Kad velika ljubav ostavi trag

Preko puta budimpeštanskog Trga heroja i jezera koje se zimi pretvara u najveće gradsko klizalište, nalazi se zgrada s tajnom. Nije ni prva ni poslednja takva, rekao bi neko, i bio bi u pravu, ali ova vila diči se svojom prošlošću jednako kao i današnjom funkcijom i, uz sve to, pripada Srbiji i Crnoj Gori. U njoj je već više od pola veka ambasada države čije promene imena i mi koji se u njoj rađamo, rastemo i umiremo teško pratimo. U početku, bila je vlasništvo Kraljevine Jugoslavije, i to je, bar tako zemljišne knjige kažu, postala 1940. godine. Zanimljivo je da pred ambasadom puca pogled na Trg heroja, a da je taj najlepši trg glavnog grada Mađarske završen 1928, kada se naša vila-lepotica već uveliko šepurila okolinom. Međutim, najintrigantnije u priči o velelepnoj ambasadi na prestižnoj budimpeštanskoj lokaciji jeste pitanje - odakle nam ona? Tragom legende da smo je zaslužili zavodničkim umećem pesnika i diplomate Jovana Dučića, zavirili smo u vilu pored budimpeštanske avenije, Andraši ulice, građene 12 godina krajem 19. veka, u doba zlatnog mađarskog perioda.

Detalje o zgradi u kojoj je smeštena ambasada Srbije i Crne Gore saznajemo od njegove ekselencije ambasadora SCG u Mađarskoj dr Dejana Janče. Ta zgrada menjala je, bar od 19. veka do danas, tri puta svoj izgled. Prvobitno je, u 19. veku, na mestu ambasade bio čuveni otmeni restoran Bellevie, u koji je dolazila sva viđenija mađarska gospoda. Početkom 20. veka rušene su stare zgrade, i 1904. ili 1905. na mestu restorana izgrađena je nova. Spadala je u izuzetno lepe zgrade zidane u stilu secesije. Slike iz tog vremena pokazuju potpuno drugačiju zgradu od današnje. Zidovi su bili ukrašeni keramičkim ornamentima mavarskog i indijskog stila, dok nijedan prozor nije bio isti. Slika te zgrade s početka 20. veka danas je razglednica koja se dobija od ambasade SCG u Mađarskoj. Podaci nisu usaglašeni, ali kada je jedan građevinski preduzetnik postao njen vlasnik, sačuvao je zgradu u izvornom stanju do 1926. ili 1928. Vlasnik je držao da je bila previše kitnjasta, pa je morala biti prezidana. Tako je dobila današnji izgled, a umesto pomalo kičastog, koji je zadržan u nekim detaljima, njom sada dominira otmen, hladan stil. Na ambasadi je dozidan jedan sprat, a na zgradi konzulata, koji je odmah do ambasade, dodata su još dva.

Kao i svaki prosečan učenik, koji na času istorije najlakše pamti neproverene i nepotvrđene priče s kraljevskih dvorova, i posetioci Budimpešte, od svih istorijskih podataka koje im otkriva turistički vodič, najčešće zapamte onaj: „...priča se da je zgradu ambasade Dučiću poklonila jedna bogata budimpeštanska dama...“ Legendu o ljubavi Jovana Dučića i grofice prenosili su Srbijom i Crnom Gorom posetioci Budimpešte iz Beograda, Novog Sada... koji su je, verovatno, nakitili detaljima iz svoje mašte. Međutim, ma koliko neki od nas možda voleli da je to istina, ambasador Dejan Janča naglašava da u toj priči ima dosta istorijskih praznina i da je ipak treba uzeti s rezervom. Ono što se sigurno zna jeste da je tridesetih godina prošlog veka Kraljevina Jugoslavija imala jako mali broj ambasadora, a većinu poslanika na čelu diplomatskih misija. Jedan od njih bio je i veliki srpski pesnik Jovan Dučić, koji je u Budimpešti postao prvi put u životu poslanik. Imenovan je 1932. u januaru, a u avgustu 1933. premešten je u Rim. Dučić je u Peštu došao kao lep, šarmantan diplomata i, razume se, odmah skrenuo pažnju na sebe.

- Ima jedna priča vezana za njega, kada je došao da preda akreditivna pisma. U to vreme ambasadori i poslanici su još nosili posebne uniforme, koje su bile jako svečane. Dučić nije bio zadovoljan uobičajenom uniformom te je napravio sopstveni nacrt i naručio da mu se sašije nova, po njegovom nacrtu. I onda, kada je trebalo da preda akreditivna pisma, naručio je jedan jako svečani fijaker i upregao četiri bela konja. To je bila velika atrakcija u to vreme - prenosi nam priču koja od tada kruži Budimpeštom ambasador Dejan Janča.

