Na kasapinovom rostilju

Za tri godine koliko je izvestavala iz Beograda, dopisnik BBC-ja, Jacky Rowland nikada se nije srela sa Slobodanom Milosevicem. U utorak je prvi put uzivo videla bivseg diktatora dok je protiv njega svedocila pred sudom za ratne zlocine. Ovde opisuje svoj susret u sudnici sa tiraninom koji je nekada ulivao strah u kosti

Slobodan Milosevic i ja bili smo isto odeveni. Optuzeni broj jedan u ovoj sudnici delio je moje misljenje da je tamno plavo odelo sasvim prikladno za Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju pred kojim se Milosevic brani od optuzbi za ratne zlocine i genocid. Gledao je pravo u mene iza uzdignutog stola na drugom kraju prostorije: njegov pogled je pokazivao nezainteresovanost i prezir.

Nikada ranije se nisam srela sa bivsim jugoslovenskim predsednikom. Zaista, uprkos tome sto sam od oktobra 1998. do januara 2001. bila dopisnik BBC-ja iz Beograda, nikada ga nisam videla uzivo dok nisam u utorak prvi put usetala u sudnicu Haskog tribunala. Kao sto je cest slucaj u ovim vremenima dvadesetcetvorocasovnih televizijskih i radio programa, sa njihovom neutoljivom gladju za regularnim azuriranjem vesti, uvek mi se cinilo da sam zalepljena za ISDN liniju u beogradskoj kancelariji BBC-ja ili zakacena za televizijske prenose u redakciji srpkse televizije u retkim slucajvima kada se Milosevic pojavljivao pred javnoscu.

Prvi put sam saznala da se Haski tribunal interesuje za mene kada su me pozvali telefonom u oktobru prosle godine. Jedan istrazitelj tuzilastva zeleo je sa mnom da razgovara o zatvoru Dubrava u selu Istok na Kosovu. Ime tog mesta nisam cula godinama. Bilo je mi je maltene strano kad sam ga cula, kao neki dogadjaj iz proslosti sada istisnut secanjima na skorije dogadjaje u koje sam involvirana.

Pristala sam da se sretnem sa tim istraziteljem u Londonu gde sam joj dala pismenu izjavu da sam tokom bombardovanja Nato 1999. dva puta posetila zatvor Dubrava, i opisala sta sam tamo videla. Srpske vlasti su tvrdile da je nekoliko desetina zatvorenika i cuvara poginulo u bombardovanju. Medjutim, ja ni u kom slucaju nisam bila uverena da su sve zrtve stradale od bombi Nato.

Istrazitelj mi je rekao da cu verovatno biti pozvana da svedocim u slucaju Milosevic. Nisam verovala da ce se to zaista dogoditi, pa nisam ni bila ozbiljna kada sam se s njom oprostila recima, “Vidimo se u sudu!”

Medjutim, u ponedeljak moje saljivo predvidjanje se obistinilo kada je taj isti istrazitelj dosao po mene u prijavnicu medjunarodnog suda. U zgradi tribunala su nekada bile kancelarije osiguravajuceg drustva, i prvi put od kako ova gradjevina postoji na jednom mestu su se susreli istrazitelji za ratne zlocine i agenti za osiguranje. Medjutim, pred svoju novu funkciju lobi je renoviran. Postavljene su imitacije neoklasicnih stubova, sa aspidistrama u ogromnim zemljanim saksijama i fancy osvetljenjem.

Odveli su me u kancelariju Geoffreya Nicea, glavnog advokata u timu optuzbe. Na uglu njegovog stola stajao je televizor, a na programu je bila neka komedija. Nice je bio odeven u zutu kosulju za svetlo roze kopcama. Imala sam za njega samo jedno pitanje. Sta ce po njegovom misljenju biti strategija optuzenog tokom unakrsnog ispitivanja?

“Oh, stari namcor ce verovatno hteti da vam postavi nekoliko pitanja,” bio je njegov odgovor koji mi nije bio od narocite pomoci.

Cinjenica da cu se sutradan sresti sa starim namcorom drzala me je budnu veci deo noci. Tokom dorucka u utorak ujutro osecala sam se grozno a zivci su mi bili iskidani. Telefon je konacno pozvonio nesto pred podne: optuzba mi je javila da treba da se pojavim u sudnici. Cak i tada, cekala sam sat vremena pre nego sto sam odvedena u sudnicu.

