Odbolovao sam ulogu Roberta

Kako „Blic“ saznaje, dobitnik prestižnog glumačkog priznanja „Raša Plaović“ je Vlastimir - Đuza Stojiljković za ulogu Roberta u predstavi „Trg heroja“ Tomasa Bernharda u režiji Dejana Mijača i u produkciji „Ateljea 212“. Priznanje će mu biti uručeno sutra u podne u Narodnom pozorištu prilikom proslave dana tog teatra.

„Ma, to je nagrada za poremećaj srca, celo leto sam se vuk’o po lekarima zbog te uloge... Al’ vidiš, majku mu... ima neke pravde, dobih je“, rekao je Đuza za „Blic“ šaleći se, a potom je dodao: „Zahvaljujem Tiki Staniću. On je to inicirao. Sigurno je rekao: ‘Čovek je već na samrti, dajte mu tu nagradu!’ No, šalu na stranu, mislim da nagrade treba da dobijaju mlađi, ali drago mi je, naravno, naročito zbog toga što nagrada nosi ime profesora Plaovića“.

Nagradu ste dobili za ulogu Roberta, rezigniranog intelektualca u komadu koji je, iako je napisan pre više decenija, aktuelan i danas.

- Da, nažalost, priča o fašizmu, mržnji prema drugim narodima, marginalizaciji pameti aktuelna je i danas. Reč je o dobrom komadu kojem, kao i svim dobrim komadima, vreme ne može ništa.

Na koji način ste se bavili tom ulogom?

- Bavim se i sad. Evo idući od kuće, hodajući 55 minuta, ponovo sam je, kako se to kaže, u glavi prolazio. Jer, ona ima 100 stranica, a dovoljno je da vam u trenu stane mozak i nema vađenja. Ali, dobro... donela mi je „Rašu“. Znate, mislio sam ko dobije „Dobričin prsten“ (Đuza je tu veliku glumačku nagradu dobio 2001. prim. n.) on može da ide direktno na groblje jer više nema šta da traži.

Koju od svojih brojnih uloga doživljavate kao najvažniju ili najmarkantniju?

- Nisam imao neke tako posebno značajne uloge. Nisam tako građen da mogu da odigram nešto markantno. Provlačio sam se, pomagao, bio sparing partner... Igrao možda par glavnih uloga... ali, to je možda i bolje. Nikada nisam imao jaku želju da dobijem neku ulogu jer ko ima jaku želju, on jako i propadne. Te sam se klonio jakih želja.

Pomenimo širok dijapazon likova koje ste tumačili. Jedan kolega je podsetio na ulogu Selimara u predstavi „Ljubavnik Selimar“ koju ste, u režiji Mucija Draškića, igrali u Pozorištu „Duško Radović“?

- Uuu, tu smo po dva puta menjali košulje. To ja kao trzam, zaćorio se u mladu junakinju, a mogu deda da joj budem. A Muci, šaljivdžija, uradio plakat za predstavu na kojem se ja primakao da joj poljubim donji deo leđa...

Pa, jesu li vam išle od ruke uloge ljubavnika?

- To su mi najgore uloge. Pa, nisam ja bio takav da mogu to da igram. Igrao sam smešne ljubavnike, one koji izvise... Nisam ja Gaga Nikolić ili Bora Čvoka, (Dragan Nikolić i Bora Todorović, prim. n.) njima to ide od ruke.

Kad bi nekome ko o vama ništa ne zna trebalo da kažete nešto o sebi, šta biste rekli?

- O sebi treba ćutati. O sebi treba govoriti samo sa sobom. Ne treba reći šta mislite ni o sebi ni o drugome, to se vidi i kroz odnos i kroz ono što ste napravili u životu.