Vašington je znao još 1948. Bilo je rečeno: Isprovociraćete ih

Čuveni američki diplomata i nekadašnji ambasador u Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji Džordž Kenan poznat je, između ostalog, po tome što je jedan od retkih koji su predvideli raspad SSSR-a. Ipak, manje je poznato da je on još 1948. godine upozoravao da ruska vlada nikada neće prihvatiti ukrajinsku nezavisnost.

Predviđajući sukob između Moskve i Kijeva, Kenan je izložio detaljne predloge šta bi Vašington trebalo da uradi u slučaju rata između Rusije i nezavisne Ukrajine, prenosi Raša tudej Balkan.

Kenan se pitanju Rusije i Ukrajine vratio četrdesetak godina kasnije, kada je krajem prošlog veka, tada već kao devedesetogodišnjak, upozoravao da bi širenje NATO-a na istok moglo da isprovocira Moskvu i izazove novi hladni rat. O tome u autorskom tekstu za "Forin afers" piše istoričar i autor Kenanove biografije Frenk Kostiljola.

Tokom 2003. godine, devedesetdevetogodišnji Kenan javno se usprotivio invaziji na Irak, a svoje stavove o američkoj spoljnoj politici delio je sve do smrti u 101. godini, u martu 2005.

U dokumentu nazvanom "Američki ciljevi u vezi sa Rusijom", objavljenom 1948. godine, Kenan je izneo ciljeve koje bi SAD trebalo da zacrtaju u slučaju rata između Rusa i Ukrajinaca.

On je shvatao da Ukrajinci "mrze rusku dominaciju, kao i da su njihove nacionalističke organizacije u inostranstvu aktivne i glasne". Samim tim, "bilo bi lako zaključiti" da bi Ukrajina trebalo da bude nezavisna. Ipak, on je smatrao da Amerika ne bi trebalo da podstiče ukrajinski separatizam.

Kenan je već tad uvideo dva problema, koja su ostala aktuelna do danas. Za početak, on je smatrao da se Rusi i Ukrajinci ne mogu lako razlikovati po etničkim merilima. On je jednom prilikom napisao da "nema jasne granice između Rusije i Ukrajine, niti ju je moguće povući". On je takođe smatrao da su privrede Rusije i Ukrajine neraskidivo povezane, a da bi formiranje nezavisne Ukrajine bilo "kao kada bi se plodni i industrijski razvijeni regioni oko Velikih jezera na silu odvojili od SAD".

Od kada su dobili nezavisnost 1991. godine, Ukrajinci su se mučili da povuku jasnu teritorijalnu i etničku granicu između sebe i Rusa, ali i da uspostave ekonomsku nezavisnost od velike Rusije na svojim istočnim međama. Rusija je nakon raspada SSSR-a vešto koristila nezadovoljstvo stanovništva na istoku Ukrajine i svoj položaj kao vodećeg izvoznika energenata da kako bi uticala na ukrajinsku politiku, što je kulminiralo pripajanjem četiri regiona na istoku zemlje prošle godine.

Čak i na vrhuncu Hladnog rata, Kenan je insistirao na tome da "mi (Amerikanci) ne možemo zanemarivati osećanja samih Rusa", zato što će Rusija ostati "najjači nacionalni element" na tom prostoru. Samim tim, svaka realna "dugoročna američka politika mora biti zasnovana na prihvatanju saradnje sa Rusima". Kenan je predviđao da bi nezavisna Ukrajina "mogla da bude održavana jedino silom". Zbog svega toga on je smatrao da u slučaju pobede u Hladnom ratu SAD ne bi trebalo da nameću stvaranje nezavisne Ukrajine.

U slučaju da Ukrajina nezavisnost ostvari samostalno, Kenan je govorio da Amerika u to ne bi trebalo da se meša, bar ne u prvom trenutku. Bilo bi gotovo neizbežno, smatrao je on, da bi nezavisna Ukrajina "bila trn u oku Rusiji". Ukoliko bi do takvog sukoba došlo, SAD bi trebalo da se založe sa "rešenje koje uključuje federalizam (u Ukrajini)".

Ipak, tokom 90-ih godina njegovi pogledi na američko-ruske odnose počeli su sve više da se udaljavaju od konsenzusa koji je postojao u Vašingtonu, a najglasniji je bio savetnik predsednika Bila Klintona za Rusiju (i kritičar ideje suvereniteta država) Strob Talbot.

Klinton i Talbot su posetili Moskvu maja 1995. godine, kada su prisustvovali paradi povodom obeležavanja 50 godina pobede saveznika u Drugom svetskom ratu. Iako je ta poseta američkog predsednika trebalo da simbolizuje nove i poboljšane odnose dve države, predsednik Klinton se na sastanku sa svojim ruskim kolegom Borisom Jeljcinom postavio krajnje agresivno.

On je od njega tražio da prihvati širenje NATO-a na istok, ali i učešće Rusije u programu Partnerstvo za mir, pokrenutom kako bi se Rusija umirila. Talbot je tom prilikom priznao da su se "manje više svi bitni igrači u Rusiji, širom političkog spektara, protivili širenju NATO-a".

Do 1997. godine Kenan je bio zabrinut ne samo zbog odluke Vašingtona da odobri članstvo Češke, Mađarske i Poljske u NATO-u, nego i zbog produbljenja vojne i pomorske saradnje sa Ukrajinom. Novoformirane linije podela između Istoka i Zapada primoravale su Ukrajinu i druge države da izaberu stranu, a "Nigde ova pojava nije toliko opasna kao u Ukrajini", upozoravao je Kenan Talbota u privatnom pismu.