"Šta ako bi mi neko rekao da će se EU raspasti kao i Jugoslavija?"

Njegovo pitanje bi bilo odraz traumatičnog iskustva. Bio bi užasnut što Evropljani svoju uniju shvataju zdravo za gotovo. Nikada nisam uspeo da na to pružim dobar odgovor. Stoga sam morao da napišem ovu knjigu.

Nadam se da se Evropska unija neće raspasti. Pokušao sam da odgovorim na tri pitanja – zašto EU ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo, zašto će odgovor na izbegličku krizu definisati njenu budućnost i zašto se meritokratskim elitama u Briselu toliko ne veruje. Knjigu sam završio 2016, a francuska i nemačka izdanja doživela su reviziju 2017. Šta se promenilo od tada?

Paradoks 2017. bio je u tome što je, uprkos činjenici da Evropska unija nije uspela da reši niti jednu od kriza koje su je razdirale prethodne godine, međuigra između tih kriza na čudesan način stvorila uslove koji su pomogli bloku da preživi. Unija je krhka kao nikada do sada, ali njene šanse da preživi su mnogo bolje nego što su bile godinu dana ranije.

Tokom 2016. ono nezamislivo – raspad EU – počelo je da izgleda neizbežno. Kombinacija šoka, očaja i fatalizma paralisala je političku imaginaciju Evropljana. Prvi put u istoriji evropskog projekta, jednoj članici je izglasan izlazak iz Unije. A članica koja je krenula ka izlazu nije bila neka daleka istočnoevropska država, koja se suočava s problemima na periferiji, već Britanija – najstarija demokratija Evrope i zastupnica liberalizma slobodnog tržišta. “Lideri EU bili su preplašeni“, napisao je komentator Mark Leonard, “da će ostale države članice podleći istoj kombinaciji ekonomske neizvesnosti, kulturološke anksioznosti i političkog otuđenja koje je gurnulo Britaniju ka izlasku.“ Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD u novembru 2016. bio je još jedno pakleno iznenađenje. Evropske elite osećale su se napušteno, kao da ih je istorija izneverila. Ujedinjena, liberalna Evropa bila je američki projekat – evropski pokret je zapravo bio finansiran novcem vlade SAD – i sada, odjednom, predsednik Tramp je svima jasno stavio do znanja da svet koji je ta ista Amerika stvorila nakon pada komunizma 1989. više nije po volji toj supersili. Nemačka kancelarka Angela Merkel je to sumirala kada je rekla da je “era u kojoj se u potpunosti možemo osloniti na druge na neki način gotova“.

Nije zato iznenađujuće što je nakon 2016 – godine Velikog poremećaja – godina 2017. za Evropu nalikovala kamenu u bubregu; bilo je bolno ali olakšavajuće. Bolest nije bila smrtonosna. Iako nijedan od brojnih problema koji su razdirali Uniju – kriza evrozone, sukob Ukrajine i Rusije, status izbeglica – nije nestao, tokom godine evropske ekonomije su stabilno rasle, nezaposlenost je opadala a istraživanja javnog mnjenja širom kontinenta beležila su obnovljeno poverenje u budućnost Evrope. Neočekivano je to što su tokom 2017. inicijativu preuzeli oni koji su bili proevropski orijentisani. Kembridžov rečnik je reč “populizam“ proglasio za reč godine 2017. Godine 2015. ta reč je bila “štednja“, dok je 2016. to bila reč “paranoično“. Paranoja nastala iz štednje dovela je do populizma. A 2018. teško je očekivati da populizam nestane. Ishod martovskih izbora u Italiji i aprilskih izbora u Mađarskoj ponovo je promenio raspoloženje u Evropi. Ali ono što je izdvojilo 2017. bilo je snaženje proevropskog populizma – političkog pokreta koji je spojio ideju Evrope sa zahtevom za promenama.

