Kako je "Ilustrovana politika" postala sigurna kuća za najopasniji medijski otpad

Iako lično nemam ništa s tim, osećam potrebu da se izvinim psima, tim najboljim čovekovim prijateljima koji su u medijskoj kafileriji države Srbije ozbiljno zloupotrebljeni kao metafora niskosti, podlaštva i svega lošeg.

Pivljanin Ranko
Podeli
Ilustracija: Thinkstock
Ilustracija: Thinkstock

I to onih kojima ozbiljan čovek ne bi dao ni psa na lancu da ga čuvaju, a uzeli su sebi za pravo da budu čuvari javne savesti i da od samih novinara brane dignitet novinarske profesije, kojoj samo po nekim impresumima pripadaju, a naneli su joj više zla i štete od svih dušmana koji bi da je zavežu za kolac i (pri)puštaju po potrebi, piše Ranko Pivljanin za "Blic".

Bilbord beščašća

„Ilustrovana Politika”, nekada ugledni nedeljnik kuće „Politika” i baštinik reportaže, tog najvišeg i najzahtevnijeg novinarskog žanra - u međuvremenu se odrekla tog poslanja i postala je sigurna kuća za najopskurniji i najtoksičniji medijski otpad koji su proizvele Miloševićeve „vesele” devedesete. Oni su sa promenom vlasti pre šest godina pomislili da je sada došlo drugo poluvreme, njihovih pet minuta. Prvih pet su maksimalno iskoristili tada na polzu jednog zločinačkog režima i užas novinarstva na kome su ostali ožiljci od njihovih „radova” da više nikad ne zarastu, a u nekim istinskim poslenicama ove profesije ostali su i meci. Tanad za tu municiju oštrena su upravo u njihovim medijskim oružarnicama čije kalfe bi opet da rade sličan posao. Kontinuitet njihovog najnovijeg, ispostaviće se višemesečnog napora (niko ih ne čita, pa niko nije ni znao) kulminirao je naslovnom stranom od 30. oktobra koja će u arhivama ostati kao bilbord profesionalnog beščašća, a čiji je revers tekstualna papazjanija unutar novina, koloritna ništarijska kombinacija slova i reči, baba i žaba, udvorištva i pretnji, besa i pezenja, podmetanja i denuncijacije, opanjkavanja i insinuacija... Svega ima u tom mrčenju sirotog i nedužnog papira, samo nema istine, elementarnog profesionalnog poštenja i, ne daj bože, kakve kolegijalne solidarnosti ili poštovanja novinarskog kodeksa. Dakle, ništa od nikog, s tim što i ništa i niko imaju svoj „novinarski” pseudonim kojim je potpisan taj sramotni uradak.

Džukele i lovina

Pošto je veselnik koji se potpisuje kao glavni i odgovorni urednik ovoga (a koji ima savetnika u imenu liku i delu izvesnog Gorana Kozića, i spoljnog saradnika, trenutno mnogo izvesnijeg Đorđa Martića koji je mučio tastaturu pišući narečeni tekst) u svojevrsnom preludijumu te bljuvotine napisao da je svestan kako će „tekst našeg saradnika nesumnjivo izazvati polemiku među kolegama, novinarima drugih redakcija...” i velikodušno pozvao da „pošalju svoje mišljenje, komentar ili stav” koji će oni objaviti „bez ikakve cenzure ili selekcije”, red je da mu se bar malo izađe u susret. Ako ni zbog čega drugog, a ono da ne bi ostali u ubeđenju (imaju li ga?) kako su u pravu. Mada bi reč od tri slova bila sasvim dovoljna za početak i kraj polemike. Kuš!

