Začarana kružnica

"Živimo u najsocijalističkijoj od svih zemalja u tranziciji", ocenio je u petak uveče na TV Studio B aktuelni ministar za rad i zapošljavanje Dragan Milovanović, govoreći o sindikalnim protestima i socijalnoj politici u Srbiji. Saglasan je, doduše, on i sa činjenicom da su zarade u Srbiji nedovoljne, da ima bezmalo milion nezaposlenih te da se i dalje teško živi, ali je i naglasio da su ova vlada i Ministarstvo na čijem je on čelu učinili mnogo. Ukoliko ga je te večeri slušao neki stranac, nedovoljno upućen u našu socijalno-ekonomsku zbilju, mogao je, izvesno, zaključiti da nam Evropska unija i nije tako daleko, da je čak bliže nego što to smatra Milovanovićev šef, premijer Zoran Živković (2007. godina).

Nažalost, ili srećom, u ovoj zemlji ipak ne žive samo optimisti. Srećom, jer optimizam bez pokrića uvek završava tragično, u pesimizmu koji je onda teško izlečiti i koji demorališe i u trenucima kada su osim nade u bolju sutrašnjicu potrebni snaga, odgovornost i odlučnost da se, recimo, napravi kompromis. Srbija svakako nije najsocijalističkija među tranzicionim zemljama ali jeste, sasvim sigurno, jedina u kojoj nema socijalnog dijaloga. A bez tripartitnog dogovora vlade, sindikata i poslodavaca možemo samo, po staroj dobroj navici, u novo eksperimentisanje. Vlada može da vlada po svojim tranzicionim receptima, doduše često izdiktiranim spolja, da ignoriše socijalno nezadovoljstvo i zahteve kapitala, ali, dokazano je nebrojeno puta, ne dugo. Taj put iz siromaštva zapravo je kružnica, a iz nje se, makar i ne bila začarana, bez dogovora teško nalazi izlaz.
Savezu samostalnih sindikata Srbije može se zameriti da je zahtevom za smenu vlade prerastao ulogu socijalnog aktera, ali mu se i mora priznati pravo na protest ukoliko mu državni kormilari, kao uostalom i drugim sindikatima, ne priznaje nijednu nadležnost. Ako radničke organizacije ne mogu da ravnopravno učestvuju u kreiranju veoma iscrpljujućeg u dugog tranzicionog putovanja, tokom kojeg najveći teret treba da ponesu upravo zaposleni, teško da će se onda odreći svojeg najmoćnijeg "argumenta" - štrajka. A zemlja u kojoj štrajkovi postanu obeležje života sigurno ne može računati na uvoz kapitala, rast investicija, masovno otvaranje radnih mesta i bolji život.

Od sujetnih monologa uvek je bolji socijalni dijalog. U razgovoru premijera Živkovića sa predsednikom UGS "Nezavisnost" Branislavom Čankom, u petak, kako je saopšteno, "posebno je naglašeno da je nastavak socijalnog dijaloga, započetog pre skoro dve godine, nezamenjiv način dogovora i rešavanja mogućih konflikata". Što reče neko iz naroda - dogovor kuću gradi, svađa je razgrađuje.