"Postali smo društvo koje zove policiju zbog glasne muzike, ali ne i zbog jecaja žena i dece"

Nasilje nas zanima kao komšijski trač, ali izgleda da ne shvatamo da smo saučesnici. Ukoliko naš komšija ubije ženu ili ona prijavi nasilje, a mi na uviđaju kažemo da smo znali za to i da to traje već neko vreme - mi smo saučesnici.

"Postali smo društvo koje zove policiju komšiji zbog glasne muzike, a ne zbog jecaja žene i dece dok ih neko tuče", kaže Dejana Stošić, ambasadorka mladih Srbije u EU mreži žena protiv nasilja, i dodaje da se mladi podjednako kao i stariji plaše da to nasilje prijave.

"Plaše se revanšizma, plaše se da će se nešto i njima desiti, veruju da je ta osoba zaslužila maltretiranje i da sve to nije njihov problem. Kao društvo smo postali jako apatični i to je jedna od najgorih stvari koje može da nam se desi. Otuđili smo se jedni od drugih i to se manifestuje na milion načina koji direktno ili indirektno utiču na naše živote", kaže ona.

Dejana Stošić u SOS Kutku za devojke radi kao jedna od koordinatorki i kao edukatorka na više tema. SOS Kutak za devojke Vranje predstavlja siguran prostor za devojke i devojčice, koje slobodno mogu da dođu, pričaju o svojim problemima, prisustvuju radionicama i predavanjima, ili jednostavno - prostor gde one mogu da dođu i da se odmore. U Kutku rade i aktivne su isključivo devojke koje su učenice srednje škole ili studentkinje, jer je, prema rečima Dejane Stošić, mnogo lakše poveriti se nekome ko je približnih godina.

Na pitanje - šta nasilje predstavlja, Dejana Stošić odgovara:

"Možda najlakše za razumevanje jeste da je to svaki čin protiv vaše volje, a koji utiče na vašu psihičku i fizičku bezbednost i jednostavno ukoliko vam ruši osećaj mira i sigurnosti. Primer, ako mene dečko ili devojka udare po zadnjici samo od mene zavisi da li je to ili nije nasilje. Ukoliko sam ja okej sa tim i volim to onda nije, ali ukoliko mi smeta i već sam to rekla onda to jeste nasilje. Nasilje je vrlo subjektivna stvar, ono što je nasilje za mene ne mora da znaci i da je za tebe".

Ipak, nasilje se u praksi ne prepoznaje lako.

"Kada odemo u osnovne škole da držimo radionicu o rodnozasnovanom nasilju devojčice tamo već znaju sve vrste nasilja i znaju definicije. Međutim i dalje ne znaju da ga prepoznaju u praksi", naglašava ona.

"Često ne znaju da je silovanje u braku moguće, da mogu da prijave i nasilje koje doživljavaju na društvenim mrežama, koja je razlika između psihičkog i fizičkog nasilja ili čak šta je psihičko nasilje - šta to u praksi znači", kaže.

Ona naglašava da su devojčice u osnovnim školama "mnogo borbenije" kada je u pitanju autonomija nad njihovim životom i telom, dok se već kod devojaka koje su druga godina srednje škole gubi "vatra i borbenost" - uglavnom jer im se do tada nešto desilo, a niko im nije pomogao i jednostavno više ne veruju ni ljudima koji bi trebalo da im pomognu, a ni institucijama.

"Pored samog rada na tome da prepoznaju nasilje i da znaju gde mogu da ga prijave mi smo deo SOS telefona za žene žrtve nasilja i taj telefon radi 24/7 potpuno besplatno. Sa nama su tu i stručnjakinje iz različitih oblasti kako bi pomogle devojci. Naravno, ukoliko devojka ne želi da prijavi policiji šta joj se desilo ili roditeljima ili bilo kome drugom - može da pozove anonimno i da ispriča, a može i da dođe da razgovora sa nama i sa osobama koje joj mogu pomoći da zaceli rane, da ponovo podigne samopouzdanje i postane jaka, ali da i dalje da ostane anonimna – u suštini da niko sem ljudi koje rade sa njom ne znaju za to što se njoj dogodilo", navodi za B92 Dejana Stošić.

Devojkama se vrlo često i u lice govori da su za nasilje same krive. Ako devojka trpi nasilje, jer nekome smeta kako je obučena – sama je kriva, ako trpi nasilje zbog toga šta je rekla - sama je kriva, ako devojku neko siluje, jer je popila više nego "što bi trebalo" – opet je sama kriva. Takav stav, koji deli veliki broj ljudi, i kojidevojke imaju negde u podsvesti, mora da se promeni. Važno je razgovarati i naglašavati da je za nasilje uvek kriv nasilnik, i da opravdanja ne postoje.

