Milošević, Đinđić, Pekić: "Potrebniji su nam antispomenici"

Spomenike su u Beogradu u proteklih nekoliko godina dobili major Tepić i Gavrilo Princip, ali i kineski filozof Konfučije. Osim toga, bura oko Đinđića i Miloševića je na neko vreme utihnula, ali je nove podele izazvao Stefan Nemanja. Šta nam sve to govori?

Slobodan Maričić
Podeli
Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Pobednik, Andrić, Tesla, Đura Jakšić, Karađorđe, Baja Pašić, premešteni Dimitrije Tucović, Dositej… Spomenik zahvalnosti Francuskoj, neznanom junaku, konji vrani… I onaj jedan “konj”.

Ekipi beogradskih spomenika uskoro bi trebalo da bude dodat još jedan član - spomenik Zoranu Đinđiću.

Podsećamo, rad “Strela” Mrđana Bajića izabran je prošle godine na međunarodnom konkursu, a spomenik će se nalaziti u Studentskom parku.

“Strela” bi trebalo da bude visoka 6,20 metara i belo-srebrne boje, a biće postavljena i zvučna instalacija iz koje će se, kako je najavljeno, čuti “Đinđićeve reči i zvuci grada”.

Međutim, idejno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću odmah je izazvalo veliku buru u javnosti i dosta kritika. Nekoliko meseci kasnije još veću buru, podele i nove svađe, ionako podeljene Srbije, izazvala je ideja podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću.

Tih nekoliko uvek burnih dana oko godišnjica smrti Miloševića i Đinđića su prošli, pa tako i teme o njihovim spomenicima više nema u javnosti, ali se zato u poslednje vreme često priča o spomeniku Stefanu Nemanji oko kojeg takođe postoje neslaganja.

Sociolog i autor knjige “Kultura sećanja“ Todor Kuljić za B92.net kaže da “spomenici više govore o živima nego o mrtvima“.

“Oni više govore o potrebama živih nego o poštovanju mrtvih. Spomenici su simboli vrednosti koje određena politička elita nastoji da nametne ostalim delovima društva“, kaže Kuljić.

Prema njegovim rečima, ideje o podizanju spomeniku Miloševiću i Đinđiću predstavljaju “rat vrednosti u javnoj sferi“.

“Ovakve situacije ne samo da izazivaju podele, već mogu dovesti i do neprogresivnih sukoba. Sukobi mogu biti progresivni kada se suočavaju dve strane, pa se tu nastane treća vrednost i to ne kao kompromis, već kao neka bolja perspektiva. Međutim, mislim da je ovde reč o neprogresivnim sukobima“, ističe Kuljić.

A kako uopšte funkcioniše procedura od inicijative do novog spomenika na ulicama glavnog grada Srbije? Iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda za B92.net kažu da oni daju svoje mišljenje na predloge o podizanju spomenika, ali da “ne ulaze u simboliku i kreativno rešenje“.

Odluka se, kako kažu, na kraju donosi u Skupštini grada.

“Inicijator predlaže Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica, pri Sekretarijatu za kulturu, koji bi spomenik da pogine i obrazlaže i svoju ideju. Komisija se potom saglasi sa time, i to onda ide u Skupštinu grada gde se donosi odluka, ili se ne saglasi“, kaže Zoran Tucić iz Zavoda za zaštitu spomenika.

“U međuvremenu, Komisija preko Sekretarijata za kulturu od Urbanističkog zavoda traži dozvolu da li spomenik na tom mestu sme ili ne sme da se podigne. Tu oni traže i naše mišljenje da li se spomenik uklapa u prostor kulturno-istorijske celine. Dakle, mi dajemo mišljenje samo na fizički položaj spomenika, ne ulazimo u simboliku i sve što se tiče nadležnosti Komisije, kreativnost ili potrebu inicijatora“, dodaje Tucić.

Spomenik Miloševiću ili Miloševićevi spomenici

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Nakon što je javnost čula za ideju o spomeniku Miloševiću, komentari su uglavnom ulazili u okvire dva tima:

  1. On je sebi za života podigao spomenike Dejton i Rezoluciju 1244
  2. Miloševićevi spomenici su 9. mart, tenkovi na ulicama Beograda, bombardovanje, inflacija...


Šta o svemu kaže istorija?