Osecala sam se kao glumac koji ulazi na pozornicu. A u sudu, svi glumci nosili su svoje kostime. Sudije u crvenoj svili, advokati u crnoj. Na sve strane svetlo, kamere, ceka se akcija. I na samom kraju sobe, protagonista, antiheroj, Milosevic.

Bila sam nervozna, podesila sam slusalice, slucajno udarila u mikrofon, i zatim jedva procitala svoju svecanu izjavu da cu govoriti istinu, samo istinu i nista osim istine. Moje svedocenje saslusano je u skladu sa propisom tribunala poznatog pod nazivom Pravilo 92 koje optuzbu ovlascuje da podnese pisani izvestaj pre nego sto svedoka prepusti unakrsnom ispitivanju od strane odbrane.

Odeven u mat crnu odoru koja prekriva njegovo sada jos drecavije odelo, Nice je procitao moj pisani izvestaj. Sve vreme sam bila svesna Milosevicevog prisustva sa moje leve strane, ali resila sam da ne gledam ka njemu. Zatim, posle 15 minuta napetosti, sudija Richard May je saopstio da se sudjenje nastavlja sutradan.

Jedna od osobenosti ovog sudjenja je u tome sto optuzeni sam ispituje svedoke optuzbe. Miloseviceva strategija je da pokusa da diskredituje te svedoke i njihove dokaze, sto cesto predstavlja agresivno i vrlo licno ispitivanje.

Nekoliko nedelja pre nego sto sam stigla u Hag, prijatelji i kolege su me pitali kako se osecam kada znam da ce me uskoro ispitivati Slobodan Milosevic. Moj standardni odgovor je bio da to nije nista gore nego da vas ispituje Nik Gowing, vrlo nezgodan voditelj televizije BBC World.

Kada sam po drugi put usla u sudnicu broj jedan, shvatila sam da sam bila veoma nefer prema svojim kolegama. Danas, dok sam se spremala za unakrsno ispitivanje, smislila sam novu strategiju – gledacu svog inkvizitora pravo u oci i suprotstavicu mu se.

Dobila sam nekoliko saveta pre nego sto sam se pojavila pred sudom. Dobro se skoncentrisi na pitanja. Ako nesto ne znas ili ne mozes da se setis, to i reci. Napravi pauzu pred odgovor na svako pitanje kako bi omogucio sucu da prekine i zauzda Milosevica.

Prvi trenuci mojeg svedocenja bili su obelezni upravo takvim prekidanjem. “Gospodine Milosevicu, vec smo culi dosta komentara!” rekao je sudija May umornim glasom. “Ili postavljajte dolicna pitanja ili cemo vam u potpunosti oduzeti rec!”

Kada je optuzeni poceo da mi postavlja pitanja, ona su u pocetku bila retoricka. Da li sam bila svesna, pitao me je, da su lokalne vlasti u autonomnoj pokrajini Kosovo bile sastavljene od razlicitih etnickih grupa i da su, u stvari, Srbi bili manjina?

Koncentrisala sam se na svaku rec tog pitanja i shvatila sam da mi je Milosevic, koji obozava da svojim zapadnim sagovornicima drzi predavanja o srpskoj istoriji, omogucio da ga ispravim u vezi sa jednim detaljem u ustavu.

“Za pocetak gospodine Milosevicu, ja ne mislim da je sasvim ispravno reci da je Kosovo bila autonomna pokrajina 1999. godine, jer vi ste nekoliko godina ranije pokrajini oduzeli taj status.”

Moj ispitivac se smesio. Imala sam utisak da pocinje da uziva u ovoj intelektualnoj konfrontaciji.

Iako nikada nisam bila lice u lice s Milosevicem, osecala sam neku vrstu radoznale bliskosti sa covekom koji je sedeo preko puta mene. Provela sam sate i sate gledajuci ga na televiziji. Ja sam bliska sa mnogim njegovim osobinama. Bliska sam sa tonom njegovog izrazavanja. Iako sam uz pomoc slusalica slusala prevod njegovih pitanja, takodje sam mogla cuti njegov glas i cesto sam razumela sta je govorio.

Posle nase prve carke oko statusa Kosova, presao je na ono sto sam sve vreme cekala: polemiku o zapadnim medijima i seciranje moje kuce, BBC-ja.

