Kako je uhapšen "doktor Dragan Dabić"?

Radovan Karadžić je nakon podizanja međunarodne poternice proveo više od jedne decenije u bekstvu. Dok je bio jedna od najtraženijih osoba na svetu, kao doktor Dragan Dabić, po Srbiji je išao na predavanja i tribine. Uhapšen je u maju 2008. godine.

Podeli

Nakon podizanja dve optužnice Karadžić je živeo na Palama. Iako je u tom trenutku u zemlji bilo 64.000 mirovnjaka NATO-a, nije bilo političke volje da se rizikuju ni oni ni sam mir zbog hapšenja, piše "Gardijan".

Krije se od 1996, a poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku u julu te godine.

Za Karadžićem je raspisana poternica Interpola, a vlada SAD je ponudila pet miliona dolara za pomoć u hapšenju njega i Mladića. Da se preda pozvala ga je i majka Jovanka nakon što su im, prema njenim rečima, ugroženi egzistencija i život.

Kao jedan od glavnih razloga zbog kojih je Karadžić od 1996. do 2008. godine uspevao da izbegne hapšenje spekulisalo se da je to zato što je sklopio tajni sporazum sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom.

Prema tim navodima, SAD su Karadžiću garantovale imunitet od Haga ukoliko se mirno povuče i ne opstruira primenu Dejtonskog sporazuma (Karadžić nije bio član zajedničke delegacije SRS i RS u Dejtonu).

Holbruk i drugi zvaničnici su naravno demantovali da postoji bilo kakav sporazum.

“To je potpuna laž, koju je Karadžić godinama širio preko svojih sledbenika”, rekao je Holbruk za CNN.

Bivši ministar inostranih poslova RS Aleksa Buha tvrdi da je sporazuma bilo i da je postignut u pisanom obliku 1996. godine, kao i da je sličan sporazum postignut i sa tadašnjom državnom sekretarkom SAD Medlin Olbrajt godinu dana kasnije.

Dok se Bil Klinton približavao svom drugom mandatu 2000. godine video je hapšenje Karadžića kao stub svog političkog nasleđa. Specijalna jedinica u Veću nacionalne sigurnosti je formirana kako bi hitno sprovela tu operaciju, koliko god da ona koštala.

Osim toga, „Gardijan“ piše da je potraga za „ratnim zločincima Balkana“ sadržala najveću upotrebu specijalnih jedinica ikada – na tome su radile Delta jedinice, Foke i SAS, a Karadžić im je bio meta broj jedan, kao i za CIA i MI6.

Foto: GettyImages
Foto: GettyImages

„U tom trenutku bio je najtraženiji čovek na svetu. Lekcije naučene u lovu na njega i njegove kolege prenete su na Avganistan, Irak i potragu za Osamom bin Ladenom“, navodi „Gardijan“.

Nakon ispitivanja ljudi iz Karadžićeve blizine utvrđeno je da je on 1999. godine napustio Bosnu i otišao u Srbiju. Kako se navodi, prešao je Drinu brodom preko noći - Klinton je zakasnio.

Dejvid Petreus, budući direktor CIA, bio je u to vreme brigadni general, stacioniran u Sarajevu. Bio je fasciniran metodama koje specijalne snage koriste i insistirao je na tome da noću ide sa njima u racije.

„Jednog dana stavio sam ga u helikopter i obukao ga u civilnu odeću“, kaže poručnik Endi Milani Pauli Brodvel, ženi koja je radila biografiju Petreusa. Afera sa njom će Petreusu kasnije okončati karijeru.

Nakon puta preko planina istočne Bosne helikopter je naišao na vojnike Delta jedinice.

„Ušli smo u kombi na kojem su bili crni prozori i mogli ste da vidite da je kao dete u prodavnici slatkiša“, kaže Milani, a prenosi "Gardijan".

Petreus i njegovi ljudi nenajavljeno bi tako usred noći upali u kuću supruge Radovana Karadžića, Ljiljane, u nadi da će zateći nešto, ili da će ona posle otići do njega, gde god da se krije, da ga upozori. Ljiljanu su pratili gde god da je išla i ona je bila prva meta dronova za nagdledanje, nove igračke SAD isprobavane prvi put u Bosni. Nije ih nigde odvela.

