Cepanica starog panja?

Benito Mussolini je rođen i sahranjen u apeninskom selu Predappio, između Bolonje i Firence. Upravo tu, u ovom fašističkom Vitlejemu, proveo sam poslednjih pet godina radeći na biografiji italijanskog diktatora.

Tu i tamo, dok sam tumarao gradićem, moj mozak bi odlutao od Mussolinija i Fašizma do nekih drugih, aktuelnih stvari: Tonija Blaira i partije New Labour. Čudno, ali ne mogu a da ne primetim da Blair i Mussolini imaju mnogo toga zajedničkog. Ne kažem da Blair tendenciozno kopira Mussolinija, ali čini se da je Blair, koji toga verovatno nije ni svestan, primio par stvari od Ducea.

Za početak, Blair ističe vrline Trećeg puta, što je fraza koju su skovali Fašisti, ni manje ni više nego da opišu svoju alternativu kapitalizmu i komunizmu. Blair je počeo kao levo orijentisani pacifista, a postao je desničarski ratnohuškač. On se ponaša diktatorski, ignoriše Parlament kad god može i majstor je propagande (spina). Pomalo je i muzičar – uvek opasan znak kod političara – svira električnu gitaru. I Mussolini je bio muzičar. Svirao je violinu.

Pre Mussolinija, regija u kojoj živim, Romanja, bila je levičarska, a uspela je i da se vrati svojoj prvobitnoj orijentaciji kada je njen najpoznatiji sin otišao. Levičarska politika je u krvi ovdašnjih ljudi, a mojim levičarskim prijateljima  nije trebalo mnogo da skapiraju ko je Blair. "Blair nije jedan od nas. On je naš neprijatelj," kažu oni.

Na prvi pogled, stekao bi se utisak da Blair i Mussolini imaju malo toga zajedničkog. Mussolini je bio veliki ženskaroš koji se borio u dvobojima. On je bio i ozbiljan intelektualac i poznavalac istorije iako je poticao iz siromašne porodice i nije išao na fakultet. Blair, s druge strane, je pobožni porodični čovek koji redovno ide u crkvu i koji, iako pripadnik srednje klase obrazovan na Oksfordu, ne zna svoju istoriju. Blair se zove Tony – što se teško uklapa u ime Benito kao ime za diktatora.

Ali neka činjenice govore same za sebe. Oba ova čoveka započela su karijeru kao levičari, a da bi došli do vlasti skrenuli su desno. Zatim, da bi zadržali vlast, obojica su skrenula još dešnje. Obojica su se prikazivala levičarima. Ali njihov proizvod nije bio levičarski. On je bio nešto drugo.

Narod, naročito levičari, imaju tendenciju da zaboravljaju stvari – verovatno jer nije zgodno sećati se – da je Mussolini bio revolucionarni socijalista pre nego što je bio bilo šta drugo. Zaboravljaju i da je on osnovao Fašizam ne kao desničarsku diktaturu, već kao levičarski revolucionarni pokret koji je trebalo da bude alternativa prvo socijalizmu, a onda komunizmu.

Kada su, tokom drugog mandata Billa Clintona, Blair i Clinton počeli da održavaju samite o Trećem putu, oni su zaista bili na ivici da postanu pravi Fašisti. Fašistički Treći put između kapitalizma i komunizma imao je za cilj da stavi tačku na klasni rat i da ga zameni saradnjom između klasa. To je značilo stimulisanje produktivnih elemenata u društvu bez obzira iz koje klase potiču, i ukidanje parazitskih elemenata iz bilo koje klase.

Sredstvo putem kojeg su Fašisti pokušali da nametnu svoj Treći put bila je korporativna država. To nije uključivalo nacionalizaciju firmi kao kod marksističkih rešenja, već njihovo udruživanje. Deoničari, bilo u vidu državnih ili privatnih pojedinaca, i dalje su bili vlasnici sredstava za rad. I radnici i poslodavci bili su, međutim, članovi korporacija koje su upravljale preduzećima, pri čemu je država imala ulogu arbitra onda kada se ukaže potreba.

Fašistička korporativna država nikada nije zaista isprobana. Ali čovek može naći tragove njenih korporativnih ideja u Blairovoj vladi. Premijer je brzo ali tiho iz svog rečnika izbacio frazu "Treći put". Ali u svojim govorima on sa sve većim uzbuđenjem govori o "javno-privatnoj saradnji".

Čini mi se da Clinton i Blair nisu bili svesni fašističkog porekla njihovog toliko pominjanog pohoda za ostvarenje Trećeg puta. Da nije tako, sasvim sigurno bi pobegli miljama daleko pre nego što bi se poistovetili sa takvom frazom. Ali sličnosti između Blaira i Mussolinija ne završavaju se ovde.

Uzmimo njihov stav prema ratu. Kao i Blair, koji je bio član CND, Mussolini je počeo kao pacifista i predvodio je antiratne demonstracije. Čak je proveo šest meseci u zatvoru posle jednih antiratnih demonstracija 1911. tokom kojih je proglašen odgovornim za krivičnu štetu načinjenu tramvajskim i železničkim linijama kod Forlija, provincijske prestonice u blizini njegovog rodnog mesta.

Ali upravo je rat (pitanje da li Italija treba ili ne treba da uđe u Prvi svetski rat) naveo Mussolinija da napusti Socijalističku partiju. Socijalisti nisu hteli da imaju veze sa onime što su doživljavali kao buržoaski rat. S druge strane, Mussolini je, kao i Lenjin, shvatio svoj revolucionarni potencijal.