"Da se gole šetate niko nema prava da vas siluje. Toliko. Kratka suknja ili duboki dekolte nisu povod za silovanje. Postoji samo seks i silovanje, ništa između, ili ste htele ili ne. I opet da ponovim, žrtva nikada nije kriva! Jedno ne - menja sve!", kaže ona, i dodaje:

"Jednostavno, ako nisam dovoljno trezna da kažem ne, onda nisam dovoljno trezna da kažem da. Pristanak je najbitnija stvar".

View this post on Instagram

Danas smo o nasilju prièale u Gimnaziji Bora Stankoviæ. Zajedno smo razmišljale o rodnozasnovanom nasilju, o nasilnim vezama, porodiènom nasilju. Došle smo do zakljuèka da je najvažnije prijaviti nasilje. Ukoliko nismo razrešile baš sve dileme, pozovi 0800 001 017 ili se javi u inbox. Uskoro smo u tvojoj školi o èemu ti želiš da prièaš sa nama? #SOSKutak #GRLPWR #Devojke #Nasilje #PrijaviProblem #DevojkeSuZakon

A post shared by SOS Kutak za devojke (@soskutakzadevojke_) on Dec 20, 2019 at 6:47am PST

Najvažnije da se prijavi nasilje, jer se na taj način može pomoći drugima koji će ohrabreni takvim ponašanjem i sami tako postupiti, i poziva sve devojke koje se sa nasiljem bore da ga prijave.

Stošićeva za B92 navodi priču koja je na nju ostavila najjači utisak, a ta priča možda jeste najbolji pokazatelj zašto je važno da svaka osoba bude osnažena da se sa tim bori na adekvatan način, ali i koliko je naša solidarnost sa žrtvom važna.

"Jedna od priča koja je na mene ostavila možda i najveći utisak jeste da je devojčica u osnovnoj školi bila godinu dana maltretirana od strane svojih vršnjaka, da kada se žalila razrednoj ona joj je rekla: "Pa i zaslužuješ kad si kurva”. Devojčica je jedva skupila hrabrosti da ispriča mami šta joj se desilo, ali ni njena majka nije bila dovoljno jaka da iznese ceo slučaj na svetlost dana. Zbog toga je važno prijaviti bilo kakvu vrstu nasilja, kada vi prijavite možda ohrabrite i neku drugu devojku da to uradi a kada se vaš nasilnik procesuira tu već imamo krug gde je svako odgovoran za svoja dela. I zato prijavite, ne treba da ćutite jer vi imate samo jedan život i ne zaslužujete da ga živite nesrećne i uplakane. Same sebi morate biti na prvom mestu”, kaže Dejana i dodaje da je podrška žrtvi najvažnija - čak i onda kad žrtva ne prepoznaje u kakvoj se situaciji nalazi.

"Dešavalo se mnogo puta da devojka odgurne drugaricu od sebe, jer joj je ona pričala da joj dečko nije dobar, da joj ne misli najbolje, da je ljubomoran, da je vara… Tada ljudi jednostavno dignu ruke od te osobe i to je tačka kada nasilnik pobeđuje. Mi kao okolina moramo biti tu jedni za druge, moramo biti solidarni i moramo pružiti podršku, i moramo zapamtiti da žrtva nikada nije kriva", objašnjava Dejana i dodaje:

“Nešto što svi možemo odmah da uradimo jeste da podelimo broj SOS telefona koji je 0800 001 017”.

"Nije tragedija, već ubistvo"

Ono što vidimo u medijima kada se o nasilju izveštava oslikava i našu stvarnost. Relativizacija, ali i romantizacija nasilja prisutne su svuda - od novinskih naslova, do šaputanja u hodniku zgrade. I na jednom i na drugom mestu počinje se od pretpostavke da je žrtva zaslužila nasilje, a ono što se razmatra je čime je to zaslužila, šta je uradila ili rekla. U svemu se traži senzacionalizam ili trač, nešto što treba da bude vest. Ipak vest je jedna – neko je trpeo nasilje i na kraju je ubijen. I to je ono što je važno.

"Mediji imaju ogromnu ulogu da pre svega društvu predstave pravu sliku situacije u kojoj žive", smatra Stošićeva.

"Svakog dana u proseku četiri osobe u Srbiji budu ubijene, a osam od deset devojčica do 15. godine bila je seksualno uznemiravana, i nema potrebe da se izbacuju slike žrtve koje su skinute sa društvenih mreža. Nema potrebe da se piše sa kim je ona bila i kako se ponašala niti nužno njeno ime i mesto stanovanja. Zašto bi bilo bitno za zločin da je možda počinilac bio dobar komšija samo što je zeznut kad popije. Isto tako mediji normalizuju nasilje i ovjektivizuju žene. Često krive žrtvu, čak se dešavalo da je krive što nije napustila taj dom, a onda ako neka uspe da napusti onda je krive zbog toga. Obrni-okreni cherche la femme", kaže ona i dodaje:

"Udruženje novinarki UN protiv nasilja izdale su odličan priručnik za novinare i medije kako se izveštava o nasilju."