Tokom XIX veka evropsko visoko društvo zaljubilo se u kadril, ples u kojem su učesnici stalno menjali partnere i uloge. Ples je bio naročito popularan u Beču, gde je menjanje partnera i ublažavanje ambicija bilo način na koji je Habzburško carstvo opstajalo kroz vekove, uprkos opadanju vojne moći i neimpresivnoj ekonomiji. Dinastički brakovi bili su habzburška verzija danas popularne ideje “meke moći“. Svest o sopstvenoj ranjivosti doprinela je tome da Habzburška monarhija očuva svoje carstvo, iako je gubila i moć i uticaj. Neki istoričari veruju da bi se ovo carstvo, da su centralne sile pobedile u Prvom svetskom ratu, očuvalo netaknuto a verovatno bi se i proširilo.

Tokom prethodne decenije, EU je vežbala ples koji umnogome podseća na kadril iz XIX veka. Unija je plesala s krizom evrozone 2009/10; iz ravnoteže ju je izbacila aneksija Krima koju je izvela Rusija; zavrtelo joj se od Bregzita a izbeglička kriza ju je duboko destabilizovala. Sve ovo imalo je snažan uticaj na način na koji Evropljani vide svoju budućnost. Svaka od ovih kriza mogla je okončati evropski projekat. Ipak, nasuprot očekivanjima evroskeptika, Unija je preživela i njene šanse za opstanak su porasle.

Prvo je došla finansijska kriza i kod mnogih Evropljana izazvala strah da će njihova deca živeti gore nego što su oni živeli. EU više ne deluje kao mašina koja spaja, koja zemlje u nevolji čini bogatijim i koja smanjuje razliku između najbogatijih i najsiromašnijih članica. Za 20 godina, čak i ako reforme u Grčkoj uspeju, razlika u primanjima između Nemaca i Grka biće slična onoj između zapadnih Nemaca i Grka na dan kada je Grčka pristupila EU 1981. Još gore, kriza evra nije samo uništila ekonomije zemalja poput Grčke i Španije već je podelila Uniju na poverioce i dužnike, što predstavlja opasnu podelu koja podriva samu ideju na kojoj počiva EU kao unija politički ravnopravnih članica. Odnos između poverioca i dužnika nikad se ne može označiti kao ravnopravan.

Sukob Rusije i Ukrajine takođe ima dalekosežne posledice. On dovodi u pitanje naivno verovanje evropskih elita da je u XXI veku rat poslat na smetlište istorije i da je jedino što je važno ekonomska snaga i sposobnost privlačenja investicija. Promena kursa Vašingtona, koju je doneo izbor Trampa, Evropljanima jasno stavlja do znanja da u bezbednosnom pogledu ne mogu da se oslone na SAD kao što su to mogli od 1945. naovamo.

Ali postoji jedan problem koji je uzdrmao same temelje evropskog projekta: izbeglička kriza. Pre dve decenije, mađarski filozof i disident Gašpar Mikloš Tamaš primetio je da prosvetiteljstvo – iz koga je iznikla ideja Evropske unije – zahteva veru u univerzalno državljanstvo, što znači da ljudi treba da imaju ista prava bez obzira na to čiji pasoš poseduju. Ali univerzalno državljanstvo zahteva jednu od sledeće dve stvari: da ljudi imaju potpunu slobodu kretanja u potrazi za poslom i višim životnim standardom ili da ogromna ekonomska i politička nejednakost između država nestane što će omogućiti ljudima da jednako uživaju svoja prava bilo gde da se nalaze.

Nijedno od ovoga dvoga neće se desiti uskoro, a možda neće nikada. Živimo u svetu u kojem se ljudi mogu seliti iz države u državu lakše nego ikada. I sve je teže, maltene nemoguće, razlikovati migrante i izbeglice. U svetu koji karakteriše narastajuća nejednakost u bogatstvu između država i unutar samih država, gde društvene mreže omogućavaju ljudima da imaju uvid u to kako žive drugi koji su daleko od njih, migracija je postala nova snaga revolucije. Ovo nije revolucija masa iz dvadesetog veka, već revolucija dvadeset prvog veka u čijem je fokusu izlaz a koju sprovode pojedinci i porodice. Da bi uspela, ova nova revolucija ne zahteva doslednu ideologiju, politički pokret ili čak vođstvo. Jednostavan prelazak granice prilikom ulaska u EU privlačniji je od bilo kakve utopije. Za mnoge današnje damnés de la terre[1] promena znači preseljenje u novu državu, a ne izmenu vlasti tako što će ostati gde su.

