"Ne postoji mačka Crnogorac i mačka Srbin, to su izmislili"

E, a kad je došlo do momenta koji je veoma dobro i tačno iskoristio Nikola Kojo da skreše, verovatno i ono što i sam lično misli, pravo u sveže izbrijani brk Bate Živojinovića onda je harmonija familije postala višak i na red su došle raznorodne inkarnacije Mirka Topalovića.

Možda je porodica mogla da se raziđe na neki drugačiji način, ali je Pantelija sve ostavio sebi, ne napomenuvši potomcima kako bi trebalo da se ponašaju, pa su oni krenuli za stopama najgorih od sebe, najplitkijih, najsebičnijih, najiskompleksiranijih i najbednijih.

Kuća je zapaljena, sela su izgorela, mati su zaklane...

Najlojalniji rođaci su ostali još neko vreme zajedno i čuvali porodično ime dok su bivši članovi loze na svaki mogući način pokušavali da unište sve što ih može bar na momenat podsetiti na "ružnu prošlost".

Trajalo je to do 2003. godine, kada je Jugoslavija i zvanično upokojena, uspostavljena je državna zajednica Srbije i Crne Gore, a 2006. je zvanična Podgorica odlučila da postavi ono Mirkovo pitanje, pa su i poslednja braća krenula svako svojim putem.

Svako je dobio po samo svoju himnu, zastavu, državnu prestonicu, predsednika i premijera, ministre, sportske reprezentacije, predstavnika na Evroviziji…

Kaže se svako, a bolje je reći svako kome je to bila najvažnija stvar na svetu, prioritet nad prioritetima.

Bilo je i onih koji su izgubili u tome što je taj neko “svako” dobio. Jedan od njih je nekadašnji učesnik finala NBA lige, košarkaš Aleksandar Pavlović.

StarSport

“Reprezentativnu karijeru sam prekinuo zbog političkih razloga, kada su se razdvojile Srbija i Crna Gora. Ne postoji ništa lepše nego igrati za reprezentaciju i svoju zemlju. Međutim, izdešavale su se razne stvari, pa sam ja rešio da dignem ruke od svega toga. Izjavio sam da bih igrao za Srbiju u pogrešnom trenutku, a tako sam i mislio, pa se umešala politika. Nisam ja iz straha ništa uradio, jednostavno nisam hteo da mešam politiku i sport”, rekao je nedavno Pavlović u intervjuu za Telegraf.

Politika i sport, politika i život, politika i kultura… Na osnovu onoga u čemu živimo i kako živimo, možemo mirne savesti da konstatujemo da politika uništi sve čega se dotakne. Pa i ono za šta se misli da je neuništivo i večno – ista krv.

"Ja jesam rođeni Crnogorac, mogao sam u Nju Orleansu da se rodim, pa bih bio Amerikanac... To nema nikakve veze... Moj deda je iz Banije, moj deda, otac i tetka su izbegli pokolj u glinskoj crkvi, spasao ih je komšija Hrvat, rekao je "beži Ilija, sve će vas poklati". Baba i deda su došli u Beograd, pa iz Beograda u Negotin. Celo detinjstvo sam išao u Negotin, meni su oni sahranjeni u Negotinu, izbeglice iz Hrvatske od ustaša... Druga baba je iz Bileće, deda iz Trebinja... Ako ćemo da pričamo o srpstvu, ja sam veći Srbin od tih što mi govore da sam Crnogorac. Ima i ono, koliko god sam u muzici, oni mi nameću neki prefiks "crnogorski muzičar Igor Lazić Nigor", pa što za Čolića ne kažu "bosanskohercegovački muzičar Zdravko Čolić"? Politika je odvojila sve to, nije to bilo tako dok se Crna Gora nije odvojila od Srbije, onda je nastala ta mržnja, to totalno ludilo. To je sve neko izmislio, pa ne postoji mačka Crnogorac i mačka Srbin... I dole (u Crnoj Gori) je to sve podeljeno, ne možeš da osuđuješ celu Crnu Goru. Masa ljudi komentariše da ne žele da budu ubačeni u isti koš. To je sve politika, politika će promeniti stotinu vera da učini ono što je srcu drago. Uzrok svega što se dešavalo ovde je politika, oni su sve to uradili zarad svojih interesa, bez namere da uvide šta će se desiti", rekao je jedan od članova kultnog rep sastava Montenigersi u intervjuu za Balkan info.