Na pitanje koliko je romantizacija nasilja problem, Nemanja Marinović, osnivač škole Medijske pismenosti Centra za marginu, za B92 kaže:

"Izuzetno je opasna zato što skreće fokus sa realnosti - ubistvo žene nije tragedija, već ubistvo. Setimo se samo slučaja Ksenije Pajčin. Nisu oni bili 'moderni Romeo i Julija', već je Filip Kapisoda njoj pucao u glavu. Žrtva je žrtva, nasilnik je nasilnik. Romantizacija zamagljuje odnose moći, postavlja žrtvu i nasilnika u ravnopravan položaj u tom odnosu i nečiju svesnu odluku da oduzme drugoj osobi život, ili je psihički ili fizički maltretira, prikazuje kao deo partnerske dinamike u kojoj se oba partnera dobrovoljno nalaze".

On dodaje da naslovi koji naslju daju takav prizvuk opravdavaju nasilnika.

"Takvi naslovi opravdavaju nasilnika i traže uzroke nasilja tamo gde im nije mesto. Krivac je uvek nasilnik. Ne 'zla kob', 'tragična sudbina', 'slobodno ponašanje'žene ili retrogradni Merkur", ističe Marinović.

Kao opravdanje za relativizaciju nasilja u medijima često se naglašava čuvena "druga strana". Čuti drugu stranu priče u medijima je izuzetno važno, ali čini se da je tema nasilja ipak klizav teren.

"Sa novinarskim poslom je nespojivo jednostrano izveštavanje i uvek se teži tome da se čuje druga strana, ali je isto tako sa novinarskim poslom nespojivo opravdavanje nasilja. U nasilju nema 'druge strane', jer druga strana je nasilje i nasilnik. Ne treba da nas zanima zašto je neko odlučio da bije ženu i da li ga je prevarila ili je ručak bio slan tog dana - on je počinio zločin i to je sve što treba da interesuje medije", kaže naš sagovornik.

Često se može čuti da je tema nasilja postala "izlizana tema", kao i pitanje – ko će to više da čita? Tema nasilja svakako nije nešto što treba da služi za jedan klik više ili da zadovolji ljudsku radoznalost, ali je to već odavno postala. Slučajevi nasilja, posebno u dnevnoj štampi, služe isključivo da probude zanitiželju "šta se dešava u tuđem dvorišu", ali postoji opasnost i da, upravo zbog takvog izveštavanja, postane svakodnevno privatljiva.

"Naravno da je važno izveštavati o nasilju, ali je bitno kako. O nasilju treba pisati na nivou društvenog problema, a ne na nivou pojedinačnih slučajeva. Postoji realna opasnost da ćemo doći u situaciju da 'nije vest kad pas ujede čoveka, već kad čovek ujede psa' i da će javnost jednostavno da ogugla na tu temu ili da će, usled opravdavanja nasilja i okrivljavanja žrtve, postati potpuno nesenzibilisana i nemati empatiju prema žrtvi. Senzacionalističko izveštavanje koje do najsitnijih, često potpuno izmišljenih, detalja prati svaki slučaj - kao što je to bilo sa Ksenijom Pajčin, Vladislavom Červenko ili sada sa Jelenom Marjanović, ne doprinosi ničemu. Hajde da se pozabavimo uzrocima i posledicama, hajde da istraživački obradimo temu nasilja, da istražimo zakone i usmerimo kritiku ka odgovornim institucijama, a ne da izvestimo o još jednom slučaju, iznosimo svaki 'šokantan' detalj dokle god to diže tiraž i onda zaboravimo i pređemo na neku 'sočniju' temu", kaže Marinović.

"Samo treba poštovati novinarsku etiku i pratiti vrlo jasne smernice iz Kodeksa novinara Srbije. Da, toliko je jednostavno", ističe on.

View this post on Instagram

Analiziranje naslova u štampanim medijima sa Jelenom Višnjiæ. #smp #skolamedijskepismenosti #šmp #školamedijskepismenosti #centar_za_marginu #centarzamarginu #czm #medijskisadrzaj #media #medijiusrbiji #medijskapismenost #mediji #obrazovanje #education #edukacija #mladi

A post shared by Centar za marginu (@centar_za_marginu) on Nov 23, 2018 at 7:40am PST