Ako je istinita legenda, veoma ugledna grofica iz Transilvanije bila je tridesetih godina vlasnik zgrade u kojoj je danas ambasada. Kada je, provozavši se fijakerom, zadivio sve prisutne i pošto se o tom događaju pričalo mesecima, Dučić se upoznao s groficom, koja je, kažu, takođe bila vrlo privlačna, i oni su se zaljubili jedno u drugo. Kada je Dučić pošao u Rim, grofica mu je poklonila svoju vilu u znak sećanja na njihovu veliku ljubav. Ono o čemu se takođe govori jeste da je ona kasnije, dva, tri puta svraćala u zgradu, da bi videla kako izgleda, i tada je prepričavala svoju ljubav s Dučićem. Otuda se zna nešto više, ali se ne znaju imena ljudi kojima je to pričala koji su to kasnije mogli potvrditi.

Ambasada čuva originalan nameštaj iz tog vremena, tepisi su oni kojima je možda hodila grofica, a kupatilo u kome se kupala i doterivala takođe je sačuvano u izvornom izgledu. Čudnovato je kako su se svih proteklih godina stanari zgrade naspram Trga heroja veoma brižljivo odnosili prema predmetima iz 1933, a, s druge strane, nemoguće je ne zapitati se kako to da je jedini dokument koji o ovoj zgradi postoji izvod iz zemljišnih knjiga. A ni on ne govori mnogo...

- Postoji samo broj ugovora kojim je zgrada preneta u vlasništvo Kraljevine Jugoslavije 1940, ali sem broja ne postoji ugovor. Njega više nema, tako da smo u pogledu porekla još uvek u mraku - kaže o svom radnom mestu naš ambasador, koji se o poreklu ambasade raspitivao i kod Mađara i kod negdašnjih srpskih diplomata i kod poznavalaca istorije diplomatije. Mađari su odgovarali da je većina njihovih dokumenata ratom uništena, a podaci koje Srbija ima uglavnom se ne slažu. Tako se samo pretpostavlja, na osnovu ove priče o Dučiću, da je od 1933. do 1940. on bio vlasnik zgrade. Iz mađarskih izvora se može naslutiti da je ona u tom periodu postala ambasada, dok je po nekim našim izvorima ambasada u toj zgradi tek od 1945. godine. Isto tako, nemoguće je saznati sva imena prvih šefova diplomatskog predstavništva Kraljevine Jugoslavije u Mađarskoj iako smo diplomatske odnose s tom zemljom uspostavili još posle Prvog svetskog rata. Ambasador Janča kaže da je jedino što imaju redosled naših ambasadora od 1946. naovamo.

Legenda o Dučićevoj ljubavi samo je jedan deo priče o ovoj zgradi, i to onaj romantičniji, ali postoji i ozbiljniji, istorijski deo, kudikamo tačniji i kojeg se stariji čitaoci sigurno sećaju. To je vreme mađarskog ustanka protiv komunističkog režima 1956. godine, kada su Sovjeti tenkovima upali u Budimpeštu. Tenkovi su u dobroj meri bili usmereni ka jugoslovenskoj ambasadi jer su ustanička vlada i premijer Imre Nađ zatražili u njoj utočište. Ustanici su se ubrzo predali novoj vladi Janoša Kadara uz garancije da im se neće ništa desiti, a Imre Nađ je u ambasadi ostao duže jer nije hteo da se preda dok ne dobije garancije. U to vreme, Hruščov, Tito i Kadar su pregovarali o tome da se Nađu omogući bezbedan izlazak iz Mađarske. I pošto su dobijene garancije, on je pristao da izađe 22. novembra. Napolju ga je čekao autobus kojim su ga odvezli u Rumuniju, gde je bio u zatvoru oko godinu dana. Nakon montiranog procesa, pogubljen je u junu 1958.

Taj događaj je, naravno, imao i određene konsekvence po našu zemlju:

- Posle tog događaja nastale su dve istorijske škole mišljenja u Mađarskoj. Jedna kaže da je Nađ, kad je dobio te garancije, napisao pismo da je dobio garancije i da od tog momenta prestaje da traži utočište, a po drugoj priči, mi smo ga pod pritiskom naveli da izađe i da se preda. U Mađarskoj se, naravno, opredeljuju za ta dva mišljenja prema simpatijama za našu zemlju.

Imre Nađ je bio sakriven u prostoriji koja je imala samo svetlarnik, a bila je bez prozora jer je jedino tako mogao biti bezbedan od tenkovskih cevi. Nažalost, ta prostorija ambasade je u međuvremenu pretvorena u kupatilo, pa se ne zna kako je izgledala 1956. godine. Njegova ekselencija kaže da sada ne može da pronađe nijednu osobu koja je u to vreme bila u ambasadi i koja bi mu bar nekako objasnila kako je izgledala, da bi mogli da joj vrate stari izgled.

Zgrada je, inače, uređena u stilu secesije. Odiše otmenošću i ljubiteljima arhitekture u Budimpešti svakako ne može da promakne. U zidu njenog prijemnog salona, koji je mali za potrebe jedne savremene ambasade budući da ne može da primi mnogo ljudi, sačuvana je rimska stela pronađena kada je zidan temelj.

Pronađena stela je postala deo ornamentike, ali dokumenta o poreklu ove zgrade su nestala. Izgleda da samo legenda o ljubavi bogate dame i lepog pesnika uspeva nešto da kaže - svako ko zakorači u prijemni salon neizostavno zamisli lepu groficu iz Transilvanije u naručju obožavanog i osporavanog Jovana Dučića.