Jedan od ljudi koji su uspeli da prevaziđu napravljeni jaz je profesor Miloš Bešić, koji je svoje znanje prenosio i studentima Fakulteta političkih nauka u Beogradu i njihovim kolegama u Podgorici.

screenshot

Zašto se toliko insistira na različitostima između naroda koji su duboko i istorijski i suštinski povezani?

“Crna Gora je trenutno i istorijski duboko podeljeno društvo. Ova podela je tradicionalna i tiče se odnosa prema državi Crnoj Gori, odnosno vezanošću za Srbiju koja se kod dobrog dela pravoslavnog korpusa doživljava kao matica. Podela nije etnička, nego je nacionalno-politička. Dakle, etnički, (krvno-primordijalistički), Crnogorci i Srbi jesu ista grupa. Nacionalno, prema tome politički, postoji podela. Ponavljam, ova podela je duboko istorijski ukorenjena, a Podgorička skupština i referendum o nezavisnosti 2006, samo su važni momenti u istoriji koji su određivali koje će snage biti pobednici, odnosno gubitnici. Pokazalo se da i nakon Podgoričke skupštine, kao i nakon referenduma 2006, strana koja je izgubila ostaje na prvotnim pozicijama, i onda ove podele opstaju kroz decenije, a evo već i kroz vekove. Sa druge strane, vladajuća politička elita održava, podržava i produžava podele, jer na osnovu tih podela ojačava vlastitu vlast, naročito, koristi ove podele u izbornim utakmicama predstavljajući svake izbore kao borbu za opstanak crnogorcke državnosti. Sa treće strane, i prosrpska opozicija jača ove podele, jer na toj platformi odigrava svaku izbornu utakmicu”, kaže Bešić.

I ranije su se dešavali susreti reprezentacija Srbije i Crne Gore, ali je atmosfera pre duela fudbalskih timova dignuta na nivo koji dosad nije viđen... Šta je to u fudbalu i državama bivše Jugoslavije što navodi na najburnije emocije i najprimitivnije nagone?

“Fudbal je najosetljiviji sport koji ima političku dimenziju, i ovo nije slučaj samo na Balkanu, nego u čitavoj Evropi. Naprosto, što usled popularnosti, što usled snažnijeg nacionalnog osećanja koje se iskazuje u ovom sportu, što zbog velikog broja navijača na tribinama, što zbog medijske pažnje, dakle, sve su ovo razlozi usled kojih je fudbal kao sport osetljiv na političke odnose dve reprezentacije koje igraju, a koje reprezentuju svoju zemlju. U našem regionu je to izraženije naprosto usled toga što proces konačnog konsolidovanja nacionalnih država nakon raspada SFRJ nije završen”, ocenjuje Bešić.

EPA/ARMANDO BABANI

Uoči odigravanja fudbalske utakmice dve reprezentacije uvedene su i kazne za neustajanje prilikom intoniranja crnogorske himne. Čemu to zapravo služi i šta je pozadina toga?

“Reč je o disciplinovanju opozicije, najpre opozicionih poslanika u Parlamentu. Ovo disciplinovanje se može, naravno kritikovati, zato što je naizgled prozaično. Sa druge strane, u Crnoj Gori, od sticanja nezavisnosti do danas postoji problem odnosa prema državi, koja se neretko ogleda u odnosu prema državnih simbola, od strane onih snaga koje su izgubili referendumsku bitku. Ono što je, po mom sudu, iniciralo ovakvu odluku, jeste činjenica da je bojkotovanje himne od strane političkih oponenata vladajućih struktura aktivno. Dakle, nije reč o prostom neustajanju na himnu, već o pasivno-agresivnom demonstrativnom neustajanju, i doista je bilo pitanje vremena kada će vladajuća struktura preduzeti nešto u ovom pogledu. Mora se reći, sviđalo se to nekom ili ne, Crna Gora je nezavisna država, a svaka država se trudi da jača državni integritet. Ja sam uveren, da se u Srbiji, ili bilo kojoj drugoj državi Evrope, ne bi tolerisalo da narodni poslanici i visoko rangirani političari aktivno bojkotuju himnu vlastite zemlje koju predstavljaju u državnim institucijama”, navodi Bešić.

