Iako se Bajden očekivano odrekao formalnih pregovora sa talibanima i okrenuo prisnijoj saradnji sa Kabulom, promena na makroplanu neće biti. To se može zaključiti na osnovu procurelog pisma Entonija Blinkena, namenjenog predsedniku Avganistana. SAD planira žrtvovati jedinu prednost Kabula u odnosu na talibane, a to je legitimitet. Sjedinjene države zahtevaju od avganistanskih predstavnika da formiraju tranzicionu vladu sa talibanima pre održavanja izbora, nešto ćemu se Ašraf Gani strastveno protivi. Blinken navodi da će SAD od talibana zahtevati devedesetodnevno “umanjenje nasilja“ (ne čak ni prekid vatre) kako bi se nastavilo dalje sa pregovorima, koje Sjedinjene države planiraju da nastave 24. aprila na konferenciji u Istanbulu, gde će biti pozvane i ostale regionalne sile: Iran, Pakistan, Indija, Rusija i Kina.

Trgovina uticajem u Avganistanu?

Svako dugoročno rešenje avganskog pitanja mora prvo proći kroz “začarani trougao“ koji čine Pakistan-SAD-Indija. Pakistan očekuje da SAD ne podrži aktivno interese Indije u ovom regionu, kao i da podstrekne Avganistan da prihvati Durand liniju iz vremena britanske imperije kao stalnu granicu između ove dve države. Islamabad takođe očekuje kontinuirani protok američkog oružja i tehnologija za pakistansku vojsku. Sa druge strane, SAD u Pakistanu vide oruđe kojem bi zaštitili sopstvene interese u regionu, pre svega opstanak buduće avganistanske države i usporavanje širenja kineskog uticaja iz centralne Azije. Obe strane će ostati nezadovoljne. SAD neće podržati Pakistan povodom kašmirskog pitanja, dok će Islamabad nastaviti da gradi strateške odnose sa Pekingom. Iako stari više od pola veka, američko-pakistanski odnosi se i dalje nisu udaljili od svoje primitivne, transakcionalne prirode. Ako uzmemo u obzir jasno definisane geostrateške interese ovih strana, tako će i ostati. Dok se SAD spremaju da napuste Avganistan, pomirujući se sa talibanima, glavni interesi Pakistana u Avganistanu, sa stanovišta njegovog vojnog rukovodstva, isti su kao što su bili pre 20 godina. Oni su da Avganistan služi ili bar ne predstavlja izazov za strateške interese Pakistana u širem regionu, kao i sprečavanje Indije da opkoli Pakistan sa zapada. Talibani su na neki način bili proizvod istog tog skupa strateških interesa. Iako je proteklih 20 godina odnosa takođe razotkrilo slabosti i pukotine u odnosima Pakistana i talibana, ove dve strane su i dalje usko povezane. Konferencija u Istanbulu će biti usresređena na to da avganistanski susedi iskoriste svoj uticaj i usmere zaraćene strane ka zajedničkom mirovnom sporazumu. Dok vlada u Kabulu saveznike traži na Zapadu, talibani će svoju sreću okušati u saradnji sa Rusijom i Iranom.

Povlačenje SAD-a nije kraj rata

EPA/WATAN YAR

Iako Džozef Bajden, kao i Donald Tramp pre njega, pokušava da ubedi američku javnost da je rat okončan, geopolitička situacija u Avganistanu i Centralnoj Aziji se nije promenila. Nisu iscrtane nove granice, niti su talibani položili svoje oružje. Ovo nije kraj rata, već samo kraj njegove američke faze, dok se avganski rat koji je počeo pre 40 godina, nastavlja. Neće biti podele vlasti između Kabula i talibana, niti pomirenja. Rat će se nastaviti, talibani će ugušiti svaki vid sekularizma koji je opstao u Avganistanu. SAD se nadaju da će na Istanbulskoj konferenciji uspeti da se formira ekvilibrijum interesa između velikih sila, koji će da održava Avganistan u životu. Verovatnije je da će Iran, Rusija, Indija i Pakistan finansirati svoje klijente i proksi snage, a da će Avganistan nastaviti da krvari. U ovoj slučaju SAD će moći da slobodno bira strane u ovom sukobu, što predstavlja luksuz kakav nije imala do sad. Decenijama je Amerika bila pod implicitnim pritiskom Pakistana, od kojeg je zavisilo logističko snadbevanje američkih snaga u Avganistanu. U novonastaloj situaciji, SAD će moći slobodnije da podržava indijske interese u regionu, kao i da podstiče kinesko-ruski konflikt u Avganistanu. Cena ova strateške fleksibilnosti će biti američka reputacija. Nije slučajnost što sad jedna druga velika sila koja je iskusila prokletstvo Avganistana na svojoj koži, Rusija, sada testira američku odlučnost mobilizacijom snaga na ukrajinskom frontu. Drugim rečima, cena izlaska iz Avganistana može biti i ulazak u druga žarišta, bilo da su ona u Istočnoj Evropi ili na Dalekom Istoku.

Senke Sajgona i Iraka

Datum koji je Džo Bajden odredio za povlačenje američkih trupa iz Avganistana predstavlja ništa više nego časovnik koji otkucava do propasti demokratskih vlasti u Kabulu. Situacija danas umnogome podseća na povlačenje SAD iz Vijetnama 1973. godine. Vlada Južnog Vijetnama je poražena nepune dve godine kasnije. Henri Kisindžer, tadašnji državni sekretar SAD, jednom je ovaj period nazvao “pristojnim intervalom“ – dovoljnim da se saveznik bezbedno napusti a da poraz bude pripisan Vijetnamu, a ne Americi. Ovaj interval će biti još kraći za Avganistan. Talibani bi u roku od par meseci mogli da zauzmu Kabul i uspostave diktaturu islamskog emirata. Bajden rizikuje da Kabul postane novi Sajgon, a Avganistan doživi istu sudbinu kao Irak nakon povlačenja američkih trupa 2011. godine. Ponovni ulazak u Avganistan bi bio višestruko teži nego što je bilo obračunavanje sa Islamskom državom. SAD neće moći da koristi vojne baze Persijskog zaliva kao što je to mogla ranije tokom izvođenja vazdušnih operacija nad Sirijom i Irakom. Geografija Avganistana će zahtevati ponovnu invaziju više desetina hiljada američkih trupa. Cenu koja je daleko veća od osvojenih političkih poena i ostvarenja strateške fleksibilnosti koja se dobija napuštanjem Avganistana. Proći će godine pre nego što budemo mogli objektivno da sagledamo rezultate povlačenja SAD iz Avganistana. Još 1975. godine, senator Bajden nije uvideo moralnu obavezu da se pomogne izbeglicama iz Vijetnama koje su bile žrtve američkog povlačenja. Kao predsedniku, ostaje mu još par meseci da ne ponovi istu grešku u Avganistanu.