Zbog odbijanja da sledi partijsku liniju 1914. je izbačen iz Socijalističke partije. "Mene se nećete osloboditi, jer ja jesam i oduvek sam bio socijalista. Mrzite me jer me još uvek volite," urlao je iz petnih žila na sastanku u Milanu gde se odlučivalo o njegovoj sudbini.

Događaji koji su usledili pokazali su da je Mussolini bio u pravu. Socijalistička partija je odbila da izmeni svoju politiku i time je ostala prepuštena samoj sebi u političkoj divljini. Mussolini je dograbio vlast a zatim je postao poznati ratnohuškač na ne tako različit način od Blaira.

Jer, kao i Mussolini, Blair je završio objavljujući agresivne i legalno sumnjive ratove uprkos ogromni protestima članova njegove sopstvene partije. Ni njegov rat na Kosovu ni ovaj u Iraku nisu imali mandat UN. U ratu, Blair je kao i Mussolini svirao drugu violinu većoj sili; u Mussolinijevom slučaju to je bio Hitler, u Blairovom prvo Clinton, a sada George Bush.

Ali u oblasti propagande – ili spina - , sličnosti između Mussolinija i Blaira su možda najočiglednije. Mussolini je bio briljantan novinar i orator. Može se reći da je bio prvi urednik jednog tabloida i prvi spin doktor. Njegov cilj je bio da među Italijane uvuče veru u Fašizam. Jer, kako je voleo da kaže, Fašizam je "religijski koncept života", a "vera pokreće planine".

Ideja političkog značaja stvaranja mita nastala je u jednom značajnom delu 19. veka, La Psychologie des Foules (Psihologija mase), koje je napisao francuski socijalista Gustave Le Bon. Masu, tvrdi Le Bon, ne pokreće razum već emocije. Blair je takođe stvorio mit – Novi Laburisti – uz pomoć kojeg je Laburiste doveo na vlast, a njegovi govori, naročito u trenucima krize, reflektovali su Mussolinijev kredo i pozivali na emocije pre nego na razum. "Ja u to verujem,i vi morate verovati u to," kaže drhtavim glasom s bolnim izrazom lica.

Fraza koju je Mussolini često koristio da bi opisao italijanski parlament bila je da je "nepobedivo odvratan". Fašizam je političko učešće od izolovanog akta glasanja pretvorio u dnevnu aktivnost religijske vere. Balir nije – hvala bogu – ukinuo demokratiju kao što je to učinio Mussolini, ali pod Blairom demokratija je sve sitnija. Opozicija se topi u sopstvenoj nemoći. Premijer sve više podseća na lidera nekog kulta koji je pomerio pameću. Kad god može izbegava debate u parlamentu. Narodu se obraća direktno, putem televizije, kao i Mussolini na pjaci. Mussolini je bio čuven po svojim govorima koje je držao sa balkona – njegov "dijalog sa masom".

Mussolinijev stav prema narodu u ratnim vremenima više je od puke sličnosti sa Blairovom odlukom da krene đonom protiv očigledno većinskog stava da se ne ide u rat protiv Iraka. Britanski novinari koji rade u Italiji očajnički pokušavaju da Berlusconija opišu kao Fašistu savremenog doba. Ovo stoga što je to sad vrlo fancy. Konsekventno, oni kritikuju Blaira "socijalistu" što održava tople odnose sa Berlusconijem "fašistom". Ali istina je u tome da je Blair bliži fašizmu nego Berlusconi. Berlusconi je umereni Thatcherista. Možda on poseduje veći deo medija, ali ih ne kontroliše. Dovoljno je da bacite pogled na italijanske kanale da biste to shvatili. Oni su neverovatno naklonjeni levici.

Berlusconi nema upola moći kao Blair. Njegova većina je znatno manja i on mora da se oslanja na koalicione partnere da bi održao većinu.

Distinkcije tipa "desni" i "levi" su škakljive, naravno, jer imaju čudnu tendenciju da se susretnu svako u svom ekstremu. Ekstremna desnica često je jednaka ekstremnoj levici. Pa tako umesto da imamo posla sa linijom, mi se vrtimo u krug.

Odista, uprkos neviđenim sličnostima između ova dva lidera, postoje naravno i mnoge različitosti, ne samo u tome da je Blair u mnogo čemu veći desničar. Mussolini je, na primer, osnovao italijansku državu blagostanja. Većina će se složiti da je takav potez bio potez jednog levičara. Blair, s druge strane, se ostrvio ne samo na državu blagostanja, već i na kompanije, što levičari tradicionalno smatraju svetim stvarima. Klauzula četiri – posvećenost Laburističke partije zajedničkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju – izbledela je odavno, a Blair danas čini deo sile sa još dva thatcheristička lidera Evropske unije. To su José Maria Aznar i Silvio Berlusconi, njegovi saveznici u stvaranju fleksibilnijeg tržišta radne snage u Evropi – čime bi se, recimo, olakšalo otpuštanje radnika.

Dok Blair tvrdoglavo ne ispušta iz ruku Daily Mail, Mussolini je iznad svega prezirao srednju klasu (kao i svi levičari, nazivao ju je buržoazijom) čak i više nego komuniste, koje je nazivao "državnim kapitalistima", jer njegov stav je bio da srednja klasa vrvi od parazita. Oni su, prezrivo je govorio Mussolini, živeli "la vita comoda", udoban život.

I za razliku od Mussolinija, Blair nije učinio da vozovi stižu na vreme.