Život u institucijama: "Ja lepo kažem da meni tu nije dobro"

Osobe sa mentalnim invaliditetom predstavljaju veoma ranjivu grupu u svakom društvu, ali za mnoge u društvu oni su nevidljivi.

Izvor: Dragana Plazinić
Podeli
Ilustracija: Depositphotos/ stokkete
Ilustracija: Depositphotos/ stokkete

Prema Uredbi o mreži ustanova socijalne zaštite čiji je osnivač Republika Srbija ili AP Vojvodina, postoji 16 ustanova koje zbrinjavaju odrasla i starija lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama (psihijatrijskim oboljenjima), i još 3 ustanove zbrinjavaju pored dece i mladih sa smetnjama u razvoju i odrasle.

Ta njihova nevidljivost okružena je i raznim opasnostima. I dok jedni ostaju slepi na probleme sa kojima se oni susreću i gluvi na apele za pomoć, drugi njihov položaj čak i zloupotrebljavaju. Retki su oni koji su spremni da delaju.

Svakodnevni život osoba sa mentalnim poteškoćama, a koje žive u rezidencijalnim ustanovama odvija se prema ustaljenim pravilima. Korisnici žive u zajedničkim sobama, nakon doručka dolaze u radionice, u kojima samo šiju. Tu ostaju do ručka, a ako ima potrebe, nakon toga se vraćaju u radionicu - na, kako se to naziva, radnu terapiju, koja je obavezna za sve korisnike.

“Nije teško, nego ti dosadi - svaki dan jedno isto”, kaže za B92.net Ivana, koja je veliki deo svog života provela u domu.

Činjenica je da imaju krov nad glavom, hranu, osobe koje o njima brinu i medicinsku pomoć, ali iskustva korisnika ovih domova potvrđuju da mnoge od tih stvari, koje su im samim boravkom u instituciji garantovane, u praksi često ne funkcionišu.

Kapacitet rezidencijalnih ustanova u Srbiji:

Ukupno: 5.039

Aktuelno korisinika: 5.204 na smeštaju.

Druga strana njihovog života je - mračnija. Oni vode svakodnevne bitke, nezamislive i prilično mučne.

"Upravo zato važno je da se o situacijama kroz koje oni svakodnevno prolaze razgovara", rekla je za B92.net Maja Popović iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Nasilje, kako psihičko, tako i fizičko, nerazumevanje, oduzimanje osnovnih ljudskih prava, nepoštovanje - samo su neke od stvari sa kojima se korisnici u ustanovama iz dana u dan susreću, i sa kojima se često bore. Život u institucijama, koje predstavljaju dom za većinu osoba sa mentalnim poteškoćama, može da bude daleko od bezbrižnog. Loši uslovi smeštaja nisu samo stvar komfora. Veliki broj korisnika u sobama, koje u svom sastavu imaju samo jedan orman i krevete, opasan je po sigurnost ovih ljudi.

"Veliki broj ljudi na malom prostoru i prosto se očekuje da dođe do svađe i problema", navodi Maja Popović.

Na pitanje da li Ministarstvo ima podatke o nasilju među korisnicima, i ako ima – na koji način se ti problemi rešavaju, iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja za B92.net kažu da se svaka prijava nasilja detaljno razmatra, ali da nije primećena učestalost nasilja u rezidencijalnim ustanovama.

"Po nalogu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 26.11.2016. godine, sve ustanove u sistamu socijalne zaštite i svi pružaoci usluga su socijalne zaštite su u obavezi da odmah prijave sve incidentne situacije i sve slučajeve nasilja nadležnoj službi ministarstva. Svaka od ovih prijava se detaljno razmatra, i u skladu sa procenom, po istima se i postupa. Nije uočena učestala pojava ovih situacija."

Ali oni koji su u ove ustanove smešteni kažu da problem nije isključivo nasilje među samim korisnicima, već da su oni koji bi o njima trebalo da brinu neretko akteri drastičnih kršenja prava korisnika ustanova.

Nasilje se rešava nasiljem

"U svrhu ove Konvencije, termin mučenje predstavlja svaki akt kojim se nanosi jak bol ili patnja, bilo fizička ili mentalna...iz razloga zasnovanih na diskriminaciji bilo koje vrste, i to u slučajevima kada je takav bol ili patnja naneta od strane, odnosno uz podstrek, saglasnost ili pristanak odgovornih lica ili drugih ovlašćenih predstavnika" - Konvencija UN protiv mučenja i drugih okrutnih, nehumanih i ponižavajućih postupaka i kazni

"Problem se ne rešava, već se funkcioniše po sistemu kažnjavanja. Neposredna iskustva žena koje žive u institucijama su neprocenjiva, jer oslikavaju ono što se dešava, makar možemo da informišemo javnost da je to nasilje realno i da postoji", kaže Maja Popović.

