Kontrarevolucija: Obama je bio nada, Tramp je novi Obama

"Promena u koju možemo da verujemo", "Promena" i "Nada" bili su tri slogana štaba Baraka Obame 2008. godine.

Pavle Zlatić, B92
Podeli
Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

Na krilima tih reči na birališta širom Amerike je izašlo procentualno najviše ljudi još od 1968. godine, dok su na krilima novih masovnih medija, digitalizacije i globalnih turbulencija te reči doprle i do miliona ljudi širom sveta.

Obama je bio baš to - "nada". Ne samo za Amerikance, već za čitav svet.

Sa obe strane okeana su se ljudi nadali, ne baš maštovito i dosta naivno, da će se Amerika promeniti, da će se odlepiti od raznih stereotipa i odustati od uloge svetskog policajca, da će se okrenuti sebi i gorućim problemima na svom tlu, da će se "establišment" promeniti, da će Amerika ponovo postati Amerika iz filmova i serija, sve sa onim belim ogradama, baštama, punjenim ćurkama i nedeljnim ručkovima, koja tako dobro krije beskućnike, rasne podele, Vijetnam, Zaliv i nestanke struje iz Njujorka.

A ako nešto ne može da sakrije, napraviće bar dobru priču.

Teme su 2008. bile nevinije i ljudskije i od ratova, i od bandi - jednakost za sve, blagostanje za sve, zdravstvo za sve, škola za sve, prava za sve, promena....

Osim toga, Obama je bio crnac, definitivno je delovao kao kul tip, za razliku od Bila Klintona, on je uvlačio, a imao je i sasvim finu karijeru. Naravno, i tim koji je okupio oko sebe je radio vraški dobar posao u kampanji.

Pošto nas sa ove strane baš briga za Obamaker i slične stvari, razočaranja su počela kasnije, a ako malo romantizujemo priču, signal koji je mogao da nagovesti mnogo toga desio se 9. oktobra 2009. godine i to ne direktno Obaminom krivicom.

Obama je kul tip, ali svakako ne dovoljno kul da odbije besmislenu Nobelovu nagradu za mir i da tim činom pokaže da je promena koju je reklamirao u kampanji bila suštinska.

Ne, očigledno ta promena nije budila nadu u svet koji će prestati da bude jeftin, površan, ulagivački, veštački i uplašen od svoje senke.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Pročitajte još:

Opet, ne direktno Obaminom krivicom i svakako nenamerno, tog trenutka je jednom od najvažnijih nagrada na planeti (koliko god da je osporavana) definitivno kanonizovan poguban stav - šminka, osmeh, lep govor (mir u svetu!) važniji su od delanja.

Tada smo i mogli da mislimo da bi Obamina promena zaista mogla da znači nekakav mir u svetu u godinama koje su dolazile ili bar korak ka njemu. Ipak, ispostaviće se, njemu je nagrada data "na lepe oči" i tako je i ostalo.

Mada Obama i dalje deluje kao kul tip i "baca petaka" klincima za Noć veštica, i može da prepozna likove iz pop kulture, i može da preporuči sasvim okej plej-listu za ajpod, i da sastavi pristojnu listu najboljih naučnofantastičnih filmova, od njegovih velikih promena nije bilo ništa.

Opet, ne samo njegovom zaslugom, promene su bile druge prirode. I bez obzira na to za koga je ko navijao na ovim, ili bilo kojim drugim izborima, većina će se saglasiti da su te promene svet izmenile nagore.

Činjenica da je posle kul Obame Amerika birala između Hilari Klinton i Donalda Trampa jeste vrlo jednostavan dokaz za to, ali i dokaz za niz stvari koje oni koji agresivno tuguju od probijanja "magičnih 270" ne žele sebi da priznaju.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Ne, Donald Tramp nije pobedio zato što je "vređao žene" i "pretio imigrantima", Donald Tramp nije pobedio zato što su Vikiliks i nesrećni direktor FBI odradili prljav posao protiv Klintonove, niti je pobedio zato što je Hilari Klinton "sotonina izaslanica".