Lovci na Karadžića su upotrebili svaki trik koji su znali – pretraživali su sela na granici BiH i Crne Gore kako bi kojim slučajem naišli na nekakvu neobičnu aktivnost, tražili su satelitske antene na starim kućama, gledali novinske oglase...

U jednoj od najbizarnijih akcija vojnici Delta jedinice legli su ispred konvoja na planinskom putu, dok je jedan bio obučen u odelo gorile koje je prethodnog dana doneto iz SAD. Ideja je bila da se Karadžićevi čuvari, poznati kao Preventiva, prevare i uspore vozilo taman toliko da vojnici iz zasede bace na vrata specijalnu granatu koja ošamuti putnike. Ta operacija bi postala deo istorije Delta fors jedinice, ali se centralni igrač predstave nije pojavio, piše “Gardijan” pozivajući se na knjigu “Kasapinov trag” Džulijana Bordžera.

I prvi, a kako se posle ispostavilo, i poslednji put, informacija koja je dovela do akcije je bila pogrešna - namerno ili slučajno.

Fama oko lažnog identiteta i isprava koje je koristio Radovan Karadžić na ime Dragana Davida Dabića dobila je i "rumunsku" dimenziju, zahvaljujući grešci u prevodu.

Rumunski inspektorat za registraciju stanovništva saopštio je da njihove vlasti nisu izdale ličnu kartu ime Dragana Dabića, kako su to javili pojedini mediji.

Rumunski inspektorat je, naime, reagovao na vest koju je objavila italijanska novinska agencija Adnkronos, a u kojoj se, očito greškom, kao mesto u kojem je Karadžiću izdata lažna isprava navodi Rumunija, a ne srpski grad Ruma, u kojem je u međuvremenu "otkriven" izvesni Dragan Dabić.

Italijanska agencija prenela je, pozivajući se na "izvore bliske istražnim organima Srbije", da je lažni lični dokument koji je koristio Karadžić da bi prikrio svoj pravi identiteti "izdat u Rumuniji".

Trag se ohladio 2005. godine, ali je onda Mina Minić čuo da mu neko zvoni. Kada je otvorio vrata video je visokog čoveka guste brade i duge sede kose vezane u rep.

„Izgledao je kao monah koji je uradio nešto loše nekoj kaluđerici“, rekao je Minić kasnije.

To je bio Karadžić, isprobavao je novi indentet koji su mu dali njegovi simpatizeri među srpskim obaveštajcima, piše “Gardijan”. Predstavio se kao Dragan Dabić, terapeut koji se razveo od žene i upravo vratio iz Njujorka.

Živeo je u Ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu, a “lokalni klinci zvali su ga Deda Mraz, fini čovek koji bi uvek stao i popričao sa njima na putu do prodavnice”, dodaje se u tekstu.

Inače, jedna od njegovih komšinica sa sprata bila je žena koja je radila za Interpol i čiji je posao bio da koordiniše lov na međunarodne begunce kao što je Karadžić.

Sve više je verovao u pouzdanost svoje maske, pa je tako slobodno šetao ulicom i počeo da posećuje bar „Luda kuća“. Masku mu je na kraju razotkrila greška njegovog brata Luke na proleće 2008. godine. Pozvao je Dabića sa stare SIM kartice koju su pratili ljudi koji su ga jurili. Sumnjiv podatak je prosleđen do BIA.

U maju je jedan od njihovih ljudi pozvan da istraži primaoca poziva sa te kartice. Posle nekog vremena i sam Karadžić je znao da ga prate.

Njegov advokat Sveta Vujačić je rekao da je Karadžić počeo sredinom jula da primećuje nepoznata lica iza njega na stepenicama njegove zgrade ili u „Ludoj kući“.

„Znao je da je okružen“, rekao je Vujačić.

Foto: GettyImages
Foto: GettyImages

Radovan Karadžić letovao je 2006. godine na ostrvu Čiovu kod Splita, pod imenom Dragan Dabić, pisala je “Slobodna Dalmacija”.

Porodica koja mu je iznajmila apartman želela je da ostane anonimna, ali su potvrdili da su u liku muškarca sa sedom kosom i bradom i naočalria s velikom dioptrijom prepoznali svog bivšeg gosta.

Proverom u knjizi gostiju iz 2006. pronašli su ime Dragana Dabića, a prerušeni Karadžić je na Čiovu boravio desetak dana i u apartmanu je bio sam.