Prvo, morala sam da branim sopstvenu objektivnost i nepristrasnost kao novinara. Zatrazio je od razvodnika da mi doda odstampani radijski izvestaj koji sam poslala sa Kosova. Nekoliko pasusa bilo je uredno podvuceno roze i zutim markerima. U tom izvestaju opisala sam kako je, paradoksalno, zivot na Kosovu delovao na neki nacin normalno u sred bombardovanja i istovremenog isterivanjanja stotina hiljada Albanaca. Ne govori li to da stvari nisu bile tako lose kao sto sam ih kasnije predstavila, upitao je moj ispitivac. “Gospodine Milosevicu,” odgovorila sam sa zadovoljstvom, “ zelim da vam se zahvalim sto ste pred sudom procitali ovaj clanak jer on je apsolutni dokaz moje objektivnosti i nepristrasnosti prilikom izvestavanja o izuzetno kompleksnoj situaciji na Kosovu.” 

Bilo me je malo sramota kada sam gledala snimak sudjenja: delovalo je kao da sama sebi pevam hvalospeve. Ali pod paljbom pitanja u sudnici, to je bio odraz citavog mog rada na Balkanu tokom nekoliko godina.

“Vi kazete da se ponosite svojim izvestajima,” poceo je Milosevic posle stanke od nekoliko zloslutnih trenutaka. “A kada je rec o ovome sto smo ovde culi, to ima smisla, u to nema sumnje.”

Bila sam zapanjena kada sam cula da Milosevic, omrazeni bivsi diktator, velica objektivnost mog dela. Nisam bila sigurna da li sam zadovoljna, ili prestravljena, sto sam dobila njegovu potvrdu.

Mene je ostavio na miru – ali BBC jos nije. Na moje iznenadjenje, jedan od sudija upitao me je da li mogu da potvrdim da je moja firma bila fer i objektivna.

“Veoma mi je drago sto mogu da kazem da BBC uziva reputaciju verovatno najobjektivnijeg medija u svetu,” rekla sam. A zatim, pogledala sam ka optuzenom: “I trebalo bi da naglasim gospodine Milosevicu, da je, kao sto dobro znate, tokom vazdusne kampanje Nato britanska vlada bila vrlo kriticna prema izvestajima BBC-ja.”

Dosla sam u Haski sud da bih ispricala sta sam videla u zatvoru Dubrava, i Milosevic se tek na samom kraju unakrsnog ispitivanja dohvatio te teme. Kao sto sam i pretpostavila, pokusao je da diskredituje moje dokaze, pokusao je da potkopa moju procenu da pojedini od poginulih u zatvoru Dubrava u maju 1999. nisu stradali od bombi Nato.

Sta me je navelo na takav zakljucak?

Na to sam cekala. Nagla sam se ka njemu i pogledala ga pravo u oci. “Kad pogledam vas, gospodine Milosevicu, vidim da imate obe ruke. Vidim izraze na vasem licu. Vidim da je vase telo netaknuto. Da vas je kojim slucajem, ne daj boze, pogodila bomba,” – u tom trenutku bilo je jasno da mu nije prijatno – “cini mi se da bih po izgledu vaseg tela mogla da kazem da je to uzrok vase smrti.”

Osecala sam navalu olaksanja i cak euforije dok sam izlazila iz sudnice. Dva veoma stresna dana su se zavrsila i cinilo mi se da sam se ponasala razborito. Nekoliko posmatraca sudjenja sa duzim stazom rekli su mi da su bili iznenadjeni pristojnoscu kojom me Milosevic tretirao. “On ti se prakticno udvarao,” rekao mi je jedan dopisnik sa Balkana. “Imam utisak da si mu se na kraju i dopala.” Ukoliko i jesam, osecanja svakako nisu bila obostrana, ali uspela sam da unekoliko shvatim kako je lidera koji je ulivao strah u kosti toliko dugo ostao na vlasti. Uhvatila sam delic njegovih pregovarackih sposobnosti, njegov takticni intelekt, i nacin na koji funkcionise njegov mozak.

 Nekoliko kolega dovode u pitanje, cak i kritikuju moju odluku da svedocim pred sudom za ratne zlocine, da postanem deo jos uvek novog sistema medjunarodne pravde. S druge strane, mnogo vise ljudi mi je reklo da sam uradila pravu stvar. Moj susret sa Milosevicem u sudnici, moj jedini susret sa njim, na neki nacin stavio je tacku na nekoliko godina mog izvestavanja sa Balkana.