“Mnogi koji ne prihvataju poslednjih 20 godina sa setom se sećaju Miloševića”, kaže za B92.net istoričar Čedomir Antić. “Sećaju se da su bili na boljim funkcijama, da su bili mlađi, ponosniji... Međutim, ne razmišljaju da je to Miloševićevo vreme imalo određene posledice. Svako vreme je delimično posledica vremena koje mu prethodi i Miloševićevo je tako posledica komunističkog, ali je onda ovo danas posledica grešaka Miloševićevog režima“.

Prema njegovim rečima, mnogo više ljudi okupilo bi se oko predloga da se spomenik u Beogradu podigne Mehmed-paši Sokoloviću (koji, inače, spomenik ima u Višegradu).

“Mehmed-paša Sokolović mora da dobije veliki spomenik u Beogradu, bio je jedan od otaca srpske nacije time što je omogućio stvaranje modernog srpstva, iako to možda nije hteo, ali je tako ispalo. Gde je njemu ulica, gde je njemu spomenik? Lepo je i što hoće da grade spomenik Nemanjićima, ali samo neka ne bude kao ova serija“, ocenjuje Antić.

Antić za B92.net kaže da je “teško reći šta je Miloševićev uspeh“:

“Njegove pristalice uvek imaju ’bile su sankcije, bio je rat’ opravdanje. Ipak, Milošević je vladao ukupno 13 godina, od septembra 1987. do oktobra 2000. godine, i za to vreme je imao četiri godine bez rata i sankcija tokom kojih je napravio katastrofalne greške. Nije započeo ekonomsku tranziciju, upao je u platni promet i time dao opravdanje za raspad Jugoslavije, povećavao je plate i penzije pred izbore da bi ostao na vlasti i tako dugoročno unakazio srpsku ekonomiju, nije znao kako da stvori unitarnu Jugoslaviju, menjao je dva puta politiku i doživeo krah oba puta, ušao je u rat i sankcije verujući da će oni biti kratki i sa drugačijim ishodom...“

On se tu osvrće na tvrdnje o Dejtonu i 1244 i kaže: “Kako je takav čovek mogao da dalekovido priprema Dejton i Rezoluciju 1244?“

“Svih šest Hilovih planova o Kosovu i Rambuje su bolji od Rezolucije 1244. Bili su bolji za Srbiju, ali ne i za Miloševića. Milošević je predsednik koji se odvojio od svog naroda, koji je svoje interese prepoznao u nečemu drugom. U BiH je umesto da na izborima podrži najveću srpsku stranku podržao reformiste, nije uopšte shvatao šta će se desiti. Posle je podržao sve mirovne planove. Sve. Srbiju je podržavao samo zato što bi ga narod ovde ubio na ulici da ih je izdao. Isto kao sa Kosovom - ništa nije uradio. Deset godina je tamo bio na vlasti, zašto onda nije vratio imovinu crkvi? To je jedini zakon koji je vratio u prvom sazivu Skupštine, a imao je 195 poslanika“, navodi Antić.

Prema njegovim rečima, Milošević je bio “zarobljenik prošlosti, veoma loš državnik, partijski funkcioner, izuzetno sposoban političar i čovek sa kriminalnim sklonostima koje svaki kriminolog može da prepozna“.

“Nije znao šta će sa Kosovom. Nije želeo da ga bombarduju, ali nije znao šta će. Bio je talac Kosova i Metohije, morao je tamo da izvrši određene promene. Ne može samo da promeni zakon i Ustav, pa posle da se praviš da se ništa ne dešava i da će to iz Ustava tek tako postati ’živo’. Kada je reč o Dejtonu, vodio je dogovoreni rat sa muslimanima i Hrvatima, Tuđmanu je predao Krajinu... Republika Srpska? Pa za nju se borio srpski narod, srpski narod je RS stvorio. Republiku Srpsku su stvorili delimično i muslimani jer su se verski radikalizovali, da su nudili neki kompromis od Srpske ne bi bilo ništa. Na kraju su Amerikanci i EU smatrali da treba Srbima da ostave RS. Posle pada Zapadnokrajiške opštine ko je mogao da spreči hrvatske trupe da uđu u Banjaluku? Niko. I memoari svih učesnika tih događaja govore da je Miloševića bilo baš briga za to, samo je gledao da zaštiti svoju vlast. To je takav čovek. U krajnjoj liniji, ti što hoće da mu podignu spomenik su ga izdali 2002. godine. Milošević nije umro kao socijalista, nego kao radikal. Nije napustio stranku, ali je pozvao da se glasa za Šešelja“, smatra Antić.

Istorijska distanca i “antispomenici”

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Sam vrh Socijalističke partije Srbije nije se previše oglašavao o ideji podizanja spomenika Miloševiću. O tome su pričali samo počasni predsednik Milutin Mrkonjić koji svake godine ide Miloševiću na grob i član Predsedništva Toma Fila.

