NATO se sprema za veliki rat

On je to izjavio na brifingu za vojne atašee i predstavnike stranih ambasada akreditovanih u Moskvi.

"Vojna konstrukcija bloka je potpuno preusmerena na pripremu za veliki oružani sukob visokog intenziteta sa Rusijom", istakao je Fomin.

On je naglasio da je u doktrinarnim dokumentima NATO-a poslednjih godina, na primer, u vojnoj strategiji NATO-a za 2019. godinu, Ruska Federacija direktno, "bez ikakvog dvoumljenja predstavljena kao glavni izvor pretnji koalicionoj bezbednosti".

Istovremeno, Fomin je podsetio da je "Rimska deklaracija i dalje na snazi".

"U njoj je, konkretno, utvrđeno da Rusija i Alijansa jedna drugu ne smatraju za protivnika. Ovaj stav je potvrđen na samitu Saveta Rusija-NATO 2010. godine u Lisabonu", dodao je zamenik ministra odbrane.

Obuzdavanje umesto zajedničkih projekata

Severnoatlantska alijansa planira vojno obuzdavanje Rusije, dok je ranije više pažnje posvećivala zajedničkim projektima od interesa za NATO, dodao je Fomin.

"Trenutno žalosno stanje u odnosima između Rusije i NATO-a može se objasniti činjenicom da je Alijansa često pribegavala ‘hibridnim metodama’ za obuzdavanje Rusije, kombinujući dijalog sa jačanjem vojnih priprema. Poslednjih godina akcenat je stavljen na vojno obuzdavanje, dok se ranije više pažnje poklanjalo projektima saradnje od interesa za Alijansu", objasnio je Fomin.

Istovremeno je napomenuo da je pogoršanje odnosa Rusije i NATO-a počelo pre 2014. godine.

"Posle završetka Hladnog rata, Ruska Federacija je u više navrata pokušavala da pronađe nove oblike za saradnju sa NATO-om, da stvori stabilan, ravnopravan sistem evropske bezbednosti za sve. Bilo bi pogrešno verovati da je pogoršanje odnosa Rusija-NATO počelo 2014. godine", dodao je Fomin.

Prema njegovim rečima, "ciljevi ravnopravne saradnje koje je deklarisala Alijansa nisu se ispunjavali mnogo ranije, faktički, odmah posle raspada Varšavskog pakta".

"Rusija je, pri tome, tada bila neviđeno otvorena za konstruktivno partnerstvo sa Zapadom i izvršila je dobrovoljnu demilitarizaciju zemlje na svojim zapadnim granicama. Izvršeno je i neviđeno po razmerama povlačenje trupa iz zemalja Varšavskog pakta", istakao je ruski diplomata.

On je podsetio da je 27. maja 1997. godine u Parizu potpisan Osnivački akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti između Ruske Federacije i Severnoatlantskog saveza, kojim je proglašeno da se Rusija i NATO više ne doživljavaju međusobno kao protivnici.

"Dokument je sadržao političke garancije vojne uzdržanosti. Alijansa je, konkretno, preuzela obavezu da sprovodi svoju kolektivnu odbranu raspoloživim sredstvima, bez dodatnog razmeštanja ‘značajnih borbenih snaga’. Potvrđeno je da ‘države-članice NATO-a nemaju namere, planove niti razloge da razmeštaju nuklearno oružje na teritoriji novih članica i ne moraju da menjaju nijedan aspekt nuklearnih snaga NATO-a ili nuklearne politike NATO-a", podsetio je on.

Prema njegovim rečima, NATO je takođe izjavio da je spreman da razvija dugoročno partnerstvo sa Rusijom, da nastoji da ojača stabilnost i bezbednost u Evroatlantskom regionu na osnovu zajedničkih interesa.

Fomin je napomenuo da je današnji sastanak uslovljen potrebom da se iznesu ocene Ministarstva odbrane Rusije o stanju i prirodi interakcije Rusije i NATO-a u protekle dve decenije.

"Verujemo da je takva revizija sada više nego ikada potrebna da bi se razumelo zašto je Ruska Federacija upravo sada poslala Sjedinjenim Američkim Državama i bloku NATO-a projekte pravno obavezujućih sporazuma o bezbednosnim garancijama", objasnio je Fomin.

Najveće širenje NATO-a 2002. godine

Fomin je podsetio da se najznačajnije širenje NATO-a na istok dogodilo 2002. godine, tokom nekoliko talasa približavanja infrastrukture Alijanse zapadnim granicama Rusije blok je značajno povećao svoj borbeni potencijal.

"Godine 2002. počeli su pregovori o pristupanju Bugarske, Letonije, Litvanije, Estonije, Rumunije, Slovačke i Slovenije, koje su takođe postale članice NATO-a u martu 2004. Ova godina bila je faza najvećeg širenja NATO-a. Pri tome je značajno porastao potencijal bloka na istočnom krilu", podsetio je on.

Prema njegovim rečima, granice bloka su se pomerile za više od hiljadu kilometara na istok, što mu je pružilo mogućnost da iskoristi nestrateško naoružanje za poražavanje ciljeva na teritoriji Rusije.

"Na primer, minimalno vreme leta od vazdušnih baza u Estoniji do Sankt Peterburga smanjeno je na nekoliko minuta. Veći deo Kalinjingradske oblasti našao se u zoni poražavanja artiljerijskih sistema... Značajan broj infrastrukturnih objekata na teritoriji istočnoevropskih zemalja došao je na raspolaganje NATO-u, čime su proširene mogućnosti za raspoređivanje i prebacivanje trupa", objasnio je Fomin.

On je dodao da je u arsenal bloka dodat veliki broj naoružanja, vojne tehnike i ljudskih resursa zemalja bivšeg Varšavskog pakta... NATO je dobio pristup novim lukama na Baltičkom i Crnom moru, proširujući operativne mogućnosti pomorskih snaga Alijanse.

Na taj način je zbog širenja na istok potencijal NATO-a porastao, s tim što proces nije isprovocirala Rusija. Fomin je naglasio da su 1997. godine odnosi Rusije sa Zapadom bili nepomućeni.

"Ruska strana je na različitim nivoima potvrđivala spremnost da gradi saradnju u svim oblastima koje su se u tom trenutku činile najvažnijim sa stanovišta evropske bezbednosti. Nisu viđeni nikakvi izazovi koji bi zahtevali proširenje Alijanse. Iako je nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. cela ujedinjena država, uključujući i bivšu DDR, postala članica Alijanse. Tako je, zapravo, napravljen prvi korak ka proširenju bloka. Kasnije su usledili novi talasi širenja NATO-a", konstatovao je zamenik ministra.

On je podsetio da su 1997. godine, posle samita NATO-a u Madridu, počeli pregovori o pristupanju bloku Češke, Mađarske i Poljske. Ove zemlje su 12. marta 1999. postale prve bivše članice Varšavskog pakta koje su pristupile Alijansi.