Srbin koji je proslavio Vinetua

Glumac Gojko Mitić već decenijama predstavlja jednu od najvećih zvezda nemačke kinematografije. Ovaj neobični Srbin rodom iz Leskovca, glumeći mahom Indijance u preko 40 nemačkih vestern filmova, brojnim televizijskim serijama, pa i u pozorištu, postigao je neverovatan uspeh. Pre dve godine berlinska televizija uvrstila ga je na listu 300 ličnosti koje su obeležile nemačku istoriju, rame uz rame sa Bahom, Betovenom, Geteom, Hegelom, Kantom, Ajnštajnom, Heseom, Manom, braćom Grim, Engelsom, Hajdegerom, Marksom, Ničeom, Frojdom, kao i savremenicima Borisom Bekerom, Štefi Graf, Klaudijom Šifer, Mihaelom Šumaherom...

- Čast mi je što sam se našao u društvu nemačkih velikana, ali to je zasluga nekih obožavalaca. Bilo bi prepotentno da se poredim sa Betovenom ili Geteom. Jednostavno, dobio sam nemačku putnu ispravu 2000. godine, jer sa našim pasošem nikud nisam mogao bez vize, ali moje mesto rođenja i moji koreni ostaju. Došao sam u Berlin kao nepoznati glumac sa istoka, ali, eto, i meni se posrećilo. Mislim da je jako važno, bilo koliki uspeh da se postigne, da čovek ostane skroman i na tepihu - kaže Gojko Mitić.

Mitić je rođen 1940. godine u Leskovcu, a u Beogradu se školovao za nastavnika fizičkog vaspitanja. Filmsku karijeru započeo je kao epizodista u ekranizacijama romana Karla Maja, inostranim koprodukcijama, koje su 60-ih godina XX veka često snimane u Jugoslaviji.

- Moj ulazak u taj svet bio je sasvim slučajan. Prvi put sam se susreo sa kamerom u istorijskom filmu „Lancelot“, koji je sniman u Vojvodini. To je bila dobra prilika za nas studente da se nešto zaradi. Mene je izabrao reditelj, koji je igrao i glavnu ulogu, za svog dublera. U odgovarajućem kostimu popeli su me na konja, u desnoj ruci dugo koplje, u levoj veliki štit, jedva sam uspeo da držim dizgine konju. Snimamo juriš, ja prvi, a za mnom 250 konjanika. Tada mi je postalo jasno zašto uzima dublera, pad sa konja ne bi bio nimalo prijatan za okovanog viteza jahača - seća se Mitić.

Nakon toga usledile su manje uloge u stranim koprodukcijama, sve dok ekipa DEFA studija iz bivšeg DDR-a, tražeći terene u Jugoslaviji za film sa indijanskom tematikom, nije nabasala na njegovu fotografiju kod „Jugoslavije filma“. Gojko dobija glavnu ulogu u filmu „Sinovi velike medvedice“, koji doživljava ogroman uspeh, nakon čega glumi u još 12 filmova sa istom tematikom, televizijskim serijama i pozorištu.

Daleki i egzotični svet Indijanaca zahvatio je kao manija sredinom prošlog veka Evropljane. Svako se trudio da u svoj život unese deo legendarnog Divljeg zapada, oduševljavajući se indijanskim filmskim pričama. Nicali su klubovi obožavalaca, a jedna od najvećih zvezda postao je apački poglavica Vinetu, glavom i bradom naš Gojko Mitić. I danas se indijanski filmovi dobro prodaju, tvrde u Nemačkoj, a preko tri decenije održava se letnji festival sa indijanskim pozorišnim predstavama pod vedrim nebom, a na pitanje kako je to biti velika evropska filmska zvezda, ovaj retko skromni glumac odgovara kratko: „Lepo je kad su ljudi ljubazni, kad te poštuju, ali nije lepo kad pokazuju prstom na tebe i kad privatno ne možeš biti anoniman. Ali Indijanci su utrli moj životni put. Publika me prihvata kao svog, vezala me da ostanem ovde, doživeo sam nešto što svaki glumac samo može da poželi.“

Karl Maj probudio je u njemu interesovanje za Indijance još dok je kao dete čitao njegove romane.

- Likovi iz mojih filmova nisu proizvod romantike sa logorske vatre, već odbrana svoje životne sredine i svojih istorijskih prva od osvajača. Što sam više saznavao o domorocima američkog kontinenta, sve više sam ih cenio, imao veći respekt prema njima. To je mudar narod koji je ostao ponosan bez obzira na genocid koji je pretrpeo. Živeli su u skladu sa prirodom i uzimali samo koliko im treba, a mi uništavamo životnu okolinu samo ako je profit u pitanju. A jedan indijanski učitelj kaže: „Mi indijanci mislimo da smo deo naše majke zemlje, a beli ljudi misle da je poseduju“ - naglašava Gojko.

Trudeći se da se poistoveti u potpunosti sa svojim likovima, on je obožavaoce oduvek fascinirao opasnim scenama bez dublera.

- Danas postoje nove tehničke mogućnosti, kompjuteri pomažu i na filmu. Glumci sve mogu, da idu kroz vatru, hodaju po plafonu i sa lakoćom preskaču planine. Ali nije uvek skup film garancija za uspeh - napominje Gojko.