DW: Morija ne sme da opstane

Beda u kampovima na grčkim ostrvima i u Sredozemlju nikoga u Evropi ne bi smela da ostavi ravnodušnim.

Izvor: DW
Podeli
Foto: AP Photo/Petros Giannakouris
Foto: AP Photo/Petros Giannakouris

Poštovanje ljudskih prava je teži put i njime moramo da idemo i kad su u pitanju izbeglice, smatra Dimitra Kiranoudi.

Kako piše Dojče vele, izbeglički kamp Morija više ne postoji.

Kamp koji su izbeglice, humanitarne organizacije, aktivisti i mediji iz čitave Evrope zvali „Pakao na zemlji“ pre dve sedmice uništen je u požaru.

I da je s požarom istovremeno pronađeno i rešenje za izbegličke probleme, onda bi kraj Morije bio dobra vest, kraj mračnog poglavlja u grčkoj i evropskoj istoriji.

Novi kamp je već gotov

Foto:EPA-EFE/ TOLGA BOZOGLU
Foto:EPA-EFE/ TOLGA BOZOGLU

Ali u roku od samo nekoliko dana na Lezbosu je već podignut novi kamp Karatepe i u njemu je već sada više od 10.000 ljudi. Da se podsetimo: dosadašnji kamp Morija bio je predviđen za oko 3.000 ljudi. Novi će verovatno uskoro biti isti kao stari. Požar u kampu Morija i njegovo potpuno uništenje nije dakle promenio izbegličku politiku. Kao što je nije promenila ni odluka Nemačke da prihvati 1.553 izbeglice sa grčkih ostrva.

Posle novog kampa Karatepe – koji je podignut uz pomoć UNHCR-a i to izričito kao „prelazno rešenje“ – u ne tako dalekoj budućnosti će biti podignut dugoročni kamp – možda čak ponovo u Moriji. A ako ne tamo, onda verovatno na nekom drugom ostrvu u Grčkoj ili negde drugde na evropskom tlu.

Problem tzv. izbegličke politike ostaje dobro poznat: pokušaj da se nešto što je pitanje ljudskih prava tehnički reguliše administracijom. Upravo ta birokratizacija izbegličke krize na Lezbosu i drugim grčkim ostrvima ima katastrofalne posledice po uslove života i time po ljudska prava izbeglica koje tamo dolaze.

Izbeglice će i dalje da dolaze

Foto: Depositphotos/Prazisss
Foto: Depositphotos/Prazisss

Istovremeno, znamo da će ratovi, kao i žestoke, hronične krize na Bliskom istoku, i u delovima Azije i Afrike i dalje da izazivaju ogromna izbeglička i migrantska kretanja. Ljudi u potrazi za boljim životnim uslovima sedaće u gumene čamce ili olupine brodova kako bi prešli Sredozemlje. A zatim će biti nasukani na spoljnim granicama EU, i to u neljudskim uslovima. To je neizbežno – uvek će biti očajnih ljudi spremnih da urade sve za bolju budućnost. Mi to i previše dobro znamo iz istorije Evrope.

Evropska unija zahteva da se, što je pre moguće, pronađe „evropsko rešenje“ za izbegličku bedu. Ali te nekakve zajedničke niti nema ni u obrisima i niko od političara u to ozbiljno i ne veruje. Pojmovi kao što su „solidarnost“ ili „ljudska prava“ za političku klasu Evropske unije postali su prazne fraze, kao da više nemaju nikakvo značenje. Građani – a naročito mladi ljudi – to osećaju. I teško da po tom pitanju mogu biti prevareni.

Izdaja istorijskog nasleđa Evrope

Foto: Getty/Adam Berry
Foto: Getty/Adam Berry

Evropska unija je, svesno ili nesvesno, krenula putem izolacije, zastrašivanja, straha od „drugih“. Ona tako gubi svoju suštinu i zaboravlja svoju sopstvenu istoriju, svoje istorijsko nasleđe – svoje tamne strane, ali i prosvetiteljstvo, revolucije, dugu borbu za slobodu, ljudska prava i pravnu državu.

Mi, mlađe generacije, rođeni smo u vremenima u kojima se sve to podrazumeva. Ali ipak se ne podrazumeva. Poštovanje slobode, ljudskih prava i pravne države je teži put i njime moramo da krenemo i u slučaju izbeglica. Svako od nas. I ne smemo da zaboravimo da svako skretanje s tog teškog puta brzo može da dovede do neke nove „sramote Evrope“.

strana 1 od 604 idi na stranu