Čudo u Užicu

Bavim se ovde teatrom već četrdeset godina. Sarađivala sam sa pozorištem „Puž“ Branka Milićevića, puno sam radila sa Jovanom Ćirilovom, sa Acom Popovićem, Mirom Trailović i Dobrilom Stojnić. Oni su deo tradicije „La Mame“. Sa svima sam radila vizuelni teatar koji obiluje plesom i muzikom. Radila sam u Kini, Australiji, Ukrajini, širom sveta, ali nisam videla ovako emotivan teatar kao što je užički

Vladimir Lojanica
Podeli

- Postoji mnogo načina da se tumači ovaj komad Pjera Paola Pazolinija, ali ja smatram da je ovaj bio odličan. Bilo je tu i bioskopa i filma. Pačoto je napravio čudo. Ovo je za sve jedno veliko iskustvo - kazala je za „Blic“ Elen Stjuart, osnivač i vođa svetski čuvene pozorišne trupe „La Mama“, koja je i danas paradigma agnažovanog teatra, posle premijernog izvođenja Pazolinijevog komada „Pilad“, u režiji Andrea Pačota, u užičkom Narodnom pozorištu. Specijalno za ovu priliku Elen je doputovala u Užice iz Njujorka.

Otkud vi u Srbiji?

- Bavim se ovde teatrom već četrdeset godina. Sarađivala sam sa pozorištem „Puž“ Branka Milićevića, puno sam radila sa Jovanom Ćirilovom, sa Acom Popovićem, Mirom Trailović i Dobrilom Stojnić. Oni su deo tradicije „La Mame“. Sa svima sam radila vizuelni teatar koji obiluje plesom i muzikom. Radila sam u Kini, Australiji, Ukrajini, širom sveta, ali nisam videla ovako emotivan teatar kao što je užički. Sigurna sam da glumci do sada nisu radili na ovaj način, ali su ostvarili lepu saradnju sa mojim đacima, Andreom Pačotom i Rolandom Makinijem, koji je pisao muziku. Komad „Pilad“ je tipičan predstavnik angažovanog teatra.

Gde je, zapravo, danas mesto tom vidu pozorišne umetnosti?

- Ja se nikada nisam politički izražavala i ne smatram pozorište političkom institucijom. Ali čovek teško može da pobegne od politike. Sve je u životu politika, zavisi samo kako ga tumačite. Svaka odluka koju donosite, znači da se, hteli ne hteli, bavite politikom. Šekspirov „Romeo i Julija“ jedna je od najlepših ljubavnih priča, i kada razmišljate o njima ne razmišljate o politici nego o ljubavi međutim, ta drama je često u pozorištima širom sveta igrana sa političkim konotacijama.

Kada ste pre 44 godine krenuli u projekat eksperimentalnog teatra, kakvim ste se idejama vodili?

- Ništa nisam planirala, sve se dogodilo spontano. U jednom njujorškom kafeu skupilo se 1961. godine nekoliko umetnika svih kultura, profila i nacija i počeli da razmišljamo kako da stvorimo posebno pozorište. Vodili smo se verom da svako umetničko delo mora da komunicira sa svetom.

Koliko dugo sarađujete sa Andreom Pačotom, kakva su vaša iskustva s njim?

- Andreu sam upoznala kada je imao devetnaest godina. On je veoma mlad reditelj i za njega će se tek čuti, kako u Italiji tako i širom sveta. Ovde je uspeo da napravi odličnu predstavu sa glumcima koji nemaju iskustva sa takvim pozorištem. U dosadašnjoj karijeri učinio je puno, ali uvek se može i mora više. Spomenula bih i Rolanda Makinija. Napravio je muziku u tradiciji „La Mame“. Mi muziku smatramo drugim glumcem, a Rolando je to uspešno odradio.

Koliko su Pazolinijevi tekstovi zastupljeni u savremenom teatru?

- Ne mislim da su mnogo, čak ga ni u Italiji ne igraju previše. Pjer Paolo Pazolini mnogo je poznatiji kao filmski reditelj. Njegovi filmovi se igraju svuda po svetu. Budući da je Andrea Pačoto ovde u Užicu napravio dobar posao, ne treba da čudi ukoliko Pazolinijevi tekstovi posle ovoga nađu više mesta u repertoarima svetskih pozorišta.

strana 1 od 44 idi na stranu