Devedesetih godina dvadesetog veka EU je sebe doživljavala kao jedinstveno postmoderno carstvo okruženo zemljama koje očajnički žele da joj se pridruže. Poput nekih prethodnih carstava, promovisala je pravni poredak, mir i trgovinu. Nedostatak želje (ili mogućnosti) da definiše svoje krajnje granice bila je glavna karakteristika evropskog projekta. Međutim, izbeglička kriza nije samo naterala evropske elite da definišu gde su granice Unije, već i da svoju viziju “otvorenih granica“ prilagode realnosti u svetu u kojem je migracija nova revolucija. Dok je pre manje od decenije glavna briga Evropljana bila kako da preobraze svoje komšije, danas je glavni problem kako se odupreti tome da Rusija i Turska preobraze EU.

Izbeglička kriza je takođe označila povratak podele Evrope na Istok i Zapad. Nakon priliva porodica koje su bežale od užasa sukoba u Siriji i postratnog haosa u Iraku i Avganistanu, postkomunističke države istočne Evrope odbile su da prime izbeglice, usput okrivljujući Brisel i Nemačku da pokušavaju da unište njihove nacionalne identitete. Odbrana hrišćanske Evrope sačinjene od suverenih nacija postala je osnov delovanja centralnoevropskih vlada. Rečima Viktora Orbana, premijera Mađarske, koji je devedesetih bio jedan od simbola liberalne revolucije: “Pre dvadeset sedam godina mi u centralnoj Evropi smo verovali da je Evropa naša budućnost; danas imamo osećaj da smo mi budućnost Evrope.“

Da li je EU uspela da povrati svoju privlačnost, uprkos tome što nije uspela da reši niti jedan problem ili krizu koji su pretili da će je uništiti? Šta je izvor tog novog, optimističnijeg raspoloženja u Evropi?

Kratak, popularan odgovor bi glasio: Emanuel Makron. Njegove ubedljive pobede u Francuskoj – prvo na predsedničkim izborima u maju a potom na parlamentarnim izborima u junu – ponosno zasnovane na proevropskoj politici, mnoge su navele da poveruju da je, umesto dezintegracije, moguća dalja integracija. Njegova pobeda nije bila samo manifestacija nekog strukturnog trenda, već podsetnik na to koliko je bitno vođstvo. Bila je to demonstracija pravila da politički rezultat za većinu evropskih lidera najčešće zavisi od talenta, ambicije i sreće.

Naposletku, izbore u Francuskoj nije dobila neka mitska proevropska većina ili apstraktni liberalni centrizam. Bio je to tridesetdevetogodišnjak koji je imao smelosti da naglavačke uskoči u političku bitku kada su njegove šanse bile veoma slabe, gotovo nikakve. Čovek koji se usudio da sanja kada su drugi bili u tmurnom raspoloženju i koji je – nasuprot uvreženom mišljenju establišmenta – osetio da većina naroda želi promenu: to nije bilo “ne Evropi“ već “da“ drugačijoj Evropi. Umesto da se distancira od EU, Makron ju je prigrlio, uz čvrsto obećanje da će promeniti Brisel. Njegov uspeh da aktivira antiestablišmentsko raspoloženje javnosti – uz obećanje o EU koja će da ima zaštitničku ulogu – jeste ono što definiše “efekat Makrona“. Još je rano da kažemo koliko će trajati, ali svakako možemo reći da su francuski izbori doneli nadu i vratili samopouzdanje evropskim elitama. Strah i frustracija koju su izazvali Trampova Amerika i realnost Bregzita dosta su doprineli Makronovoj pobedi.

