Nasilje partijskih jurišnika

Parlamenti su ustanovljeni kako bi se ograničila ovlašćenja vladara, odnosno izvršne vlasti. U svim parlamentima sveta sede grešni ljudi: svadljivi, razdražljivi, prevrtljivi, potkupljivi, pohlepni, častoljubivi, skloni svakojakim porocima. Upravo zbog toga, isti takvi ljudi - negde pre, negde kasnije - odredili su kako se poslanici imaju ponašati. Nema parlamenta u kojem se ponekad ne prekorači granica dopuštenog. Upravo zbog toga, podrobno je propisano šta se čini u takvim slučajevima, a partije uvek misle na naredne izbore i paze šta rade njihovi poslanici. Stoga se u načelu klone likova koji će ih izbrukati.

Čak ni u komunističkim režimima zakone nije donosio Centralni komitet ili Politbiro partije, već skupština. Doduše, komunističke skupštine birane su i radile pod strogim nadzorom partije. U njih su mogli ući samo oni koji su bez razmišljanja klimali glavom. Pošto su takvi bili u većini - kako u Sovjetskom Savezu tako u Jugoslaviji - nije bilo opasnosti da se neko javno upita kakvog smisla ima opšte žmurenje. Plašeći se vlasti, ogromna većina pristajala je da glasa bez prava da bira. Izabrani su pristajali da budu lutke, pravdajući se da svi tako rade i da je opasno ići protiv vetra.

Dvoličnost nije osobina jedne nacije. Takvi behu svi kojima se dogodio komunizam. Roditeljski računi stižu na naplatu deci. Ne razlikuje se šta je šta i pristaje se na sve što vlast nameće. Birač koji je 21. januara zaokružio neku brojku nije znao koga bira i šta mu to donosi. Pre nego što se kaže koja o odgovornosti poslanika, red je reći da je većina, bez prisile, pristala da se svima radi to što se radi. Nije posredi samobičevanje, već politička neukost i neiskustvo. Kada izlaze ne izbore - ili ne izlaze, sada se odvažuju i na to - građani Srbije ne misle na sebe i svoju decu. Oni smatraju da glasanjem čine nešto državi. U naivnom uverenju da rade za opštu stvar, ne razmišljaju šta ih to košta. Zato Srbija ima Skupštinu koje se mora stideti svako pristojan. Da su građani znali koga biraju, možda bi birali drugačije. Zašto pristaju da glasaju na neviđeno? Teret nasleđa.

Srbija ne spada u zemlje koje se mogu ponositi parlamentarnom tradicijom. Skupštine skraja pretprošlog i spočetka prošlog veka, kako god se razvlačila merila pri njihovom ocenjivanju, ne bi se mogle nazvati svetionicima demokratije. Bilo je u njima i ličnosti koje su nadrastale svoje vreme i nisu podlegale skorojevićskoj pohlepi, ali većina je uvek vezivala konja kako gazda kaže. Posledica toga je i ružan utisak povodom izbora guvernera centralne banke: branili su ga samo njegovi najbliži, mada su za njega, po partijskom nalogu, na kraju glasali i oni koji su ćutanjem pokazali da im nije mio. Tadićeva i Koštuničina glasačka vojska, kao i obično, nije smatrala da biračima duguje bilo kakvo objašnjenje. Ako je Jelašić grešan, zašto su pognutih glava digli ruke? Ako smatraju da je čestit i da je valjano radio, što su ćutali? Dvoličnost.

Od koga očekivati promenu izbornog sistema kada sadašnji savršeno odgovara onima koji jedini mogu da ga menjaju? Na osnovu čega bi se građanin mogao nadati da će se pojaviti neka nova politička snaga, pokret ili stranka, koja će zaštititi javnost od samovolje svemoćnih partija? Takve kakve jesu, pre ili kasnije oduvaće ih vetar građanskog nezadovoljstva. Povoda za to ima sve više. Da je očekivao bilo kakve posledice, poslanik Jakšić iz premijerove partije ne bi se javno narugao stotinama hiljada Roma. Da u društvu postoji svest da je on time povredio ne samo sve manjine nego i sve Srbe, istog dana hiljade ljudi izašle bi pred Skupštinu da traže njegovu smenu. Građanska svest nigde nije iznikla sama od sebe. Treba je negovati.

I sudije su grešni ljudi. To važi i za one u Hagu. Kako god da su presudile vukovarskoj i kosovskoj trojki, bilo bi onih koji bi presudu nazvali sramnom i ponižavajućom. Sudeći po izjavama hrvatskih čelnika, presuda bi bila pravednija da je suđeno u Hrvatskoj. Podrazumeva se da bi bila stroža. Mada su sudovi i u Hrvatskoj nezavisni, državni rukovodioci unapred znaju kako bi bilo presuđeno. Da je kosovskoj trojki suđeno u Beogradu, ishod bi verovatno bio drugačiji. A šta bi bilo da se sudilo na Kosovu? Nema svrhe nagađati, pošto se tamošnji sudovi zasad ne bave takvim procesima. Beograd je, navodno, svojevremeno dostavio Haškom tužilaštvu desetine hiljada stranica dokumenata o zločinima nad Srbima na Kosovu. Jesu li ti dokumenti bili dovoljno uverljivi? Jesu li se zvaničnici raspitivali kako su oni upotrebljeni?

Zločini u Lapušniku i na Ovčari nisu sporni. Pod razumnom pretpostavkom da su sudije imale u vidu predočene dokaze, verovatno baš u njima ima nekih rupa. Ljudska pravda, u ovom slučaju haška, smatra da je krivica nesporna samo ako nema nikakve sumnje da je okrivljeni učinio ono što mu se pripisuje. Da su srpska i hrvatska strana dostavile uverljivije dokaze - ne bi bilo ni osnova za sumnju ni sa političke ni sa ljudske tačke gledišta.