Ipak, o nasilju unutar ustanova se ćuti. To za B92.net potvrđuju i dve korisnice ovih ustanova, Ana i Ivana*. Kako navode, oni koji se usude da kažu šta se dešava budu fizički kažnjeni. Ana navodi primer koji je stigao i do suda.

"Išli smo na sud da kažemo ono što nije tačno, kada je jedan vaspitač fizički maltretirao jednog korisnika. Kada ti zaprete moraš reći kako ti oni kažu”, navodi ona, dok Ivana kaže da su korisnici doma u kom je ona bila, samo ćutali - jer u suprotnom zaposleni "uzme štap i udari te".

Na pitanje šta nevladine organizacije koje se bave pravima osoba sa mentalnim invaliditetom mogu da urade, Maja Popović odgovara da oni kao organizacija mogu da preporuče pravničku organizaciju koja se time bavi, i da se ti individualni slučajevi preuzimaju, da se rešavaju, ali naglašava - neretko je situacija da o nasilju počne da se priča, ali se onda sve zaustavi zato što se žrtva plaši jer treba da ostane da živi u tom domu.

Na nasilje koje trpe u ustanovama korisnici i ne mogu i nemaju mnogo kome da se žale. Rešavanje nasilja funkcioniše po šablonu - tablete za smirenje i izolacija u "agresivnoj" sobi.

"Budeš biljka, ne znaš šta je bilo, odvedu te u sobu bez kreveta, svuku te i ostave dok se ne smiriš", kaže Ivana, To, prema njenim rečima, može da traje danima.

Kod Ane, pored takvih soba, otišlo se i korak dalje. Jedna od kazni bila je - grliti drvo satima.

"Propustiš večeru", kaže Ana, a Ivana dodaje: "Ja sam srećom bila dobra".

"Jeste da imaš krov nad glavom i 24 sata negu i hranu, ali težak je život u ustanovi koliko god čovek mislio da je lak - nepravda i poniženja", kaže Ana.

"Zatražiti od profesionalnih zdravstvenih radnika da obezbede isti kvalitet lečenja osobama sa invaliditetom kao i drugima, uključujući na osnovu slobodne i informisane saglasnosti, između ostalog, širenjem saznanja o ljudskim pravima, dostojanstvu, autonomiji i potrebama osoba sa invaliditetom putem obuke i usvajanjem etičkih standarda za javnu i privatnu zdravstvenu zaštitu" - Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom

"Ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu je 2012. godine donelo Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti, po kom su sve ustanove socijalne zaštite i pružaoci usluga dužni da se pridržavaju. Takvo ponašanje zaposlenog se kvalifikuje i kao povreda radne obaveze, i prema njima se sprovodi disciplinski postupak. Nije uočeno, na osnovu prijava o incidentnim situacijama i kontrolama rada da je ova pojava zastupljena", navodi se u odgovoru Ministarstva.

Ana, ipak, dodaje da su zaposleni u domu ignorisali i njene zdravstvene probleme.

"Kad te boli glava pitaš za lek kažu da će proći. Ja sam imala problem sa glavoboljama, a nisu hteli da me pošalju kod očnog."

Maja Popović iz MDRI-S kaže da je razlog tome nepoverenje i nerazumevanje.

"Oni kažu da ti izvodiš", potvrđuje i Ivana.

Odnos sa medicinskim osobljem neretko biva i dosta problematičniji.

"Kad vidiš stolicu - to je strašno"

"Nasilje nad ženama je svaki akt rodno zasnovanog nasilja koji ima za posledicu ili bi mogao da ima za posledicu fizičku, seksualnu ili psihološku povredu ili patnju žene, uključujući pretnje da će ova dela biti izvršena, kao i prinudu ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li su ova dela izvršena u javnom ili privatnom životu’’

Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, navode da su žene i devojčice, korisnice domova, više izložene nasilju unutar institucija od muških korisnika.

Kao razlog se navode partijarhalne i stereotipne rodne uloge koje nisu zaobišle čak ni one žene koje u društvu kao da nisu prepoznate kao žene, a situaciju dodatno otežava i to što se njima vrlo često ne veruje. Još veći problem je to što se njihovo ponašanje, koje je i posledica institucionalizacije, a koje može da varira od povlačenja u sebe do agresivnog, koristi kao opravdanje za nasilje koje su pretrpele.

Relativizacija nasilja je sveprisutna, ističu.