Dakle, naslovna strana (videti u priloženom) „Psi su pušteni” sa fotografijom krvožednog psa u čijoj pozadini su naslovnice dva nedeljnika i jednog dnevnog lista - brižljivo odabrane tako da su na njima jedan iguman srpskog manastira, jedan bivši načelnik Generalštaba naše vojske, jedan lider opozicionog saveza i bivši gradonačelnik prestonice, jedan glumac - apgrejdovana je i podnaslovom, svojevrsnim „aportom” RTS-u i „Politici“, koji su prozvani za ćutnju. To jest, diskretno su pozvani da se i sami iskovreže i pridruže ovom besprizornom lavežu, režanju i arlaukanju koje u svom krajnjom ishodištu ima samo jedan cilj: da se ućutkaju oni koji se, u ovom skomračnom reprintu devedesetih, usuđuju da pokažu zube novoj Velikoj laži a da onda iz svojih kaveza izmile umilne i dresirane pudlice i džukele koje poslušno cvile i mašu repom. Uvek spremne da na Gazdin mig / uvek ga nađu, donesu nečiju ruku, nogu, biografiju ili glavu. Pod uslovom da je za njih neko drugi odstreli, oni su tu samo da lovinu isteraju na čistinu.

Patriotska zrnca

Kako je to i kojim rečima radio Đ. M. u IP. Eh, kako. Ovako je počeo: „Srpski mediji krenuli su ‘na nož’ na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.” Ako zanemarimo stilsku rogobatnost („na nož” na predsednika..., ali kome je to bitno) - drugo što vidimo je vešto prislanjanje uz skute najmoćnijeg čoveka u državi, koga eto oni brane. A ne brane ga zato što je stvarno ugrožen, nego kako bi se progurali i možda zaradili nekakvo pokroviteljstvo.

Maestralno, iskusno, dirljivo, svaka čast, hiljadu i po za gospodina, što bi rekao Palma - ali mali je to tiraž za odbranu tako velikog čoveka od tolike horde paščadi koja su puštena i jurišaju, spremna da ga rastrgnu kako ga više ni Đ. M. ni G. K., sve uz sasluženje ostalih medijskih gorostasa sa prve linije odbrane, ne mogu sastaviti. To ljigavo poltronstvo kojim se traži alibi kod Vučića, vrhunac je lešinarskog kukavičluka čijim protagonistima nije problem da kandžama kopaju oči i vade srce novinarima - ne mogu da kažem kolegama, nismo kolege - ali bi za svaki slučaj da im neko drži strah i čuva leđa. Ne znam šta rade sada kada ih se i on, „nesporni autoritet u zajednici u Srbiji”, kako ga iz svog donjeg rakursa vidi Đ. M., doduše na svoj način odrekao (shvatajući, valjda, da mu više štete nego koriste ) niti me je briga, niti bih voleo da znam. Znam samo da nikad neću dozvoliti da moja patriotska krvna zrnca prebrojavaju ništarije sklone puštanju tuđe krvi i koji će, iz bilo kog - svakako nečasnog i amoralnog motiva - uvek biti u pripravnosti da svoje pero umoče u otrovno mastilo i iscrtaju drugima mete na čelu.

O Matiću i Smajlovićevoj

Dalje citiranje i polemisanje sa „đmovštinama” i „kozerijama” bilo bi bespredmetno i reklama fukari - osim što se jedna bezobzirna i opasna manipulacija u kojoj se Đ. M. obračunava sa kolegama Veranom Matićem i Ljiljanom Smajlović ne sme preskočiti i ostaviti bez komentara.

Citiramo: „...Gledamo u prošli utorak, na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom pojavio se onaj Veran Matić, promoter rijalitija i istaknuti pojedinac iz korpusa medija koji su oduvek radili za dolare gajeći prezir prema onima koji su radili za dinare („slugama režima”). Govorio je u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, dakle u svojstvu državnog čoveka. I sa te pozicije je ružio svoju državu.

Matić je govorio o Kašogiju koga je ubila saudijska država. Rekla mu, kaže, Ljiljana Smajlović da likvidacija Kašogija liči na likvidaciju Ćuruvije. Ali ne naprosto zato što su i jedan i drugi likvidirani, nego zato što iza svega stoji - država. Tako je Matić Srbiju doveo u isti red sa Saudijskom Arabijom. Hoće reći Matić i Smajlović da je Srbija u dobroj meri Saudijska Arabija. Hoće reći, Srbija je bila isto što i država u kojoj seku ruke i kamenuju po trgovima...”

Ovo ste bili

Ne, nije bila država u kojoj seku ruke i kamenuju.

Bila je država u kojoj njeni službenici ubijaju novinare - Slavko Ćuruvija.

Bila je država koja ubija svoje bivše predsednike i ubijene ih poliva živim krečom - Ivan Stambolić.