Ponašao se poput ostalih turista, izlazio je, šetao se i kupao na plaži u blizini apartmana, navode izvori lista i prisećaju se i događaja za vreme Karadžićevog obilaska crkve Uzvišenja Svetog Križa.

"Crkva je nova i zaista prelepa, što ni njemu nije promaklo. Domaćinima je stoga u neformalnom razgovoru rekao: Lep vam je hram, nakon čega se odmah, uz izvinjenje, ispravio kazavši kako im je 'dobra crkva"', priseća se izvor “Slobodne Dalmacije”.

U knjizi Džulijana Bordžera opisano je i samo hapšenje Radovana Karadžića.

Tokom noći 18. jula 2008. čovek poznat kao Dragan Dabić izašao je iz ulaza broj 267 u Ulici Jurija Gagarina. Na sebi je imao svetloplavu majicu i slameni šešir. Nosio je plastičnu kesu, jednu torbu za prodavnicu i ranac. Sve je delovalo puno.

Prošetao je do obližnje autobuske stanice, gde su mu se uskoro pridružio jedan čovek - agent BIA. Ušli su u autubos, Dabić je seo napred, njegova senka nekoliko sedišta pozadi. U jednom trenutku u autobus je ušlo i četvoro policajaca - dva napred, dva pozadi. Našli su se na sredini, a ljudima u autobusu su pokazivali svoje značke i tražili karte.

Starac sa slamenim šeširom je po džepu tražio svoju kartu kada ga je policajac uhvatio za ruku.

„Doktor Karadžić?“, pitao je policajac.

„Ne, Dragan Dabić“, odgovorio je čovek.

„Ne, Radovan Karadžić“, naveo je policajac.

„Da li su vaši nadređeni svesni šta radite“, pitao ga je čovek sa slamenim šeširom.

„Da, potpuno“, odgovorio je on.

Mediji su prvo javljali da je Karadžić uhapšen na potezu od Košutnjaka do Topčidera. Onda je stigla vest da je uhapšen na Vračaru, pa da je pronađen na Kosmaju.
Inače, bilo je informacija da je uhapšen još u maju 2007. godine u Beču, gde je živeo sa hrvatskim pasošem pod imenom Petar Glumac, kao i da je austrijska policija razgovarala sa njim zbog slučaja samoubistva u oblasti u kojoj je živeo, ali da ga nisu prepoznali.

Foto: GettyImages
Foto: GettyImages

Upitan koje su sve opcije postojale za BiH i da li se rat mogao izbeći Karadžić je rekao da je najbolja opcija bila opstanak Jugoslavije, da je to bilo i stanovište (muslimanske stranke) SDA sve do kraja januara 1991, a da se onda nešto desilo sa Alijom Izetbegovićem, "trpeo je neke pritiske i SDA je krenula silovito i nasilno ka nezavisnosti".

"Duboko žalim zbog rata, ali to nije bio naš izbor", rekao je Karadžić u intervjuu za Rojters.

Karadžić je rekao da "ne žali zbog svoje uloge", kao i da "nije želeo javnu funkciju, ali kad je imao, izvršavao je dužnosti u najboljem interesu naroda koji mi je u srcu".

"Žalim zbog onoga što se dogodilo tokom rata u Bosni - izgubljeno je mnogo života, patnji ljudi pripadnika svih naroda i razaranja porodica i imovine", naveo je on.

"Najviše sam ponosan što sam izvršavao svoje dužnosti a da nisam tražio ličnu korist", naveo je Karadžić u pisanim odgovorima iz pritvorske jedinice Haškog tribunala.

"Moj doprinos istoriji će moći da se proceni kada prođe mnogo vremena", naveo je Karadžić, dodajući da on sam o tome ne treba da sudi.

Karadžić je, prema prvim zvaničnim informacijama, uhapšen u autobusu na liniji 73 i to 21. jula 2008. godine oko 21 čas. Njegov advokat Svetozar Vujačić je nakon toga istakao da to nije tačno i da je on uhapšen 18. jula.

Nije pružao otpor, kapom mu je odmah prekriveno lice, a oči su mu otkrivene tek kada se našao u pritvoru u nekoj prostoriji na nepoznatoj lokaciji. Zvanično saopštenje iz kancelarije tadašnjeg predsednika Borisa Tadića izdato je 22. juna.