Ono sa čim se žene u ovim ustanovama susreću jesu "traumatični" susreti sa ginekologom.

"Meni se to desilo kad sam bila mlađa, kad sam imala 16 godina, jako sam se uplašila, onu stolicu kad vidiš to je strašno i onda ti drmnu šamarčinu i kažu - skidaj se”, opisuje Ivana svoje iskustvo.

Iza ovog iskustva krije se i kršenje ljudskih prava, koje se opravdava interesom korisnice. Prisilni abortusi i kontraceptivne metode o kojima korisnice nisu obaveštene postale su praksa. Da bi se sprečila potreba za prisilnim abortusima, pojedine institucije uvele su zabranu partnerskih odnosa. Takva zabrana, prema rečima ljudi iz organizacija koje se bave ljudskim pravima, predstavlja kršenje prava i nedopustiva je. Druge ustanove sa tim se bore na druge načine - prisilnom kontracepcijom, o kojoj korisnice ili nisu obaveštene ili se ignoriše njihovo pravo da o tome odluče.

"Možeš momka i devojku da imaš u prolazu, ali ne da se poljubiš ili zagrliš, ako to uradiš, budeš kažnjen i onda ti stave spiralu da ne zatrudniš - iako ti nećeš”, kaže Ivana.

Iz Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna kažu da se zdravstvenim procedurama uređuje zdravstvena zaštita, pa samim tim i kontraceptivna zaštita.

"Način odlučivanja je u skladu sa načelima na kojima se zasniva socijalna zaštita i pravima korisnika na odlučivanje ili učešće u odlučivanju u svim pitanjima koja se odnose na njih same", rekli su za B92.net iz Ministarstva.

Proste zabrane partnerskih odnosa predstavljaju još jedan problem - direktna posledica je moguće nasilje između korisnika. Kako se u istraživanju "Ovde i zidovi imaju uši" (Autori: Biljana Janjić, Dragana Ćirić Milovanović), objavljenim sa sajtu MDRI-S navodi, zabrana partnerskih odnosa dovodi do tajnih sastanaka, a van očiju zaposlenih neretko se dešava da jedan od partnera trpi nasilje koje ne sme da prijavi. Prema njihovim navodima, i ovde važi princip rešavanja nasilja kažnjavanjem - i onog ko zlostavlja, ali i žrtve.

"Negativni stavovi i predrasude prema seksualnosti žena sa intelektualnim teškoćama rezultiraju javnim politikama koje nastoje da upravljaju seksualnim životom žene sa invaliditetom" - Istraživanje: "Ovde i zidovi imaju uši"

Zabrana takođe nije ni ispunila svoj cilj, jer se trudnoće unutar institucija ipak dešavaju. Rešenje je najčešće abortus. Takva odluka je, prema navedenim istraživanjima, u interesu i korisnice, ali i društva. S obzirom na to da su lišene poslovne sposobnosti, žene koje ostanu trudne nemaju pravo da odluče o tome, a odluku donosi ili sama institucija ili staratelj.

“Dešavalo se da ostanu u drugom stanju, dok nisu počele da se koriste kontraceptivne pilule ili kako ih je jedna sestra nazivala – 'prcolete'”, kaže Ana, i dodaje:

"Zaljubiš se, odljubiš se, tako to ide".

Pored toga, prema istraživanjima nevladinih organizacija, često se zbog nemara ginekologa dešava da trudnoća ne bude primećena. Ovde se pribegava još jednom rešenju za koje se ne traži pristanak korisnice. Institucije i staratelji, ponovo u njenom interesu, dete koje je u takvim uslovima rođeno daju na usvajanje. Sa druge strane, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navodi da nema podatke ni informacije o tome.

"Sve se slomilo na ljudima koji su posle 14 godina morali da se vrate u domove"

Proces deinstitucionalizacije predstavlja jedno od mogućih rešenja za ljude koji žive na ovaj način. Program stanovanja uz podršku jeste ideja da osobe sa mentalnim poteškoćama dobiju priliku da se osamostale za svakodnevni život. U takvom okruženju, svaka osoba dobija onu podršku koja joj je neophodna, i život zbog toga ne funkcioniše po ustaljenim pravilima kao u instituciji.

Pročitajte još:

Ovo je poseban beogradski kafić u kome ne morate platiti piće VIDEO

"Stanovanje uz podršku je postojalo 14 godina u Beogradu i imali su saradnju sa jednim domom gde se jedan broj osoba sa intelektualnim poteškoćama praktično izvodio iz doma. Imali su domaćicu koja je bila kao podrška, i bili su uključeni u svakodnevni život, imali su obaveze - čišćenje, kuvanje, i mnogi od njih su i radili, to je bilo preko druge organizacije, iako su dobijali samo deo tog novca i nije bilo pravo zaposlenje, ali je to bila bolja opcija nego dom", navodi Maja Popović.

