Prvi scenario: Rusi bace nuklearnu bombu, Amerikanci odgovore, tu stanu; drugi: The end

U slučaju da bude stisnut uz zid zbog poraza svojih snaga u Ukrajini, pogotovo nakon što namešteni referendumi pretvore okupirana područja u samoprozvanu teritoriju Ruske Federacije, to se može i dogoditi, piše Jutarnji list.

U tekstu se navodi da bi u takvom scenariju ruska vojska mogla da izvede napad nuklearnom bombom ili krstarećim projektilom s nuklearnom bojevom glavom, poput nuklearne verzije taktičkog projektila kratkog dometa iskander-MI.

Rusija na papiru raspolaže sa oko 2.000 taktičkih nuklearnih bojevih glava, snage od nekoliko kilotona do više od stotinu. Ostaje pitanje koliko je ruskog arsenala zaista upotrebljivo, s obzirom na to da je reč o izrazito sofisticiranim oružanim sistemima koji zahtevaju vrlo detaljno i skupo održavanje, a Rusija na održavanje svog arsenala po bojevoj glavi troši desetak puta manje od bilo koje druge države na svetu, uključujući i Kinu.

Ali ako Rusija raspolaže funkcionalnim bojevim glavama koje bi mogla lansirati projektilima iskander-M, čija se snaga procenjuje na oko 50 kilotona, mogla bi prouzrokovati stravičnu štetu Ukrajini ako se na to odluči.

Radioaktivni oblak

EPA-EFE ANATOLY MALTSEV

Bojeva glava snage 50 kilotona koja padne na kijevski Trg nezavisnostri urušila bi sve građevine u krugu od oko 800 metara, a svi preživeli u krugu od oko 1,6 kilometara bili bi izloženi dozi zračenja od oko pet siverta, od čega bi većina umrla u roku od mesec dana.

Većina nezaštićenih ljudi u krugu od oko tri kilometra pretrpela bi opekotine trećeg stepena. Procenjuje se da bi u samoj eksploziji poginulo oko 48.000 ljudi, dok bi ih više od 100.000 bilo znatno povređeno.

Radioaktivni oblak širio bi se u smeru vetra, a uz severni vetar od oko 20 kilometara na sat proširio bi se na području širine dvadesetak kilometara i dužine do 160 kilometara – dovoljno da pređe granicu s Belorusijom. Uz jači vetar, od oko 60 kilometara na sat, radioaktivne čestice mogle bi preći i rusku granicu.

Iako bi se radilo o devastirajućoj katastrofi za one koji bi njom bili direktno pogođeni, većina ljudi van same zone eksplozije ne bi osetila značajne posledice.

Laki udarni talas dostigao bi tek oko 4,3 kilometra daleko od tačke detonacije, a čak ni čestice u radioaktivnom oblaku za većinu ne bi predstavljale smrtonosnu opasnost.

Na direktnom putu oblaka prvih šezdesetak kilometara dužine i oko pet kilometara širine, doza zračenja bila bi oko jedan grej na sat, što znači da bi se većina pogođenih mogla pomeriti s puta oblaku pre nego što prime veliku dozu radijacije.

Oružje masovnog uništenja

EPA-EFE/ALEXEY NIKOLSKY/SPUTNIK/KREMLIN

Takav scenario, koliko god stravičan bio, ipak je izuzetno malo verovatan iz celog niza razloga. Prvi razlog je – ako Rusija uopšte raspolaže funkcionalnim taktičkim nuklearnim oružjem, a ne bojevim glavama koje su onesposobljene nebrigom, neodržavanjem i korupcijom – to što Putin ne može samostalno doneti ovu odluku.

Ne postoji dugme koji Putin može da pritisne, sam u svojoj kancelarijiu, pa da iskander-M poleti i pogodi cilj po njegovom izboru. U lansiranje taktičkog nuklearnog oružja morale bi biti uključene stotine ljudi – od samog Putina, potom nekoliko vojno-zapovednih nivoa, osoblje koje bi bojevu glavu moralo izvaditi iz skladišta i dopremiti do lokacije, potom osoblje koje bi to oružje moralo montirati na projektil, potom osoblje koje bi moralo naciljati i ispaliti taj projektil.

U tom dugačkom lancu lako je moguće da bi se našao pojedinac ili čak više njih koji nisu voljni da učestvuju u pokušaju nuklearnog ratovanja.

Čak i ako bi Putin odlučio da upotrebi ovakvo "ograničeno" oružje masovnog uništenja i ako bi ga njegova vojska odlučila poslušati, postavlja se pitanje šta bi se time mogao da postigne, kakvu bi mu to taktičku ili političku prednost donelo, kao i koji bi bio odgovor Zapada na njegov ovakav potez.

Vojno gledano, većina ukrajinskih snaga raspršena je na širokoj teritoriji, osim na samoj liniji ratišta, gde bi bilo koji nuklearni udar jednako naštetio i ruskim snagama. Politički gledano, takav bi udarac možda mogao uništiti ukrajinsku vladu i ubiti predsednika Volodimira Zelenskog, ali po koju cenu?

Prvo, postavilo bi presedan – po Putina veoma neprijatan – da Rusija smatra da je čelnik države legitimna meta za ograničeni nuklearni udar. Drugo, Putin bi nepovratno uništio svoj odnos i sa svojim najznačajnijim saveznicima Kinom i Indijom, koje se zasad drže po strani u sukobu i nisu nedvosmisleno osudile rusku invaziju na Ukrajinu.

Nadalje, postavlja se pitanje kako bi SAD i NATO odgovorili na ovakvu provokaciju. Zapadni stratezi saglasni su u jednom - na korišćenje nuklearnog oružja mora se odgovoriti odmah, žestoko i nedvosmisleno. Bilo koji drugi odgovor bio bi otvoreni poziv svim drugim državama s nuklearnim oružjem da ga koriste po volji.

Uništenje sveta

Problem je što bilo koji odgovor nužno donosi i rizik od dalje eskalacije. Stručnjaci s Prinstona analizirali su pre tri godine potencijalni scenario koji počinje nuklearnim pucnjevima upozorenja, ali neizbežno završava potpunim nuklearnim ratom.

U nizu ratnih igara koje je sprovodio Pentagon američki su stručnjaci utvrdili da bilo koje korišćenje nuklearnog oružja vrlo lako vodi do nekontrolisane eskalacije.

U većini isprobanih scenarija Rusija počinje napad korišćenjem taktičke nuklearne bombe protiv vojne instalacije – vazdušne luke ili vojne baze – na šta SAD odgovaraju udarom na metu slične vrste i vojnog značaja. Nakon toga postoje samo dve mogućnosti.

U optimističnoj, obe strane zaustavljaju dalje korišćenje nuklearnog oružja, ali svi ti pozitivni scenariji imali su nekoliko zajedničkih preduslova – obe su strane morale imati jasne političke "silazne rampe" i morale su ostati otvorene linije za razgovor između Moskve i Vašingtona. U svim drugim scenarijima svet je bio uništen.