Godišnica "Oluje"; Busije - simbol tragične sudbine Srba VIDEO

Busije zovu naseljem koje je izgradila Oluja i "Krajinom na kraju grada", jer su mnogi Krajišnici i izbeglice sa drugih prostora krov nad glavom napravili ovde.

Izvor: B92
Podeli
Printskrin: TV Prva
Printskrin: TV Prva

Složno su gradili, složno i žive. Upravo zbog toga Busije. Ovo nije prvi put da se Dan sećanja na stradale i prognane Srbe obeležava upravo ovde, Busije su simbol tragične sudbine Srba.

Akcija hrvatske vojske "Oluja" počela je u zoru 4. avgusta 1995. Za četiri dana, Severna Dalmacija, Lika, Banija i Kordun ostali su bez Srba.

Deo onih koji su stigli u Srbiju, dom je našao u naselju nadomak Beograda – u Busijama.

Najveće izbegličko naselje poznato je po teškim sudbinama gotovo pet hiljada ljudi koji su 1995. godine prognani iz svojih domova. Na traktorima, bicklima, peške, sa po nekom torbom ili bez prtljaga, stigli su na, tada, golu ledinu između Batajnice i Ugrinovaca i sve gradili ispočetka. Gotova,svaka kuća u Busijama mogla bi da ispriča svoju priču o Oluji. Sve su nekako iste, a opet potpuno različite. Kako je izgledao 4. avgust 95. iz ugla nekih od njih videćete u narednom prilogu.

"Nisam očekivao da će se nešto tako strašno desiti", ovako svoju priču o Oluji počinje Jovan Vučenović, inženjer, koji sada živi u naselju Busije.

Porodicu, sebe i 20-ak komšija iz Oluje je spasao vozeći komšijski traktor od Knina do Banjaluke. Dalje, kaže, dalje nije mogao.

"Ljudi su sedeli na stranicama prikolica, na blatobranu od traktora.. Jednostavno smo osećali potrebu da na taj način spasemo gole živote i ništa nismo sa sobom poneli osim neki peškir ili komad hleba da bi se moglo negde usput da se nađe", rekao je Vučenović.

Pred naletom vojske je, kaže, poneo samo uspomene, sve što je imao ostalo je u Kninu. Kamen očeve kuće doneo je pre nekoliko godina, kada je poslednji put bio u mestu u kome je proveo najveći deo života.

"Teško je opisati taj dan, i drugi i treći u koloni kada jednostavno što bi rekli kao da su gumicu uzeli i izbrisali sve što su stvarali ne samo naši preci nego i roditelji", rekao je Vučenović.

Samo nekoliko kuća dalje, živi Jovanov prijatelj Mirko Vujanić - profesor, koji je u svoj neizvestan put krenuo sa kolegom.

"Izgubio sam glavnu ulogu u sopstvenom životu. Taj prelomni događaj se desio na današnji dan 95. Kolona je išla na Raču i na Pavlovića most. Ja sam tamo gdje je sada Pavlovića most prolazio kad je bila skela i tada na Pavlovića mostu reče mi jedan čiča - sada se završava davno započeta priča", rekao je Vujanić.

Mirka i Jovana vezuju dve stvari. Obojicu ih je rat razdvojio od rodnog mesta, a ponovo spojile – Busije.

"Oluja krenu i teško se snaći u istorijskom nevremenu. Skoro četvrt vijeka je prošlo, a rane ne zarastaju nikako", rekao je Ivanić.

Ovde su se skućili, osnovali porodice, zaposlili, pronašli novi život, ali mnogima od njih misli i danas odlutaju u Hrvatsku.

"Ali više tamo povratka nema, jer nas jednostavno oni ne žele, oni i danas rade na neki način vrše etničko čišćenje", rekao je Vučenović.

"Nisam bio prije 5,6 godina, naravno da bih želio, to dolazi u snu, to je dio mene u sjećanju.. ali objektivne okolnosti i materijalne ne dozvoljavaju", rekao je Vujanić.

Do 1995. godine na prostoru naselja Busije nisu postojale kuće, sve je bilo prekriveno poljem i njivama. Danas u selu koje je, kako kažu, izgradila Oluja živi oko 5000 ljudi mahom izbeglih iz Dalmacije, Krajine, Slavonije i Bosne. Svoj mir pronalaze na razne načine. Mirko ga je video u poeziji i pisanju aforizama. Uvek sa suptilnom porukom.

"Izvinjavam se svima u ime Boga, što sam protjeran sa ognjišta svoga. Kovači ove nesreće nikada se izviniti neće", završio je stihovima Vujanić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 194 idi na stranu