Kako jeftino doći do vlasništva nad preduzećem?

Na početku svoje pete privatizacione godine - ono što joj je predhodilo i tako se nazivalo svojinskom transformacijom - Srbija je manje zaokupljena društvenim aspektom celog posla, a više ličnostima koje pobeđuju u tenderskim i aukcijskim nadmetanjima. Pozadinu ovakvog odnosa jednostavno je objasnio poznati ekonomista dr Miodrag Zec svodeći ga na načelnu sličnost između nacionalizacije i privatizacije. Po njegovim rečima, u nacionalizaciji se oduzima od manjine u interesu većine, a u privatizaciji od većine u korist manjine. Kad je već tako, a očigledno jeste, onda je razumljiva društvena znatiželja, pa i neka vrsta otpora prema novim kapitalistima. 

Pošto je srpski tranzicioni voz u polasku kasnio desetak godina, privatizacija se suočila sa ozbiljnim problemom - nedostatkom pravih investitora. Stoga je postavljena stimulativna privatizaciona procedura koja je i onima sa malo novca, a sa dovoljnom količinom ambicije, davala pravo na uspeh. Da se sve to ne bi pretvorilo u haos, propisana su i neka ograničenja. Strah od "burazerske" privatizacije, gde se fiktivnim ugovorima i tzv. tunelovanjem izvlačila imovina firme, doveo je do toga da je propisima ograničena prodaja osnovnih sredstava i finansijsko zaduživanje preduzeća. Kako je nelikvidnost stalni pratilac srpske privrede, brojna zdrava preduzeća su, uz takve krute ograde, doživela crne dane.

To nije umanjilo interes nelikvidne, a ambiciozne menadžerske strukture. Predsednik Saveza ekonomista SCG dr Boris Marović kaže da nije zapamćeno da se do vlasništva nad nekim preduzećem moglo tako jeftino doći. Uz nešto dobrih veza u bankama i nezaobilaznu količinu hrabrosti, obezbedila bi se startna pozicija u trci i potencijalna pobeda. Posle je sve bilo znatno lakše - pozajmljeni novac se otplaćivao iz tekućeg poslovanja ili iz prodate imovine.

Naš narod ima uzrečicu - "prosto k’o pasulj". Ako se stvari posmatraju tako, onda se melodramsko ponašanje na licitacijama i postprivatizacione jadikovke direktora-novih vlasnika, guše pod teretom patetike. Redovni posetioci aukcija u Novom Sadu sećaju se kako su direktor bačkopalanačkog "Podunavlja" Marjan Rnić i njegov najbliži saradnik Jovica Živkov, koji je zastupao zajednički konzorcijum, po obavljenoj kupovini razmenjivali vizit karte kao da se prvi put vide. Slično je obojena i srceparajuća priča direktora novosadske trgovine "Zvezda" Petra Skokandića, koji je od prekjuče jedan od suvlasnika ovog preduzeća. Da bi došli do neophodnih 87 miliona dinara, on i njegov partner su morali založiti svoj imetak, još uzajmiti i na kraju staviti pod hipoteku čak imovinu rođaka. Ali, kako kaže, narednih pet godina radiće 24 sata dnevno, zaradiće i platiće kupljeno.

Stanje ipak nije toliko dramatično i treba verovati da će ovaj, kao i mnogi drugi preduzetnici, naći vremena i da počine. Prosečan ekonomista može lako izračunati da ove poslovne operacije nisu skopčane sa preteranim rizikom. Pogleda se imovina i godišnji obrt preduzeća, pa se to uporedi sa preuzetim obavezama. Zapad je davno u poslovni rečnik uveo termin "fisibiliti analiza". Za verovati je da naši direktori, posle tolikih rukovodećih godina, znaju da je naprave tu svojevrsnu studiju izvodljivosti.

To ne znači da treba osuđivati ulazak menadžera u vlasničke vode. Naprotiv, svakako je bolje da neko preduzeće ostane u rukama onih koji ga poznaju, nego da se na njemu isprobavaju hazarderi nevični poslu. Međutim, situacija je pomalo paradoksalna. Postavlja se pitanje, da li će oni, koji se nisu dokazali u društvenoj svojini, biti bolji u privatnim vodama? Najbolja vojvođanska preduzeća davno su privatizovana. Mada nisu većinski vlasnici - u njihovim rukama su češće manji postoci akcija - "Sintelon", "Hemofarm" ili "Banini" i dalje vode Nikola Pavičić, Miodrag Babić i Radojko Stanić sa svojim timovima. Ravne najboljim evropskim kompanijama ove firme su okrenute globalnom tržištu i ne vapiju za dodatnom državnom zaštitom i ne traže patetično opravdanje za svoje mesto u društvu.