Parlamentarni biznis

Tajkunizacija, amoralnost i tendencija jačanja partijske države - tri loša trenda, sve jedan gori od drugog, kumovali su najnovijem skandalu u parlamentu Srbije. Poslednja skupštinska sednica održavana je u senci tragikomičnih pretnji da bi se stranački nedisciplinovanim poslanicima mogla pozabaviti policija i tužilaštvo. Zamislite da, posle glasanja, visokim narodnim predstavnicima prilaze ljudi u kožnim kaputima, ili već nekako odgovarajuće kostimirani, i propituju ih zašto su glasali tako kako su glasali, imaju li podstrekače i pomagače u takvoj glasačko-subverzivnoj delatnosti... Zbilja bi to bila jedna originalna predstava parlamentarne demokratije i pravne države.
Ovaj slučaj ima veze sa tajkunizacijom Srbije zato što danas u ovoj zemlji zaista postoji sloj beskrupuloznih novobogataša koji smatraju da se novcem sve može kupiti. I manje-više svi znaju da se svašta kupuje, pa i uticaj na vlast, a oni sa najviše para rado bi da pazare vlast u komadu. Njihovi bogomdani partneri su amoralni političari koji smatraju da je narodno poverenje - doduše, osvojeno preko stranačkih lista - dobar posao od kojeg se može solidno profitirati. Treba samo naći kupca koji će najbolje platiti poslanički glas, to jest pokret ruke kojim se pritiska određeni taster prilikom glasanja.

Ništa manje indikativan za ovdašnje poimanje parlamentarne demokratije, je odgovor koji su na ovakvo ponašanje nevernih poslanika smislile stranačke centrale.Ljudi koji upravljaju stranačkim preduzećima i već po toj osnovi imaju relativno jaku poziciju na političkoj sceni, želeli bi da od "običnih" narodnih poslanika naprave svoje nameštenike koji izvršavaju naloge stranačkog menadžmenta. Ko ne sluša - dobije otkaz. I ko onda ima vrhovnu, zakonodavnu vlast? Narod preko svojih izabranih predstavnika, ili spretne stranačke tehnokrate? I čemu onda 250 duša, pa valjda i glava, u parlamentarnim klupama? Mogli bi da se skupe po jedan ovlašćeni predstavnik svake stranke, svaki sa svojim procentom osvojene vlasti, i da donose zakone, bez natezanja sa kvorumom i dangubne rasprave. Bilo bi to vrlo efikasno parlamentarno-akcionarsko društvo.
I šta da se radi kad se u klinču nađu tajkuni kojima se prohtelo da osvoje i političku vlast, podmitljivi poslanici i izvršna vlast sa svojim stranačkim infrastrukturama, koja ne bi da joj neki padobranci sa strane kvare koalicione nagodbe. Za koga da se navija? Jednostavno - ni za koga. Svet koji razaznaje šta je šta , mora da se distancira od sve tri strane i ovakvog poimanja bavljenja javnim poslovima.