Donald Tramp, kakav god da je, šta god pričao i ko god ga podržavao, jeste pobedio zbog toga što nije Hilari Klinton i ono što ona predstavlja - korupciju, elitu odrođenu od naroda, veze sa bankama, korporacijama, status kvo koji odgovara samo toj eliti...

Takođe, "plavi" deo Amerike, sa sve medijskom mašinerijom, koja je po nalogu birala isključivo fotografije sa njegovim neprijatnim grimasama, radio je dupli posao za njega.

Natezanje njegovih kontroverznih poruka do krajnjih ekstrema - npr. da će proterati sve Meksikance - samo je dodatno probudilo glasačko telo koje je ionako bilo njegovo (to pokazuju i brojevi).

Naravno da će "rednek" sa Apalačkih planina ili sa Ozarka, čiji su majka i otac genetski rizično bliski, napraviti dodatni napor da ode do birališta kako bi neko "proterao prljave Meksikance i crnčuge".

Ono što je veći problem za Klintonovu jeste to što je ista ta medijska mašinerija insistirala na narativu koji je bio toliko jednoličan, toliko agresivan, neretko pun logičkih rupa da je one koji su dovoljno razumni da ne budu ni "trampovci" ni "klintonovci" naterao da ostanu kod kuće, poneke možda i da iz inata glasaju za Trampa. Jednostavno, smučilo im se.

Nešto slično smo videli i u Srbiji 2012. godine, kada je ljudima bilo muka od svega, pa i od toga da se priče o nečijoj bolesti "obaraju" time da "glavna vest" bude nečije učešće na maratonu.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

I tako, dok analitičari širom sveta govore da su "masovni mediji mrtvi", da je ovo pokazalo da "nemaju više toliki uticaj", uz malo hrabrosti bi se moglo reći da i mediji i analitičari "promašuju ceo fudbal".

Poruke koje su slate preko "demokratskih" medija onima koji su već bili protiv Trampa nisu bile ni potrebne, veći posao su odradile na drugom delu spektra.

Ono što je problem za demokratski establišment jeste to što, čak i da imaju "delorean" iz "Povratka u budućnost", verovatno ne bi promenili odluku i stali iza Bernija Sandersa.

Suštinski tanka Trampova pobeda, raspored glasova po državama, broj ljudi na biralištima i činjenica da je Klintonova osvojila tanku, ali većinu, glasova ukazuju na scenario u kome bi Sanders bez mnogo problema savladao Trampa.

Problem? To što su i njegove ideje suštinski antiestablišment.

Pošto putovanja kroz vreme nema (mada su autori Simpsonovih i Saut parka sumnjivi), osam godina nakon Obame i Mekejna, Hilari i Donald su doveli do procentualno četvrte najmanje izlaznosti u istoriji američkih izbora.

Iza tih brojeva, ali i mnogih drugih, kriju se podaci koji ruše hiperprodukovane mitove o porazu Klintonove i usponu Donalda Trampa.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

FBI, mejlovi, debate, skandali i rasa su javnosti predstavljani kao ključevi za pobedu ili poraz, ali su brojeve iznosili isti oni koji su, sada je jasno, debelo omanuli u prognozama.

Iako bi onda sa velikim rezervama trebalo uzeti i izlazne ankete (fenomen "stidljivog izbora" i slično), one pokazuju potpuno drugačiju sliku.

Fascinacija masovnih medija predsedničkim debatama i rijaliti aspekt koji ih prati ne znači da debate imaju isti odjek kod birača. Možda znači i da za mnoge politika ipak nije rijaliti.