Baš kao i tokom XX veka, SAD i Britanija su na putu da spasu Evropu. Trampova pobeda i njegov haotični mandat na mestu predsednika možda su uplašili mnoge birače iz srednje klase, ali su takođe bili privlačni i populističkim vođama. Upravo je nagon partija s krajnje desnice u Evropi da slede neke Trampove metode – poput tvrdnje da bilo kakva umerenost predstavlja izdaju naroda – delimično kriv za njihov razočaravajući rezultat ne samo u Francuskoj već i u Holandiji. Trampova pobeda ohrabrila je desničare da se još više udalje od centra u trenutku kada su bili na pragu toga da njihova pobeda bude potpuno prihvatljiva. Desni populisti u Austriji odbacili su teško stečeni imidž umerenjaka i ponovo prihvatili besnu i apokaliptičnu retoriku. U Francuskoj, samoubilačka odluka Marin Le Pen da zatraži referendum o pitanju evra zapečatila je njen poraz. Čini se da su postbregzitovska neizvesnost i konfuzija u Velikoj Britaniji i Trampova zastrašujuća nepredvidivost doprinele obnovljenim simpatijama Evropljana prema EU. Od 2017. Britanija se izmenila na načine koji su do skora bili nezamislivi. Postala je provincijalna, dezorijentisana i nevažna. Ono što je nekad bilo najveće carstvo u istoriji počelo je da podseća na pobunjenu koloniju. Ironija pregovora o Bregzitu ne može promaći nijednom posmatraču koji stvari gleda u istorijskom kontekstu.

Većinu druge polovine XX veka Britanija je provela tražeći način da raspusti svoje carstvo. Pregovarala je s mladim nacijama koje su želele da moć bude u rukama njihovih građana, koje su u isto vreme bile zainteresovane za prelazni period u pogledu trgovinskih odnosa. Britanija je oprezno pregovarala o pravima svojih građana koji su ostajali u novonastalim državama. U celini, bili su to izuzetno asimetrični pregovori. Prednost Londona bila je u kvalitetnijoj birokratiji i iskustvu u trgovačkim pregovorima. Takođe, kao po pravilu, Britanija je imala stabilnu pregovaračku poziciju jer je pregovarala s partnerima koji su patili od unutrašnjih podela ili bili zaslepljeni prevelikim željama. Ali u procesu pregovora oko Bregzita London se našao u poziciji u kojoj su bile njegove nekadašnje kolonije. Nestrpljiv je da izađe iz evropskog carstva ali za to “oslobođenje“ mora da plati visoku ekonomsku cenu. Nema dovoljno vrsnih stručnjaka da uspešno sprovedu trgovinske pregovore, a Brisel je često, što ne iznenađuje, gadne naravi i odnosi se ponižavajuće prema Britaniji u pregovorima, baš kako se London ophodio prema svojim kolonijama.

Na paradoksalan način, nemačka kriza samopouzdanja takođe je dovela do obnovljenog entuzijazma prema EU. Postalo je jasno da Nemačka nije toliko snažna unutar EU, kako su se mnogi plašili, niti da je toliko stabilna kako su mnogi verovali. Dugo je Nemačka bila na istorijskom godišnjem odmoru. Dok su druga evropska društva bila razdirana anksioznošću i srdžbom, u Nemačkoj je većina građana bila zadovoljna svojom ekonomskom situacijom. Verovalo se političarima, čak i mejnstrim medijima i to je dovelo do toga da Nemačka insistira na održavanju statusa quo i da nema sluha za probleme drugih.

Između Nemačke i njenih evropskih partnera razlika je bila kao između romantične komedije i horor filma. Ali parlamentarni izbori u novembru 2017. pokazali su da je godišnji odmor završen. Nemačka je deo nove evropske normalnosti. Priliv izbeglica 2015, kao i kulturološka i demografska panika koju je to sve izazvalo, okončali su nemačku stabilnost. Podela na Istok i Zapad nije samo između Nemačke i njenih postkomunističkih komšija, već ta podela postoji na celom kontinentu, čak i u samoj Nemačkoj.