Odmah nakon hapšenja u Beogradu je organizovan protest na kojem je bilo nekoliko hiljada ljudi. Tokom sukoba na protestu povređeno je 40 osoba, uglavnom policajaca. Hapšenje Karadžića izazvalo je veliku reakciju domaćih i svetskih medija koji su isticali da je njegovo hapšenje jedan od glavnih uslova za napredak Srbije ka EU.

Karadžić je zatim izveden pred istražnog sudiju Veća za ratne zločine Okružnog suda Milana Dilparića, čime je započeo proces za njegovo prebacivanje u Hag.

Na konferenciji za štampu 22. jula 2008. godine predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim Tribunalom Rasim Ljajić i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević potvrdili su Karadžićev identitet.

Utvrđeno je da je lična karta na ime Dragana Dabića izdata u Rumi, kao i da su svi podaci iz lične karte identični, samo je slika drugačija.

Dabić je tokom godina učestvovao na nekoliko javnih predavanja u Srbiji, a radio je i kao saradnik lista „Zdrav život“. Goran Gojić, urednik tog lista, izjavio je da je šokiran činjenicom da je objavljivao tekstove čoveka optuženog za ratne zločine.

"Dolazio je i komunicirao je sa mnom lično i baš je interesantno da ja nisam uopšte u tom čoveku... Ni na kraj pameti mi ne bi bilo da je to Radovan Karadžić. Niti smo pričali o politici, niti išta slično, znate", kaže Gojić. Inače, Karadžić je u Sarajevu završio medicinsku školu, posle i medicinski fakultet, a deo školovanja proveo je u SAD i Danskoj.

U intervjuu za Radio Holandiju u februaru 2011. godine izjavio je da bi voleo da je Srbija profitirala od njegovog hapšenja, ali da međutim nije od toga imala nikakvu korist.

Foto: GettyImages
Foto: GettyImages

Nakon što je tadašnja ministarka pravde Snežana Malović potpisala odluku o izručenju, Karadžić je 30. jula 2008. godine u 3.45 izveden iz zgrade Okružnog suda u Beogradu i prebačen na aerodrom „Nikola Tesla“. Avionom Vlade Srbije je prvo prebačen u Roterdam, gde je stigao oko 6.30 ujutru, a potom je helikopterom prebačen u zatvor u Sheveningenu.

Dan kasnije prvi put je izveden pred Sudsko veće Haškog tribunala, kojem je predsedavao sudija Alfons Ori iz Holandije. Karadžić se tada izjasnio da nije kriv ni po jednoj tački optužnice.

Tokom obraćanja sudu bivši predsednik RS istakao je, kako je rekao, neregularnosti prilikom hapšenja, potvrđujući da je uhapšen tri dana pre nego što je to objavljeno.

Osim toga, rekao je da je nameravao da se preda u periodu od 1996. do 1998. godine, ali da se plašio za sopstvenu bezbednost nakon sporazuma sa Holbrukom. Verovao jeda žele da ga likvidiraju, a ne da mu sude.

Optužnicom haškog tužilaštva Karadžić se tereti za genocid, umešanost u genocid, likvidacije, ubistva, kažnjavanja, deportaciju, nehumane akte i ostale zločine počinjene prema muslimanima, Hrvatima i ostalim civilima - nesrbima u Bosni i Hercegovini tokom rata u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.

Sporazum sa Holbrukom biće uzet u obzir kao olakšavajuća okolnost ukoliko bude proglašen krivim.

Sudsko veće Tribunala u Hagu prihvatilo je u većem delu izmenjenu optužnicu koju je Tužilaštvo podnelo protiv Karadžića u septembru 2008. godine. Karadžić se sada, osim za genocid u Srebrenici, optužuje za isti zločin počinjen u većem delu BiH, kao i za zločinačke poduhvate, sa posebnim osvrtom na opsadu Sarajeva.

Prema novoj optužnici Haškog tužilaštva, Radovan Karadžić tereti se po dve tačke za genocid, što je jedinstven slučaj u praksi Tribunala. Sudsko veće potvrdilo je optužnicu koja Karadžića tereti za genocid u Srebrenici, ali mu na teret stavlja i genocid u Foči, Brčkom, Zvorniku, Sanskom Mostu, Višegradu i u još nekoliko gradova, kao i još devet tačaka koje se odnose na progon, deportacije, ubistva i nehumana dela.

strana 1 od 2 idi na stranu