Stanovanje uz podršku za mnoge korisnike značilo je priliku da se na neki način osamostale.

"Nažalost, sve se slomilo na ljudima koji su posle 14 godina morali da se vrate u domove", kaže Maja Popović i dodaje: "Država nije imala sluha da se nastavi takvo nešto."

Ivana je jedno vreme živela na ovaj način. Kada je ova usluga prestala da bude dostupna, kao i mnogi, Ivana je morala da nastavi život u nekoj od institucija.

"To je bilo 2018. Bio je 6. jun, petak, pamtim", kaže ona i dodaje da je sada, iako ima 43 godine, u domu za stara lica.

"Dom je otvoreniji, starački, ali i to je kršenje ljudskih prava kada osoba sa invaliditetom mora da bira između te dve veoma loše opcije", navodi Maja Popović.

Ivana ima pozitivna iskustva sa stanovanjem uz podršku i, kako navodi, takav način života je - "super, odličan".

“Van institucije sama sebi pravim raspored, idem ja i sad u radionicu, ako želim, to se zove radna terapija”, kaže ona i dodaje da je tokom stanovanja uz podršku naučila da živi samostalno, da koristi gradski prevoz, da ide u kupovinu i da se u slobodno vreme prošeta.

Za domove kaže: "Centar te stiska da ostaneš u domu, govore ti da si zaštićen, da ti je dobro tu, ja lepo kažem da meni tu nije dobro".

Takav pritisak doma nije na svakog isto uticao. Ana, iako je nakon tri ustanove sada u kućnoj zajednici i zaposlena je, kaže, da bi se vratila u dom.

"Vratila bih se u ustanovu, ne znam da li me to sve vezuje, ne znam šta je razlog", kaže ona.

Maja Popović iz MDRI-S ovo objašnjava činjenicom da se vrlo često dešava da u zajednici nedostaje podrška.

"Koliko sada te podrške fali da osoba poželi da se vrati u tu instituciju kakvi god očajni uslovi bili jer je osoba ipak bila sigurna da će tamo imati krevet da prespava", kaže ona.

"Ne znam da li nisam imala dovoljno podrške ili nisam bila spremna iako sam mislila da jesam. Očigledno nisam kad stalno 'kukam' da hoću da se vratim, napustila bih sve i vratila bih se u ustanovu", kaže ona.

Ivana, ipak ne bi, kaže: "Tamo sam videla svašta".

Kao i Ivana, i Ana, iako mlađa, bila je korisnica doma za stara lica. Na nju je to ostavilo snažan utisak.

"Centar za socijalni rad doneo je odluku da treba da budem u dom za stara lica, i neke stvari koje sam radila nisam smela da radim, to mi je ostavilo najveću traumu. Teško je gledati nekoga kako umire i pamtim i dan danas tih 5 godina koje sam tamo provela", kaže ona.

I pored toga što bi se u instituciju vratila, život u zajednici ima neke prednosti.

“Najlepša je sloboda, mogu da se družim sa kim hoću, iako moram da se javim”, kaže.

Ipak, postoje i stvari koje joj se ne sviđaju.

"Prešla sam u kućnu zajednicu, ali kao da sam u četvrtoj ustanovi. Treba da se uključimo u aktivnosti, a tek skoro su nas pustili da uključimo mašinu za pranje veša, jer je domaćica tvrdila da ćemo pokvariti mašinu."

"Mi stalno zagovaramo i razgovaramo, ali ne insistiramo na usluzi stanovanja uz podršku, jer napraviti neku novu zgradu odnosno preseliti manji broj ljudi na neko mesto ne znači nužno bolji život za njih, jer ono što se dešava u instituciji se prenosi – pravila ponašanja, kućni red. Ta institucionalna kultura se prenosi, a to je kršenje ljudskih prava i duboko zalaženje u privatnost svakog pojedinca", kaže Maja Pavlovič i dodaje:

"Proces deinstitucionalizacije ne znači prebaciti ih, nego podržati osobu sa svim uslugama koje život u zajednici nosi, ali to nažalost nije razvijeno."

Ipak, iako sa sobom nosi neke probleme i poteškoće, život u zajednici predstavlja rešenje za mnoge od problema sa kojima se ljudi u institucijama susreću.

*Imena korisnica su izmenjena zarad zaštite njihove privatnosti.

strana 1 od 130 idi na stranu