Dokle se zaista proteže Evropa?

Gde bi mogle biti konačne granice Evropske unije i koliko zemalja ona može najviše da objedini, a da to ne ugrozi njen smisao? Izgleda da niko više ne ume da odgovori na ova tri naizgled jednostavna pitanja, od kojih zavise budući izgled, veličina i struktura Evropske unije.

Nekada toliko ponosna što je sposobna da pod svojim okriljem okupi najrazličitije narode, kulture i običaje (naravno, pod uslovima da svi dele zajedničke vrednosti demokratije, vladavine prava i otvorene tržišne ekonomije), sada izgleda kao da se EU sprema da odstupi od svojih načela. Iako i dalje govori o ravnopravnosti svih svojih članica i o dobrodošlici onim državama koje je već pozvala da joj se jednog dana pridruže, već smišlja „zaštitne klauzule” kojima se pridošlicama mogu uskratiti neka prava koja imaju „stare” članice i pravi odstupnicu za slučaj da unutar Unije prevlada stav o „zamrzavanju” daljeg proširenja.

Prve na meti ovih promena su Rumunija i Bugarska, kojima se lako može dogoditi da se, umesto 1. januara 2007, pridruže Uniji godinu dana kasnije (ukoliko EU u maju oceni da još nisu ispunile sve kriterijume), a i tada nije izvesno da će odmah moći da koriste sve pogodnosti članstva. Slično bi mogla da prođe i Hrvatska, koja je tek počela pregovore o članstvu, dok se prijem Turske i Makedonije, koje takođe imaju status kandidata, već dovodi u pitanje u mnogim konzervativnim, mahom demohrišćanskim krugovima u EU.

Umesto obećanog članstva, Makedoniji, Albaniji, BiH i SCG, mnogi evropski državnici, a najglasnije nemačka kancelarka Angela Merkel, nude „privilegovano partnerstvo” kakvo je doskora bilo namenjeno zemljama iz „EU okruženja”, a ne budućim članicama.

Zagovornici teze da Evropska unija ne bi trebalo da se proširuje sve dok ne stekne jasniju sliku o svom budućem izgledu i ustrojstvu ističu da je EU i dospela u krizu, jer je prebrzo primila prevelik broj novih (bivših komunističkih) zemalja, koje su se uz to veoma razlikovale od stare „petnaestorke”. Dodaju da je EU već dostigla maksimum svoje rastegljivosti, te zato mora jasno staviti do znanja da nije svaka evropska zemlja potencijalni član Unije, makar do kraja ispunila sve potrebne uslove.

Ovakve poruke duboko su potresle građane regiona. Njima je pre tri godine u Solunu, a zatim i mnogo puta nakon toga, obećano da ih čeka „evropska budućnost”. Na sastanku Saveta ministara EU u Briselu krajem februara, a zatim i posle neformalnog martovskog susreta evropskih šefova diplomatija sa zapadnobalkanskim kolegama u Salcburgu, zemljama zapadnog Balkana je potvrđeno da će jednoga dana biti deo Unije, kad ispune uslove za članstvo.

Odustajanje od solunskih obećanja ili, kako neki stručnjaci to nazivaju, njihovo „razvodnjavanje” ponudama „posebnih odnosa sa EU” i „privilegovanog partnerstva” ozbiljno bi poljuljalo poverenje žitelja naše i ostalih balkanskih država i u Uniju i u domaće lidere koji su, u ime „evropske perspektive”, za svoju zemlju ubrzavali političke i ekonomske reforme. Sad ih građani pitaju: Zašto? Ako im se odgovor ne svidi, možda će na sledećim izborima radije podržati neku drugu, manje „evropsku” opciju. A Evropska unija će, umesto o rastegljivosti svojih granica, opet početi da brine o njihovoj bezbednosti.