Iako smo imali priliku da vidimo da su se aktuelni čelni ljudi iz Beograda i Podgorice sastajali i na nekim veoma neformalnim mestima, za sve ove godine zvaničnih poseta nije bilo, zašto?

“To je veoma interesantno pitanje, i bojim se da nemam jasan odgovor. Možemo samo spekulisati. Ono što jeste indikativno ogleda se u činjenici da su odnosi između Beograda i Podgorice u manjoj meri napeti od trenutka promene vlasti u Srbiji (2012), nego što je to ranije bio slučaj. Tačnije, tako je bilo prvih nekoliko godina, a evo poslednjih meseci smo svedoci pogoršavanja tih odnosa. U svakom slučaju, ne treba da imamo nikakvih iluzija da će vladajuće političke strukture i u Podgorici i u Beogradu da koriste određene situacije u tim zemljama kako bi jačali vlastite pozicije. Sa druge strane, nepostojanje direktnih poseta može biti upravo opravdanje za postojanje ovih drugih, neformalnih. Drugim rečima, moguće je da bi formalne posete nanele političku štetu i jedima i drugima, dok neformalni donose političku korist i jednima i drugima. U svakom slučaju, i ova, kao i svaka druga moguća teza koja daje odgovor na ovo pitanje ostaje u domenu spekulacija”, navodi Bešić.

StarSport

Običan svet se, za razliku od "elite", sreće, druži... Da li će ikada oni koji nas vode hteti da "prepišu" taj način ponašanja i da ne pale vatru tamo gde je suštinski i nema?

“Neće u skorije vreme. Ovo zato što elite po prirodi potrebe za samoodržanjem na vlasti podstiču određene sukobe, jednostavno zato što su im u interesu za unutrašnje političke borbe. Kada je reč o 'običnom svetu', kako ste se izrazili, u pravu ste, tu gotovo da nema, ili ima jako malo sporadičnih tenzija. U prilog tom argumentu, samo da napomenem da nam rezultati merenja etničke distance u Crnoj Gori pokazuju da te distance između Srba i Crnogoraca jednostavno nema. Distanciranje se dešava na političkom terenu, a ono ima svoje uzroke u političkim procesima podela koje sam gore opisao, kao i u potrebi političkih elita da na tim podelama ostvaruju političke, a neretko i neke druge, benefite”, zaključio je Bešić.

Utakmica "visokog rizika" odigrana na stadionu "Pod Goricom" je završena rezultatom 2:0 za Srbiju, nije bilo zviždanja himnama, potukli su se samo Crnogorci među sobom, a jedinu drastičnu kaznu na terenu, odnosno pored njega, dobio je crnogorski selektor sa srpskim državljanstvom Ljubiša Tumbaković.

Njegov kolega sa druge strane, poreklom iz Republike Srpske, odnosno Bosne i Hercegovine Mladen Krstajić konstatovao je da žali zbog načina na koji je pravljena atmosfera uoči "istorijske utakmice".

"Sve je bilo u Crnoj Gori bratski. Žao mi je što je pre utakmice bila priča da je utakmica visokog rizika. Ne znam razlog kad nema problema nikakvih. Pravimo famu bez pokrića", rekao je Krstajić.

Dakle, ko nas deli, ko nas svađa?

Oni kojima to koristi, a na nama "običnima" je da uvidimo da li želimo da učestvujemo u tim igrama ili da gledamo svoja posla i živimo život onako kako treba, kuća nam više nikada neće biti ista, ali bar možemo da se ne ganjamo preko plotova i da ne "turamo struju u žice". Pa i ako je neki "komšija Stanislav" to uradio, ne moramo i mi, sa koje god strane se našli.

Spasoje Veselinović