Iako su svi osim Foksa u SAD, kao i većina medija na zapadu Evrope, Klintonovu redom proglašavali pobednicom, ojačavajući argument potpuno besmislenim anketama sopstvene, jasno opredeljene publike, podaci pokazuju da tek svaki četvrti birač smatra ankete kao važnu kategoriju u svom izboru.

Čak i među njima razlika u korist Hilari je tek četiri procentna poena.

Insistiranje na tome da je Tramp mizogin takođe se nije ispostavilo kao nešto što bi moglo da prevagne.

Logično, među Trampovim biračima, većina (55 odsto) jeste rekla da im njegov bahat odnos prema ženama uopšte ne smeta. Međutim, tek nešto manje od polovine njegovih birača (45 odsto) kaže da im to smeta "umereno" ili "veoma". Ipak, glasali su za njega i pokazali da su im druge stvari mnogo važnije - to za njih nije politika.

Ni njegov spora itemperament mu nije bio prepreka na izborima. Iako je 63 odsto ukupnog broja birača bilo svesno te njegove mane, svaki peti iz te grupe je ipak zaokružio Trampa.

Na drugoj strani, i Klintonovu mnogi (43%) vide kao nekog ko zbog temperamenta nije dobar izbor za Belu kuću, ali tek pet odsto njih je prešlo preko toga.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Slično je i sa čuvenom kategorijom "ne gleda blagonaklono". Trampa ukupno ne voli više ljudi nego Hilari, ali je Tramp ubedljivi pobednik među onima koji ne vole ni jednog ni drugog i koji kažu da su birali između dva zla.

Čak 18 odsto ljudi koji su glasali bili su suštinski protiv oba kandidata, ali je nepuna polovina njih ipak zaokružila biznismena (49%-29%).

I ostale kategorije na kojima je insistirala medijska mašinerija bile su promašaji. Dok su svi vikali da će Trampa srušiti glasovi iz grupa koje nisu belačke, brojevi i tu govore nešto drugo.

Tramp je dobio veći procenat glasova Afroamerikanaca od Mita Romnija četiri godine ranije - osam u odnosu na šest odsto. Doduše, vredi reći da Trampu protivnik nije bio Barak Obama.

Tramp je dobio 29 odsto glasova Latinoamerikanaca, u odnosu na 27 odsto Mita Romnija.

Takođe, među "umerenim glasačima", na koje u ovakvoj podeli snaga možemo gledati kao na "treću Ameriku", Tramp je dobro prošao - 41 odsto, baš kao i Romni.

Pa čak i među ženskom populacijom nije bio mnogo gori od svog prethodnika - Obama je u toj kategoriji bio jači od rivala za 11 odsto, a Hilari od svog 12.

Kako ističe liberalni "Slejt", trampovci čak nisu ni podržavali deportaciju migranata. Oni jesu većinski bili za "zid", ali 53 odsto njih je smatralo da je deportacija loše rešenje, već da bi ilegalcima trebalo pružiti šansu da reše pravni status.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Na kraju, dolazimo do promene. Na pitanje "koji od ova četiri kvaliteta su bili najvažniji za vas", ponuđeni odgovori su i "ima iskustvo", "zna da donosi dobre odluke", "brine o ljudima kao što sam ja" i "može da donese željenu promenu".

Prve tri opcije je izabralo 56 odsto ljudi i to su uglavnom birači Hilari Klinton, ali je 39 odsto izabralo broj četiri. Tramp je osvojio 83 odsto takvih ljudi.

O kakvoj promeni je reč i ko su ti ljudi?

Odgovor se delom krije i iza odgovora na pitanje koliko su ljudi nezadovoljni aktuelnom administracijom.

Naravno, zna se da je bilo "besnih", ali je njih tek petina, nasuprot onome što se sada čuje u javnosti. I naravno, Tramp je bio njihov izbor (77 odsto).

Međutim, čak polovina birača je bila "nezadovoljna" i u toj kategoriji se najverovatnije kriju "umereni", "srednja klasa" i oni koji su "birali između dva zla".