U istočnim državama Nemačke, onim koje su pripadale bivšoj komunističkoj republici, gde je naseljeno manje izbeglica nego u ostalim delovima države, stranka krajnje desnice Alternativa za Nemačku postigla je najbolje rezultate. Iako se na prvi pogled čini da podela na istok i zapad u osnovi ima pitanje migracije, zapravo je izbeglička kriza iznela na videlo duboko ukorenjenu netrpeljivost među istočnim Nemcima u vezi s nasleđem pada komunizma. Više od svega, glas istočnih Nemaca naterao je Berlin da razume da je otuđenje istoka od evropskog projekta ukorenjeno više u traumama Nemaca koji su ostali nego u strahu od stranaca koji žele da dođu. To je zakasnela reakcija miliona Evropljana sa istoka koji su emigrirali na zapad u poslednjih 25 godina.

U istočnoj Nemačkoj, broj stanovnika smanjio se za oko 15 odsto između 1990. i 2015. Masovna migracija iz postkomunističke Evrope na zapad ne samo da je loše uticala na ekonomsku konkurentnost i politički razvoj već je one koji su ostali navela da se osećaju kao gubitnici. Oni koji su pustili korenje zamrzeli su one koji su mogli da odu. Ljudi u najnenaseljenijim područjima Evrope su sa najviše entuzijazma glasali za populiste.

Uspon Makrona umirio je neke od kritičara Nemačke iz centralne i južne Evrope, stvarajući uverenje da se neće sve odluke donositi u Berlinu. U međuvremenu, uspon desnice u Nemačkoj uzdrmao je iluziju građana Nemačke da su oni izuzeti od evropske krize. Iako je pojava Makrona promenila raspoloženje u Evropi, ipak je međuigra između različitih kriza stvorila strukturne uslove za neočekivani povratak EU. Time što su zemljama koje troše novac na izbeglice dozvolili fleksibilnija pravila o budžetskom deficitu (a to šta se smatra takvim troškom stvar je dogovora između Brisela i zemalja članica) Evropljani su našli način da ubrizgaju malo fleksibilnosti u evrozonu – uglavnom u Grčku i Italiju, a bez potrebe da formalno menjaju pravila.

Dok je s jedne strane izbeglička kriza ujedinila stanovnike centralne Evrope i izazvala narastajuće protivljenje Briselu, rusko-ukrajinski sukob je podelio zemlje poput Poljske i Mađarske. Sužen je prostor za zajedničke akcije protiv Brisela, a u isto vreme bilo je nemoguće da se stavi veto na sankcije protiv Rusije da se ne bi narušio delikatni savez s Poljskom. Ukratko, to što se EU bori ne s jednom već sa nekoliko kriza istovremeno dovelo je do različitih pojava i koalicija, što je stvorilo prostor za manevar. Pojavila se ključna fleksibilnost koja je bila potrebna Uniji ne bi li se ponovo vratila u ravnotežu.

Kriza je takođe naterala evropska društva da se više zainteresuju jedna za druge. Nemci su postali stručnjaci za grčku ekonomiju, Poljaci i Mađari su se zainteresovali za politiku Brisela u vezi sa azilom. A zapadni Evropljani su prvi put nakon 1989. počeli da osluškuju šta se to zaista dešava u centralnoj Evropi. Tokom 2016. u modi je bilo da se budućnost EU zamišlja povlačeći istorijske paralele s poslednjim danima Habzburškog carstva. Ali početkom 2018. bilo je manje bitno da se razume zašto se carstvo raspalo 1918 – bitnije je da se razume zašto se nije raspalo ranije – 1848, 1867. ili u bilo kom trenutku unutar tih nemirnih godina. EU je sad više u tridesetim godinama XX veka nego što je u 1918. Ako će Unija da se raspadne u dogledno vreme, to neće biti ishod neke istorijske neminovnosti, već će pre biti zbog nekog incidenta. Za sada, Evropljani imaju razlog da se nadaju da će “elastičnost“ biti reč godine 2018.