Bila je država u kojoj vlast pokušava da ubije političke protivnike - atentati na Vuka Draškovića.

Bila je država koja je u smrt poslala trojicu Draškovićevih partijskih kolega i šuraka - zločin na Ibarskoj magistrali; ubijeni Vučko Rakočević (32), Dragan Vušurović (33), Zvonko Osmajlić (37), Veselin Bošković (49).

Bila je država čiji su repovi u rasulu i u sprezi sa mafijom ubili premijera - Zoran Đinđić.

Bila je država u kojoj je sin predsednika države pretio novinarima pištoljem u redakciji - Marko Milošević u Glasu javnosti, 1999. godine.

Bila je država koja je u besmislene ratove poslala hiljade svoje, tačnije tuđe dece, da se otud nikada ne vrate; raspitajte se kod njihovih ucveljenih majki i rođaka.

Bila je država koja je osramotila srpsko oružje i srpskog vojnika i potrla časnu ratnu istoriju - stratišta bivše Jugoslavije, finale viđeno u Haškom tribunalu.

Bila je država koja je dozvolila da polusvet u uniformama paravojske otme iz voza i ubije njenih 16 građana: zločin u Sjeverinu.

Bila je država koja je tela svojih građana ubijenih na Kosovu pakovala u kamione i bacala u jezero: jezero Perućac, 2001. godine isplivala hladnjača sa leševima šezdesetak kosovskih Albanaca.

I na kraju, bila je država u kojoj je Đ. M. mogao da bude na čelu novina koje su targetirale kolegu da bi mu ubrzo egzekutori Državne bezbednosti ispalili metak u čelo na kućnom pragu - Politika ekspres.

Savetnik

Bila je to država u kojoj je sadašnji savetnik glavnog urednika „Ilus(t)rovane” - pazi, funkcije - čiji se suptilni „savetnički” rad mogao videti i na ovom uratku Đ. M., Goran Kozić mogao da bude jedan od glavnih ljudi „Politike” koja je za mandata njemu sličnih uprljana da se više nikad ne povrati. Ali se prošle godine, na velika vrata, u nju - ponovo „oslobođenu” profesionalne odgovornosti i duga prema slavnoj tradiciji - vratio Kozić da piše kolumne u kojima je izlazio u susret sopstvenoj mržnji i osvetoljubivosti.

Napustio ju je, po sopstvenom priznanju, revoltiran što se u danu dok „predsednik države daje intervju listu ‘Alo!’ na naslovnoj strani ‘Politike’ nalazi tekst o industriji nameštaja”. Svako ima svoj bol, što bi rekao Boris Tadić kada se onomad (zbog slasti vlasti a zbog čega drugog) izmirio i laokonski izgrlio sa Ivicom Dačićem, da isti, nakon što mu je slomio vrat ponovo zasedne na naš, tek što smo ga bili skinuli.

Ali eto, proklete stolice i ligeštuli i ostasmo bez autora koji je znao da briljira sa stranica najstarijeg lista na Balkanu (videti okvir) koji, valjda, sebi nikad neće oprostiti što devedesetih nije časno umro, nego je dozvolio da ga, opoganjenog i kompromitovanog, na otrovnoj infuziji održavaju njegovi najgori đaci.

To je bila država Srbija i to ste bili. I nikakva naknadna šminka ni krivo ogledalo tu sliku ne može promeniti. Ukoliko i to matirano staklo može podneti vaš odraz u sebi.

Ovo je uređivao Đorđe Martić

(Tekst Miroslava Markovića objavljen aprila 1999. godine u listu Politika ekspres, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Đorđe Martić. Tekst je kao svojevrsna optužnica u matrici tadašnje propagande čitan i u Dnevniku RTS-a. Nedelju dana kasnije, Slavko Ćuruvija koji je u njemu apostrofiran kao izdajnik je ubijen.)

A ovako govori Đorđe Martić

U polemici sa Ljiljanom Smajlović na Prvoj televiziji, autor članka u „Ilustrovanoj Politici“ ovako vidi stvar: „Postoji naslovna i tekst. Predsednik se odredio prema naslovnoj, a ne prema tekstu. Svaki tekst može da bude sporan. Zna se ko pravi naslovnu, ja sam čovek sa strane“, ističući da su „naslovna i naslov preterani“.