Fila je tako izjavio da je njihova ideja (pre svega, kako kaže, Koste Čavoškog) bila da se 50 godina nakon nečije smrti nikome ne podižu spomenici jer je “potrebna istorijska distanca”.

Sa time su saglasni Čedomir Antić i Todor Kuljić.

“To je dobra ideja”, kaže Antić. “Moramo kao društvo da napravimo nekakav konsenzus oko spomenika. To podrazumeva da niko, ni predsednik, ni premijerka, ni šef diplomatije nemaju direktnu korist od nekog spomenika”.

“To je dobra ideja i bilo bi dobro kad bi bila sprovođena, ali političke elite to ne poštuju jer žele da građanima nametnu određene vrednosti“, dodaje Kuljić.

Međutim, on ističe da u spomenicima “ne treba preterivati“, kao i da su čitavom Balkanu od spomenika potrebniji “antispomenici“.

“Potrebni su nam neki spomenici koji neće obeležavati monumentalnu, slavnu prošlost i velike pojedince, nego sramotu nacije. Nekakav grupni stid zbog nečega što smo učinili, a nije trebalo da učinimo. Antispomenik bi bio, na primer, spomenik dželatima. U Zagrebu spomenik ubijenim Srbima, pa u Sarajevu ubijenim Srbima, u Beogradu ubijenim muslimanima... To je smisao tih antispomenika. Naravno, ukoliko je ovo društvo još uvek kadro da dođe do tog višeg nivoa samoreflekcije. To je ono što je pisano u romanu ’Dobri vojnik Švejk’ kada je preko vojnika ismevan rat. Takav nekakav antispomenik bi nama bio potreban više nego spomenici Đinđiću i Miloševiću“, navodi Kuljić.

Kako kaže, takav jedan spomenik podignut je u centru Berlina, a posvećen je ubijenim Jevrejima.

Osim toga, Antić ističe da Beograd “nema i nikada nije ni imao smišljenu politiku oko toga kome podizati spomenike”.

Konfučije, ruski car, major Tepić...

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Imajući to u vidu, treba pomenuti i to ko je sve dobio spomenik u Beogradu u proteklih nekoliko godina:

Buru u javnosti izazvao je pre svega spomenik Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i zato što ga nisu podigli članovi Demokratske stranke čiji je visoki zvaničnik Pekić bio, već ljudi iz rivalske Srpske napredne stranke.

Pored toga, bure, ali u regionu, bilo je i oko spomenika majoru Milanu Tepiću koji je krajem septembra prošle godine otkriven na uglu ulica Ljutice Bogdana i Kneza Aleksandra Karađorđevića na Dedinju.

S obzirom na to da je Tepić poginuo 1991. godine kada je, ne želeći da hrvatskoj vojsci prepusti skladište oružja i municije, digao u vazduh i skladište i sebe, bilo je oštrih reči na relaciji ministar Vulin – hrvatski zvaničnici.

Spomenik u Beogradu tokom 2017. dobio je i kineski filozof Konfučije (na mestu bivše kineske ambasade), isto kao i prva Zvezdina zvezda Rajko Mitić ispred stadiona koji nosi njegovo ime. Nikolaj II Romanov se skrasio u Kralja Milana, dok je Gavrilo Princip spomenik dobio 2015. u Finansijskom parku.

Ne treba da zaboravimo ni slučaj podizanja spomenika bivšem predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu 2011. godine.

Istoričar Čedomir Antić na osnovu svega toga, kaže: “Nisu svi spomenici od bronze”.

“Ustanove su spomenici, zadužbine su spomenici, biblioteke... Ako pričamo o Zoranu Đinđiću, zašto nije podignuta odlična filozofska biblioteka, da dolaze ljudi i iz Švedske da je vide i možda pozajme neku knjigu? Šta misle, da je spomenik tamo neki mural koji staklom brane od raznih anarhista i vandala? To nije spomenik“, ističe Antić.

On navodi i da je 2001. godine Đinđićeva vlada imenovala komisiju za formulisanje Zakona o praznicima čiji je i on bio član. Kako kaže, praznici su tada tako formulisani da nijedan ne bude iz 20. veka.