To je grupa u kojoj je trebalo da se vodi najveća borba Trampa i Klintonove, ali je ta borba na talasu "rijaliti politike" izmeštena na ekstreme. I tako, praktično bez prave, fokusirane borbe, Tramp je tu osvojio tanku većinu, 49-45.

Tih nekoliko procentnih poena je bilo dovoljno za pobede u ključnim državama, a tih nekoliko procentnih poena će za četiri godine sigurno okrenuti leđa Trampu, ako ne donese promene. Baš kao što su posle osam godina okrenuli leđa Obami.

Takvi ljudi, "normalni" - i oni su zanemareni, ne samo radnička klasa, potlačeni i gubitnici liberalnog kapitalizma kojima se Tramp odavno vrlo jasno obratio.

Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Istraživanja uglavnom ne govore o još jednoj važnoj kategoriji (što govori o tome koliko se promašuje), ali se po medijima mogu pročitati ponegde i tekstovi o toj temi - političkoj korektnosti.

Zaboravite slogane kao što su "Promena u koju možemo da verujemo", "Promena" i "Nada", zaboravite čak i Trampovo "Da načinimo Ameriku ponovo velikom", ključ je u sledećoj rečenici:

"Nemam vremena da budem politički korektan. Iskreno, vremena nema ni ova zemlja".

Aplauz koji je tada dobio, ne samo onih u studiju Foks njuza, ne samo od onih koji se kunu u isti taj Foks, već i od onih koji mrze Foks, možda čak i Trampa, i koji su snimak gledali na Jutjubu, počeo je da trese uporišta moderne američke levice. I ne samo nje.

Iste levice koja je dan nakon izbora uprkos demokratskim načelima za koja se nominalno zalaže vikala "On nije moj predsednik", dok je i jedan "Hafington post" nekako smogao snage da u svom redakcijskom komentaru napiše "On je naš predsednik, pa da vidimo".

Između njihovi transparenata i njihovih redova sve više izviruje pitanje koje bismo morali što pre da postavimo glasno, a ono glasi - kada ćemo priznati koliko je suštinski desna današnja "levica"?

Kako je urednik sajta Reason.com i jedan od ljudi sa Forbsove čuvene liste "30 ispod 30" Robi Soave naveo: "Upozoravao sam da divljanje političke korektnosti i preveliki domet liberala mogu da dovedu do kontrarevolucije ako se o tome ne bude vodilo računa. Ta kontrarevolucija se upravo desila".

Da ne zaboravimo, još jedno u nizu pitanja svih pitanja jeste i kako smo došli do toga da na elite, globalizaciju i liberalni svet današnjice udara neko ko je milijarder koji ima multinacionalni biznis, koji govori kao Tramp i koji se ponaša kao Tramp?

Na kraju, budimo iskreni, Tramp jeste prostak i nije baš kul.

Ali - kakvo vreme, takav Obama.

Pavle Zlatić, B92.net

Info

Slučaj "državni udar" i Đukanovićev "stari recept"

Parlamentarni izbori održani 16. oktobra u Crnoj Gori, zemlji koja je na pragu učlanjenja u NATO i na putu ka EU, na kojima nijedna stranka nije osvojila većinu za formiranje vlade, ostali su u senci hapšenja grupe srpskih državljana koja je, po rečima crnogorskih zvaničnika, planirala državni udar u izbornoj noći.

Tema dana petak 28.10. 19:11 Komentara: 21

Trese se BiH, šta će se roditi?

Dva politička potresa sa epicentrom u BiH poslednjih mesec dana drmaju Balkan, a u iščekivanju da se slegnu referendumske i izborne tektonske ploče, svetski i regionalni mediji ne sklanjaju pogled s prostora bivše SFRJ.

Tema dana utorak 4.10. 19:30 Komentara: 64
strana 1 od 2 idi na stranu