Suviše tesno da bi bilo udobno

Državni socijalizam se ni u jednoj evropskoj zemlji nije toliko dugo zadržao i nigde nije bio tako okrutan kao u Srbiji. Ona je to je učinila tako što se napunila militantnim nacionalizmom koji nikada nije bio daleko od mračnog srca srpske politike. Stoga gotovo i da ne iznenađuje što je ova opasna ali harizmatska alijansa veliki pobednik na izborima uzrokovanim raspadom podeljene i neuspele koalicije reformista koji su pre tri godine uklonili Miloševića.

Međutim, parlamentarne izbore u Srbiji ne treba shvatiti kao hrabro prihvatanje politike bivšeg diktatora uprkos tome što se njemu trenutno u Hagu sudi za ratne zločine. Proces pred ovim tribunalom možda nije po volji većini Srba, ali to ne znači da je ova zemlja ponovo prihvatila svog bivšeg moćnika. Miloševićeva Socijalistička partija je dobila samo 8% mesta u novom parlamentu u Beogradu, i tek je šesta od šest glavnih partija na izborima. To nije comeback.

Kao Miloševiću, i lideru Srpske Radikalne Stranke Vojislavu Šešelju se trenutno sudi u Hagu. Međutim, za razliku od Miloševića, Šešelj je uspeo da svoje suđenje pretvori u masovnu podršku svojoj partiji. Šešelj je fašista koji se divi Hitleru i koji kopira njegov politički stil i poruku – laž, nasilje i histerija u službi nevolja demoralisanih ljudi – Firer glavom i bradom. I pored velike izlaznosti, jedan od tri Srbina glasao je za stranku sa agresivnim planovima prema susednim teritorijama i koja na Saddama Husseina gleda kao na komarada-po-oružju. Ovo je bio najopasniji izborni potez u Evropi od kada je Jean-Marie Le Pen bio drugi na prošlogodišnjim predsedničkim izborima u Francuskoj.

Ali kao i u Francuskoj, važno je ne dozvoliti da drama uspeha ultranacionalista zamagli čitavu sliku. Činjenica je da je 59% Srba, očigledna većina, glasala ne za razbojnike i demagoge kojima se sudi u Hagu već za demokratske partije koje su 2000. zbacile Miloševića. Oni su to učinili uprkos žalosnog perioda među partiskih sukoba i festivala kratkovidih političkih ličnih interesa koji su prošlog meseca doveli do kolapsa ove reformističke koalicije. Kombinacija raspada ove koalicije i nepopularnost Haškog tribunala proizvela je plodno tle za SRS. Na kraju, ipak, politika demokratskih partija je preživela strahovanja. Te pobedničke partije moraju da nauče lekciju, smanje razlike, i za Srbiju urade malo više nego ranije.