"Dugme" za nostalgiju

I bi koncert Bijelog dugmeta na beogradskom Hipodromu. To rekordno okupljanje fanova "dugmića" kod Careve ćuprije biće, bez sumnje, povod za brojne polemike i lomljenja kopalja između muzičkih kritičara, ili "pro" i "antidugmaša". Je li muzika koju su svirali "Brega i kompanija" bila samo umivenija verzija "opančarskog roka", kako neki tvrde, namenjena pripadnicima poluurbanizovane mladeži, ili je imala nekakve dublje rokerske vrednosti u smislu originalnog lokalnog rokenrola, da li su "svirka" i vokali bili na visini trenutka, prevashodno je, čini se, stvar muzičkog ukusa, vokacije, simaptija ili antipatija.

Jedno je izvesno. Bijelo dugme je bilo svojevrstan fenomen i kad je sedamdesetih godina prošlog veka sviralo kod Hajdučke česme, kao i preksinoć. Bitna razlika nije, međutim, samo vremenske prirode već i kvalitativna.

Upravo stoga može se reći da su koncerti u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu pre razotkrili postojanje, kao i prave dimenzije, jednog sociološkog fenomena nego što je Bijelo dugme danas fenomen samo po sebi. Ikonografija koja je pratila sve nastupe, trenuci kad Sarajlije (pretpostavlja se iz sva tri konstitutivna naroda), mladi Zagrepčani, Beograđani i njihovi gosti iz svih krajeva bivše "Juge", bez obzira na nacionalnu pripadnost, složno zapevaju "Đurđevdan" ili "Pljuni i zapevaj Jugoslavijo" pokazuju da jugonostalgija nije samo sporadična pojava.

Sociolozima, psiholozima i inim stručnjacima, a bogme i političarima, preostaje da se ozbiljnije pozabave tim fenomenom. Na drugoj strani, Bregović je pokazao da nije samo vešt kada je reč o tome da na svoj način kombinuje note koje su, iskreno rečeno, drugi već napisali i uspešno ih proda. Manirom vrhunskog ceromonijal majstora, idejni vođa Bijelog dugmeta umeo je da oseti bilo mladih jugonostalgičara, da prepozna pravi trenutak za trijumfalni "come back" (makar i kratkotrajan) i da ga umešno novčano kapitalizuje.