Mali ljudi u velikoj istoriji

Branko Đurić (1962) osvojio je publiku još davnih godina kao jedan od aktera nezaboravne „Top-liste nadrealiste“.

Njegovo glumačko umeće pamtimo po ulogama u filmovima „Dom za vešanje“, „Kuduz“, „Kako je propao rokenrol“, „Video-jela, zelen bor“, „Ovo malo duše“... Krajem osamdesetih, paralelno sa glumom bavio se i muzikom u rokenrol bendu „Bombaj štampa“.

Početkom rata napušta rodno Sarajevo i odlazi u Sloveniju gde radi u pozorištu, na televiziji i na filmu. Istovremeno, u svom umetničkom opusu beleži saradnju sa Sarajevom, Beogradom i drugim gradovima. Nezaobilazna je njegova uloga u filmu Danisa Tanovića „Ničija zemlja“, nagrađenog „Oskarom“, zatim u ostvarenju „Mali svet“ Miloša Radovića. Svestrani Đurić se tokom poslednjih godina oprobao i kao reditelj, i to popularnog filma „Kajmak i marmelada“ koji je, kažu poznavaoci, najgledaniji slovenački film u Sloveniji. Ovdašnja publika će uskoro imati priliku da ga gleda u makedonskom filmu „Balkan-kan“ reditelja i scenariste Darka Mitrevskog, koji će premijerno biti prikazan 30. novembra u Centru „Sava“. U ovom ostvarenju, mešavini roud muvija i varijante modernog balkanskog vesterna, uz Đurića igraju i Seka Sablić, Miodrag Krivokapić, Zvezda Angelovska, Petar Božović, Vlado Jovanovski, Nikola Kojo...

Govoreći o liku koji igra u filmu „Balkan-kan“, Branko Đurić za „Blic“ kaže: „Igram Šefketa Ramadanija, a i njegovog oca. Šefket je veliki šef mafije koji govori, i to mi je bio najteži zadatak, tri jezika u filmu. Albanski, makedonski i italijanski. Ponekad sam sva tri jezika govorio naizmenično u jednoj dugoj sceni. A najveći problem mi je bio da govorim italijanski sa albanskim naglaskom.“

Kakva je, šire uzev, priča Šefketa Ramadanija?

- On je u suštini trgovac, samo što trguje na malo čudan način.

Ne govori li „Balkan-kan“, između ostalog, i o ljudskim sponama koje su ipak nadjačale ili prevazišle kaljugu i krv razdora?

- Da. Svakako. Film se uistinu bavi zaleđem glavnih političkih problema. To je priča malih ljudi koji žive u scenografiji nekog izrazito teškog istorijskog perioda.

U filmu „Ničija zemlja“ ostvarili ste izvrsnu ulogu. Da li vas je ona, u kojoj meri i na koji način u izvesnom smislu obeležila?

- Pa, svaka uloga glumca obeleži. Ja se trudim samo da me svaka obeleži na drugi način. Nije baš kompliment da si jednom zauvek i samo na jedan način obeležen. Naravno, govorim o glumačkoj profesiji.

Uprkos dobrim glumačkim ostvarenjima, sve više se okrećete rediteljskom poslu. Otkud to?

- Pre petnaestak godina došao sam u fazu kad sam postao nekako sam sebi dosadan. Svaki glumac, verovatno, prođe kroz tu fazu. Pitaš se jednostavno: šta ja ovo radim, kakav je smisao u tome. Plaćen sam da lažem ljude, kako mi uopšte neko može verovati? E, tada sam se malo povukao iza kamere i pokušao sve gledati iz, i bukvalno, drugog ugla. Sada sam često i sa jedne i sa druge strane kamere, i to me ponovo zabavlja.

Film „Kajmak i marmelada“ najgledaniji je slovenački film u Sloveniji. A šta vi lično više volite, kajmak ili marmeladu?

- E, prvo kajmak, sa ćevapima, a onda marmelada, sa palačinkama.