Obnavljanje posustalog stanovništva

U ovom raslojenom postpostmodernom svetu bez težišta i uporišta - koji nam je globalni dom ma koliko se mi trudili da se ronjenjem za krstovima i anatemom kobasica moralno i ideološki utaborimo u nekom od prohujalih vekova - jasno je samo jedno: konsenzusi više ne postoje. Gotovo da nema stavova koji se podrazumevaju, gotovo da ne postoje tačke univerzalne saglasnosti. Postoje samo igre značenja i motiva, a nepristrasnost se ukida u ime dobro maskiranog interesa. Tako kad progovorimo o abortusu mi - nesvesni da to činimo - počinjemo da govorimo o pitanju života i smrti, o Crkvi i državi, o svemu a samo ne o ličnom izboru.

Abortus se već poodavno smestio u sferu etike i politike. Čini se da je sve manje stvar medicine, a sve više ideološki prostor za nadgornjavanje u kome eufemizmi, disfemizmi i ostale jezičke strategije postaju sredstvo političke igre: tako zagovornici prava na abortus zahtevaju slobodu odlučivanja ("pro-choice"), dok se njegovi protivnici deklarišu kao borci za život ("pro-life"). Jedno od prvih oružja "pro- choice" opcije bila je "strategija poricanja" - negiranje da je fetus živo biće i da je abortus čin sa zdravstvenim i psihološkim konsekvencama. Abortus je, u toj verziji, sveden na proceduru uklanjanja šake ćelija ili nešto malo "divljeg mesa", sa idejom da žena treba da poseduje kontrolu nad sopstvenim telom.

Tehnologija je, međutim, dovela do suočenja sa fetusom kao sa pulsirajućim životom čiji se ultrazvučni portret može nositi u novčaniku i s ponosom pokazivati, dok su pojedinačna iskustva žena potvrdila stav da je abortus emotivna trauma a ne samo rutinska intervencija, pa je ta argumentacija s pravom relativizovana. Lesli Kanold u knjizi "Mit o abortusu" ukazuje na potrebu da se sloboda ženskog izbora moralno utemelji tako što će se izboriti "prostor za fetus"- za svest da je sam čin možda najviše u interesu ploda koji se hirurški odstranjuje, odnosno da je žena moralno odgovorna i svesna svih posledica svoje odluke. Protivnici abortusa tako gube argument da je trudnica neprijatelj svog fetusa.

Svesna jezičkih i političkih igara koje se vode oko pitanja abortusa, Kanoldova predlaže da se debata o abortusu preimenuje u debatu o materinstvu. Ali ne samo zato da bi se relativizovala teška odluka, nego i zato da bi se razvejala zabluda o apsolutnoj kontroli ženske plodnosti i ukazalo na sve prisutnije poimanje materinstva kao generatora frustracija, velikog psihološkog i socijalnog iskušenja moderne žene, sve manje idiličnog a sve više stresnog. Zabrana uvek znači ozbiljno ograničavanje ljudskih prava, dok legalizacija nikad nije dobijanje "dozvole za ubistvo". Abortus se zabranom ne ukida, nego pretvara u ilegalnu praksu, opasnu po život žene i njenog ploda.

Kao što se istorija i politika u već pomenutom svetu bez težišta i uporišta relativizuju do granica fikcije, pretvarajući život i stvarnost u lepezu književnih žanrova, tako i abortus od privatne odluke biva pretvoren u pitanje nacionalnog interesa i demografske strategije koje bi valjda trebalo da rešava odgovorna institucija koja se bavi kobasicama i krstovima a ne tamo neki neodgovorni pojedinac koji je spreman da kiretom sebi prokrči put u lagodan život.

Nacrt zakona o obnavljanju stanovništva i o zaštiti dece koji je sačinilo udruženje "Opstanak" a podržalo Ministarstvo za dijasporu i srpski patrijarh sačinjen je sa ciljem da se "deca u Republici Srbiji vrate na istorijsku pozornicu kao spasioci posustalog stanovništva". Pored poreza na neženje i na bračne drugove bez dece (koji nosi zanimljivo ime - bećarski porez!), predlaže se ukidanje prava žene da odlučuje o abortusu, "jer to predstavlja oblik utrobnog čedomorstva", i stroga zabrana maloletničkog abortusa. U obrazloženju Nacrta navodi se i podatak da su u sedmoj i osmoj deceniji prošlog veka u ginekološkim klinikama ubijene tri Srbije (!!!), dok se na sajtu "Opstanka" (www.opstanak.org.yu) kao razlog bele kuge navodi vekovni genocid protiv Srba, suicidni srpski sindrom i - ekstremni feminizam! Nemilosrdnost instrumentalizovanog jezika vidi se u terminu "utrobno čedomorstvo", ali je u tom pogledu Nacrt miljama daleko od "Molitve majke koja je ubila dete u utrobi svojoj" (autor prezviter Marjan Knežević) u kojoj žena koja je izvršila abortus moli Boga da joj "oprosti greh čedomorstva", i sebe izjednačava ni manje ni više nego sa - carem Irodom!

Drugačije viđenje abortusa nalazimo na www.standupgirl.com gde ženske ispovesti, pune kajanja i griže savesti, opisuju nevesele životne okolnosti koje su uticale na odluku o prekidu trudnoće. Pojedinačna iskustva razobličuju prolajferske manipulacije o ženi kao bezdušnoj utrobnoj čedomorki jer se nekako ispostavi da su neretko upravo njen partner ili njeni roditelji najgorljiviji zagovornici prekida trudnoće. Najčuvenije književno delo s temom abortusa, Hemingvejeva priča "Bregovi kao beli slonovi" (jedna od, paradoksalno, najlepših i najpoetičnijih koje je napisao), muškarcu koji ženu nagovara na prekid trudnoće stavlja u usta sledeće reči: "To je u stvari samo prosta operacija. U stvari to i nije operacija. To stvarno nije ništa. Samo se vazduh pusti unutra." Abortus je, dakle, ili zločin, ili - ništa? Bilo da se ovaj čin demonizuje ili relativizuje, o njemu mora odlučivati žena. Njenu konačnu odluku ne motivišu ni bela kuga, ni feminizam, ni crkva ni država, nego hiljadu razloga za i protiv i milion malih neizvesnosti.