Ovako je pisao Goran Kozić

„Agencije su prenele da je u jednoj dalekoj zemlji vlast u protekle dve nedelje obesila ili streljala više od 800 opozicionara. Očekuje se da broj pređe i hiljadu jer zabava i dalje traje. Nisu uvek tuđa rešenja najbolja, ali ne treba ih ni olako odbacivati!“

„Uao, ili vau (kako se već kaže u tim Kolumbovim zemljama) kad se to desilo: Peti oktobar! Oslobodioci! JBT... Godine koje su pojeli magarci!!!”

„Naš junak je završio u Hagu, a latinski pesnik, prerušen u nemačkog ambasadora, za ruku je uzeo NOVOG heroja, otresao mu odeždu nagorelu prilikom osvajanja slobode i paljenja narodne skupštine i poveo ga u novi život. Ovaj, Đinđić (za nepismene), ne shvatajući značaj trenutka, nije mogao da raskine pakt s đavolom, pa je za sobom poveo i palikuće. Međutim, kada je hteo da im oduzme šibice, oni su ga ubili.”

Ovako govori Aleksandar Gajović

O slučaju je pitan i Aleksandar Gajović, bivši glavni i odgovorni urednik „Ilustrovane Politike”, trenutno sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja koji je rekao da Ministarstvo nema običaj, niti je u njegovoj nadležnosti, komentarisanje bilo čijeg autorskog teksta: „Ministarstvo se u takvim slučajevima arbitražno ne stavlja ni na čiju stranu. Ako bi to eventualno i učinilo, pogotovo u kritičkom tonu, onda bi se povredio Zakon o javnom informisanju i medijima Republike Srbije i pogazila odredba Ustava Republike Srbije, kojom se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje...”, rekao je Gajović za Radio Slobodna Evropa.

Ljiljana Smajlović: Vučić da reši dilemu

„Zvali su me ljudi i rekli, Martić ponovo piše onim pretećim i likujućim tonom protiv novinara. Važno je zato što je to državni medij, važno je što se Vučić oglasio. Kada neko potpiše tekst, onda on ima neki integritet. Važno je ko je napisao tekst i u kojim novinama je objavljen. Ne može se o ovom tekstu razgovarati bez toga. Zanimljiva je teza Martića da se Aleksandru Vučiću možda dopada tekst, a da je naslovna sporna. To Vučić mora da odgovori, da reši i ovu dilemu“, rekla je novinarka Ljiljana Smajlović u gostovanju na Prvoj televiziji.

Info

"Mir ima visoku cenu"

Kako do dogovora Beograda i Prištine, šta je poručeno sa obeležavanja 100. godišnjice primirja u Prvom svetskom ratu, o stanju u Evropi i Americi, za Novi magazin govori Ivan Vejvoda

Pregled stampe četvrtak 15.11. 16:47 Komentara: 2

"Veoma sam zabrinut za konkretne novinare"

Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, pojašnjavajući inicijativu za uvođenje bezbednosnih procena ugroženosti pojedinih novinara, kaže da je svoju zabrinutost preneo i njima i onima koji bi trebalo da, prema opisu svog posla, reaguju. On navodi da je bezbednosna procena stvar slobodnog izbora novinara, a iz sopstvenog iskustva ističe da nikada nikome ne bi nametnuo život pod policijskom zaštitom.

Pregled stampe četvrtak 18.10. 10:41 Komentara: 2

Odakle potiče izraz "Vešanje na Terazijama"

Iza tih reči stoji mrak i ne jedna, već dve tragične epizode, iz oba svetska rata. Priča da su Beograđani sedeli i pili pivo ispod leševa ubijenih, koja se provlači sve do danas kao neizostavan segment celokupnog pojma "vešanja na Terazijama", najverovatnije je zaživela iz ovih napisa Krakova. On je tokom okupacije uređivao kvislinšku štampu i u nekoliko navrata je u novinama ponavljao ovaj mučan detalj, o indiferentnim ljudima koji sede u "Atini" (tada prestižni gradski lokal, baš pred samim mestom zločina) i piju pivo u senci vešala.

Pregled stampe četvrtak 6.09. 13:00 Komentara: 21