“Jedan je bio za 1864. i 1835. – Dan državnosti, drugi za pale za otadžbinu – za događaje iz 14.veka, a treći za Svetog Savu. Ideja je bila da je 20. vek bio težak, sa mnogo žrtava i nema tu šta mnogo da se slavi, mnogo je izginulo ljudi. Posle je to prekršeno pa smo dobili Dan Evrope, Dan pobede nad fašizmom, pa Dan primirja u Prvom svetskom ratu i to je u redu, ima svojih razloga. Prosto, kome god dizali spomenik, a mislim da Đinđić zaslužuje spomenik iz mnogo razloga, to mora da se uradi sa merom“, ocenjuje Antić.

Ko diže spomenike?

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Istoričar Nikola Samardžić u jutarnjem programu televizije Prva, govoreći o zahtevu da se Miloševiću podigne spomenik, rekao je da ga to ne čudi “jer spomenik podižu emocije, ne činjenice“.

“To stoji. Ko diže spomenike? Dižu građani, ne sud i naučni instituti. Građani imaju pravo da odluče ne samo na osnovu razuma, već i na osnovu osećanja”, navodi Antić. “Međutim, mi smo demokratsko društvo i kao takvo smo zajednica vrednosti, ali i zajednica koja otvoreno, transparentno i pošteno treba da odlučuje o tome koje su to vrednosti. Bojim se da danas živimo u vremenu neprekidnih izbornih kampanja, a poznato je da je najbolji onaj marketinški stručnjak koji uspe da na više nivoa i svim mogućim kategorijama potrošača proda jedan proizvod. Danas je takva situacija. U Srbiji su pojedine stranke uspele da okupe veliku većinu građana u simbiozi politika u kojoj spominju i sprovode šta im odgovara, u zavisnosti od potreba i u skladu sa saznanjima kako će ta politika u narodu biti primljena“.

Govoreći o Socijalističkoj partiji Srbije i njihovom odnosu prema svom nekadašnjem lideru Antić kaže da je SPS “jedini kontinuitet tranzicije kod nas“.

“Najavili su da će da kandiduju Miloševićevog unuka Marka koji je pre nedavno napunio 18 godina, a u parlamentu im je unuk Josipa Broza. Imajući to u vidu, setimo se da je Milošević stekao popularnost u Srbiji ne tako što je nastavljao Brozovo delo, već demontirajući ga. Oni bi da poginu spomenik i Titu i Miloševiću... Setimo se kada je najveći Titov spomenik u Srbiji srušen – 1990. godine u Užicu, tokom Miloševićeve vlasti. Neki žele da nas ubede da je Dačić naslednik i Tita i Miloševića, pa sad i Đinđića, a pritom i najbolji pevač. Ipak, on ima publiku za to, prešao je cenzus“, smatra Antić.

Antić tu ističe da je meta napada aktuelne vlasti uglavnom DOS, iako je DOS, kako kaže, na vlasti bio tri godine, a stranke koje su iz DOS-a proizašle 11 godina, “od čega osam godina zahvaljujući socijalistima“.

“SPS nema politiku, za njih se glasa inercijom, ne predstavljaju radnike i seljake, tranzicione gubitnike, politiku iz devedesetih... Umiru im birači koji glasaju za njih jer su bili komunisti, pa ne mogu iz toga da izađu, a ne mogu da privuku mlade ljude... Bili su tas na vagi, više nisu. Sada su uz SNS i na ivici cenzusa. Moraju da pronađu neku vezu, a to je sada prepisivanje Putinove politike. Putin je u Rusiji i Staljin i car, baštini tradiciju i carske i sovjetske Rusije. To želi i Vučić, ali s tim što SNS želi da ugasi DS, a to se najbolje radi kada nekome preuzmete ideologiju i veru. Toga imate i u istoriji religija, crkve su uvek građene na mestu hramova starih religija. Tako se stare religije gase. Zato je bilo veoma važno pred beogradske izbore preuzeti Đinđićevo nasleđe - najavljen je spomenik i to je to preuzimanje tradicije DS, a prvo su to uradili sa Pekićem“, kaže Antić i dodaje da su “podigli spomenik, a nisu prihvatili Pekićeve ideje”.

Kako kaže, to je sada urađeno sa Đinđićem, a njegov spomenik je “zapravo spomenik dvojici ljudi – jedan je strela dok nije prekinuta i drugi strela nakon što je nastavljena, a svi znamo ko je on“.

“Na drugoj strani imate Demokratsku stranku koja se dosetila da obeležava 21. godišnjicu dolaska Đinđića na mesto gradonačelnika, a za dvadesetu su verovatno imali neka druga posla, tj. nije bilo gradske kampanje, pa nisu stigli“, zaključuje Antić.

Slobodan Maričić

Info

strana 1 od 101 idi na stranu