Hapšenje Mladića 2011: "I ćerku ste mi ubili!"

Podsećanja radi, on je uhapšen 2011. godine u selu Lazarevo, a svedok hapšenja opisao je tada kako je to izgledalo.

Kako su tada pisale "Novosti", kroz prozor sobe u kojoj je proveo svoje poslednje dane na slobodi, general je mirno gledao dolazak policije. Na stolu su mirovala i dva pištolja. Puna. Jedan kalibra 7,62 i drugi ”američke proizvodnje".

Oko pet sati ujutru u kuću njegovog rođaka Branislava Mladića u Lazarevu ušao je momak u civilu sa pištoljem ispod letnje košulje. Otvorio je vrata sobe u kojoj je bio general. I, kao da se malo zbunio, upitao je:

"Ko ste vi?"

"Ja sam onaj koga tražite!", odgovorio je Ratko Mladić, vojnički.

Pošto je policija zatekla Jocovića prilikom hapšenja, pozvan je da bude prisutan pretresu i proceduri koja je usledila.

"Minulo je pola šest, ujutro, počeo je pretres", kazao je Jocović.

Kako se navodi, general Mladić nije krio identitet. Pokazao je ličnu kartu na ime Ratko Mladić, ali je tom dokumentu odavno istekla važnost. U novčaniku je još imao fotografiju sina Darka, supruge Bosiljke i pokojne ćerke Ane. Pogledao je fotografiju, pre nego što ju je predao policiji. Uz to, i 1.500 dinara. I nekoliko novčanica u dolarima. Poželeo je da novac ostavi Branislavu, svom domaćinu, ali mu to nije bilo dozvoljeno, te su navedene stvari bile oduzete.

Potom je iz novčanika izvadio prsten.

Neki meštani u Lazarevu kazali su da su Mladića viđali i ranije, ali, možda pre neku godinu. Imao je pčelinjak kod železničke stanice. Neki su odlazili samo da ga vide i da ga pozdrave: ”Zdravo, junače”.

Tada ga je, navodno, čuvao jedan iz obezbeđenja, sa ”heklerom”. Šalili su se sa obezbeđenjem: ”Kakva ti je to puščica za ovakva junaka?”

"Ovo predajte mojoj ženi, rekao je i pružio prsten jednom od policajaca", kazao je Jocović.

Pretres i sve što je procedura nalagala trajali su oko dva sata. Polovinu tog vremena general je proveo u dvorištu, a narod je počeo da se okuplja ispred kuće. Procenjeno je da bi meštani, kada ga vide, možda pokušali da navale na kapiju, pa je general povučen u kuću.

Razgovarao je sa policijom: pričao o ćerki Ani, o svom detinjstvu sa samohranom majkom Stanom. I nju je više puta pomenuo. Govorio je o školovanju u Vojnoj akademiji koju je završio sa desetkom. O Rusiji u kojoj je, kao oficir JNA, boravio.

"Bio sam tamo na mestima gde se školuju ruski oficiri. Niko me nije pratio, ni snimao šta ću da vidim i šta da čujem. Rusi znaju kome mogu da pruže ruku, a da ne razmišljaju koliko će prstiju posle da prebroje”, kazao je Mladić policiji.

Govorio je tečno, povremeno i oštro: o patriotizmu, o ”svemu što je prodato i izdato”, o Kosovu i Metohiji, i, kako on vidi Srbiju. Danas i u budućnosti. U jednom trenutku, obratio se ljudima koji su tu, da bi izvršili naređenje koje im je dato.

" I kćerku ste mi ubili! Onakvo moje dete… " rekao je. (Ana Mladić bila je izvanredan apsolvent medicine, pronađena je u stanu Mladića, sa prostrelnom ranom na slepoočnici. Zvanična verzija bila je da se ubila, mada general u tu verziju nikada nije poverovao, prim. aut.), navode "Novosti".

"Nismo mi!" stigao je, upola presečen odgovor jednog od policajaca.

"Ma, znam da niste vi! A znam ko je i zašto" nastavio je general.

U neko vreme generalu je ponuđen doručak. Odbio je. Doručak mu je bio važan zbog leka. Nije ga tog jutra uzeo, uprkos ubeđivanju lekara koji je u kuću Branislava Mladića stigao sa policijom.

"Razmišljao sam i mogao sam i da se ubijem… Odlučio sam da to, ipak, ne učinim, a znam i zbog koga" podsetio je Mladić kroz šta je svih ovih godina prolazila njegova porodica, a prema onome što je govorio očigledno je da je pratio sve što se sa Mladićima dešavalo - od pretresa i oduzimanja ušteđevine.

"Kako se primicalo vreme odlaska, razgovor sa policijom bio je sve energičniji " kazao je Jocović.

"Onda mu je neko preporučio: 'Obuci nešto toplije. Da imaš. Tamo gde ideš, hladno je'. Pomogao sam mu da se obuče, jer mu je desna ruka potpuno nesposobna. Uvlačio sam je u rukav. I drhtao sam. Potom je trebalo da se obuje. Bilo mu je teško da to učini. Obratio se, pola u šali, pola u zbilji, mislim, lekaru: 'Ti da me obuješ!. Onda se nasmejao: 'Ipak ću sam'. Savio se i obuo, ali, videlo se, teško", naveo je svedok.

Kako je tada kazao Jocović, žali što ovakvu uspomenu, kao teret, mora da nosi dok živi. Generala Mladića nikad ranije, kod Brane, kako je zvao Ratkovog rođaka, nije video, ”za četiri godine koliko su njihove kuće bliske i uzajamno se pomažu oko poljoprivrede”.

"Kad su me policajci, pre nego što će ući u kuću, pozvali da budem prisutan pretresu, naravno da sam prihvatio. A, kada sam video generala, skamenio sam se " izjavio je Jocović.

"Ali, ta dva sata s njim… pamtiću dok sam živ… Ovu 2011, kao i onu 1946, kada je naša porodica iz Vojkovića kod Sarajeva stigla ovde u Lazarevo, kao kolonisti. Nijednu drugu godinu više ne pamtim" dodao je on.

Gde je Amerikanac?

U jednom trenutku, posle ulaska policije, general se obratio jednom od njih.

" Gde ti je taj Amerikanac, zbog kog morate sve ovo da radite?", upitao je Mladić.

" Nema ovde Amerikanaca" stigao je odgovor.

" Ima, ima, bez njih se ovde ništa ne dešava", kazao je Mladić.