Zašto Putinu odgovara zamrzavanje odnosa: Logičan "kec u rukavu"

Podrugljivim tonom, koji je postao zaštitni znak ministra spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov je predložio Alijansi da se „u slučaju hitnih pitanja“ obrati Ambasadi Rusije u Briselu, koja je isključivo zadužena za bilateralne odnose Rusije i Belgije.

Da zaista postoje nešto kao normalni odnosi između NATO-a i Rusije, morala bi se rešiti neka „hitna pitanja“: Avganistan, napetosti u indo-pacifičkom prostoru, terorizam i globalni problemi migracija.

Temeljni akt o zajedničkim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO-a i Rusije iz 1997. zvanično nikada nije prestao da važi. Ali su odnosi Moskve sa Alijansom od početka rusko-ukrajinskog konflikta 2014. više nego zahladili.

Ovaj prekid je za ruskog predsednika samo - logičan. Ne samo zbog toga da se on uvek plaši da slučajno ne izgleda „slab". Na referendumu 2020, za koji se smatra da je bio dobrano manipulisan, Putin je obezbedio da do 2036. može da ostane u Kremlju – što ga praktično čini doživotnim predsednikom.

On je od tada započeo novu fazu u njegovom hladnom ratu protiv Zapada, za šta je NATO pak ultimativni simbol. Tako da on u potkopavanju ili čak uništenju jedinstva transatlantske zajednice ne vidi samo garanciju bezbednosti sopstvenog režima, već i svog istorijskog nasljeđa.

Zatvaranje stalne misije pri NATO-u Kremlju je, pa makar samo formalno, izgovor za postepeno povećavanje tenzija sa susjednim zemljama. U prvom redu sa Ukrajinom, ali takođe i sa Poljskom i baltičkim zemljama. Za Putina su ovakve vrste napetosti važan instrument. Jer, on na taj način može da podeli Zapad i isprovocira nejedinstvo unutar NATO-a.

Kako bi mogla da izgleda nova eskalacija? Možda kao vojne akcije poput blokade Krečanskog prolaza u Crnom moru ili čak ukrajinskih luka. Što se tiče istočnog krila NATO-a, Moskva uz podršku beloruskog diktatora Aleksandra Lukašenka doprinosi zaoštravanju migrantske krize na litvanskoj i poljskoj granici. Suštinski deo taktike Kremlja je da testira koliko su obezbeđene granice NATO-a.

Kremlj je ubijeđen da će ovakva politika da doprinese da se ubaci sjeme razdora između „dobrih“ Francuza, Nemaca, Italijana i Belgijanaca i „zlih“ Poljaka, Čeha, Litvanaca, Letonaca i Rumuna.

Pre nekoliko sedmica je ruski ambasador u Belgiji, Aleksandar Tokovinjin dao još jedan primer ove taktike. U intervjuu belgijskom novinaru, ovaj diplomata je hvalio Belgiju, koja za razliku od drugih neimenovanih evropskih država, „nije prouzrokovala probleme“ u odnosima s Rusijom.

„Vi ste razumna zemlja", rekao je snishodljivim tonom kolonijalnog administratora. I odmah prešao na drugu važnu temu: koliko je korisno i profitabilno za svaku evropsku zemlju da bude klijentkinja ruskog energetskog giganta Gasproma.

Takođe i to je simptomatično. Aktuelna energetska kriza, koju Moskva koristi kao prednost, je vrhunac jedne posebno uspešne godine za Putina: treba pomenuti ženevski sastanak sa Džozefom Bajdenom, što je bio kraj njegove međunarodne izolacije; izbornu pobedu SPD (koji važi za prijateljski nastrojenu partiju prema Moskvi) i posjetu Moskvi američke visoke funkcionerke Ministarstva inostranih poslova Viktorije Nuland, koja je došla da razgovara o razoružavanju i mogućoj ulozi Rusije u rešenju avganistanskog problema.

Bio je to dobar momenat za ruski režim, da promoviše svoj strateški gasovod Severni tok 2. Njegovo strateško oružje je spremno za upotrebu. Nakon raskida veza sa NATO, Kremlj će još aktivnije da koristi ove ili one mogućnosti koje mu stoje na raspolaganju.