Lekarski je (ne) grešiti

Zapravo, skoro da ne prođe ni jedan mesec a da se ne evidentira nov slučaj nadrilekarstva, ali i medicinskih grešaka. Naime, propusti u radu medicinskih radnika dešavaju se kako u privatnim, tako i u državnim ustanovama, a ono što zabrinjava jeste činjenica da samo manji broj njih bude obelodanjen.

U Ministarstvo zdravlja u prvih šest ovogodišnjih meseci stiglo je više od 800 prijava pacijenata koji nisu bili zadovoljni uslugom u zdravstvenim ustanovama. Sumnje na stručnu grešku i nesavesno lečenje navedene su u 140 prijava. Zdravstvena inspekcija je za obe kvalifikacije odredila lekare s liste nadzornika za vanredan spoljni nadzor. Tek, zbog nesavesnog lečenja Ministarstvo je od početka godine podnelo tri krivične prijava nedležnim tužilaštvima. Međutim, kakav je njihov ishod u Ministarstvu zdravlja ne znaju, jer povratnih informacija nema.

Inače, sudeći po broju prijava pristiglih zdravstvenoj inspekciji, pacijenti se najčešće žale na rad ginekologa, hirurga, stomatologa i lekara u hitnoj medicinskoj pomoći. Tako je, na primer, najčešća greška hirurga zaboravljanje gaze ili instrumenta u telu pacijenta, vađenje zdravog umesto obolelog organa, pogrešna dijagnoza i pogrešno davanje anestezije. No, čak i onda kada su greške lekara ovako očite, na sudu ih je teško dokazati. Zašto?

Poznato je da su najveći problemi u dokazivanju sudski veštaci, koji su takođe medicinari i skoro uvek se solidarišu sa svojim kolegama. Ni zdravstvena ustanova, u kojoj je lekar pogrešio, ne želi u javnosti da prizna grešku, jer ona baca ljagu na ceo kolektiv. U knjizi “Profesionalna odgovornost medicinskih poslenika” profesora prava Jakova Radišića kaže se i da se obične nemarnosti i prolazna oštećenja po pravilu prećutkuju, jer pacijenti smatraju da lekarima duguju ljudsku zahvalnost čak i kada je krajnji ishod nepovoljan. To osećanje je jače od osećanja nepravde koja im je učinjena, jer nije bilo zle namere, navodi prof. Radišić.

Zbog svega ovoga pred licem pravde za grešku u radu odgovara samo mali broj zdravstvenih radnika, iako su u praksi ovakvi slučajevi mnogo češći. Oštećeni pacijenti ili njihovi rođaci najčešće odustaju od tužbe, jer unapred znaju koliko je mukotrpan i dugotrajan proces koji sledi, a često obeshrabruje i činjenica da, čak i kada se krivica dokaže, posle odsluženja kazne zaposleni ima pravo da se i dalje bavi lekarskom praksom.