One su najomraženije na svetu: Mrze ih i hrišćani i muslimani

Ajan Hirsi Ali, Sara Hajeder, Marjam Namazi su među najomraženijim ženama sveta, s obzirom na broj ljudi kojem su se zamerile - tražeći napredak i svoja prava

Izvor: index.hr
Podeli
Ilustracija, foto: EPA-EFE/ Ian Langsdon
Ilustracija, foto: EPA-EFE/ Ian Langsdon

Kad se govori o najugroženijim manjinama na svetu, više je kandidata za tu nesrećnu poziciju. Prema UN i drugim organizacijama, to su Rohingje, muslimanska manjina u Mjanmaru, izložena brutalnoj kampanji etničkog čišćenja, po nekim procenama i genocida, uz više od 10.000 ubijenih, piše Indeks.

Prema nezavisnom britanskom istraživanju koje je ove godine naručio tadašnji ministar spoljnkih poslova Džeremi Hant, a predvodio biskup Filip Mounstefrn, hrišćani su najprogonjenija verska grupa, a njihov progon takođe se "približava međunarodnoj definiciji genocida". U opasnosti su da "budu izbrisani" u nekim delovima sveta, pogotovo na Bliskom istoku. U Iraku se, na primer, njihov broj smanjio s 1,5 miliona 2003. na stotinjak hiljada danas.

Ugrožena grupa o kojoj se malo govori

Delom Zapada antisemitski incidenti i napadi takođe su u porastu. Jevrejska groblja redovno su vandalizovana simbolom pod kojim je izvršen Holokaust. Više od 40% Jevreja u Francuskoj i Nemačkoj je, prema anketi, razmišljalo o emigriranju jer se više ne osećaju sigurno. A u SAD su desničarski teroristički napadi na dve sinagoge u kojima je ubijeno 13 ljudi pokazali da ni tamo Jevreji nisu sigurni.

Međutim, jedna se manjina - ili preciznije rečeno, manjina unutar manjine - gotovo nikad ne spominje u ovom kontekstu. To su bivši muslimani, ljudi koji su odlučili da napuste veru, odnosno oni koji su je izgubili. U manje-više svim ostalim religijama danas apostaza ili odbacivanje vere u najgorem slučaju rezultira osudom porodiuce i šire zajednice te društvenim izopštenjem. Zakon se u takva pitanja ne upliće.

Kazna za one koji napuste islam je - smrt

Za muslimana koji napusti svoju veru ili se preobrati u neku drugu u nekim je hadisima (svetim spisima u kojima su zabeležene reči i postupci proroka Muhameda, a na kojima se temelji islamski zakon zvan šerijat), ali ne i u samom Kuranu, predviđena najteža moguća kazna, smrtna. Nasuprot tome, stručnjak za islamsko pravo Vel Halaku, među ostalima, tvrdi da zakon o napuštanju islama uošte ne proizlazi iz Kurana, koji predviđa kaznu za taj greh samo nakon smrti.

Ipak, smrtna kazna je predviđena ne samo verskim propisima već i državnim zakonom u osam većinski muslimanskih zemalja: Avganistanu, Bruneju, Mauritaniji, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Sudanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Jemenu. U drugim zemljama, poput Sirije, Iraka i Jordana, napuštanje vere je takođe ilegalno, ali uz manju kaznu. U zemljama poput Irana, Pakistana i Egipta bivše muslimane takođe je moguće osuditi, čak i na smrt, širokom interpretacijom zakona o bogohuljenju i izravnim pozivanjem na šerijat i fetve (pravne odluke islamskih muftija).

No, nasilje ili pretnje smrću prema bivšim muslimanima, baš kao i prema muslimankama koje "uprljaju čast" porodice i zajednice nepoštovanjem verskih propisa, uglavnom ne vrši sama država, već pojedinci koji na sebe preuzimaju vršenje Alahovih odredbi - kako u muslimanskim zemljama tako i u manjinskim muslimanskim zajednicama na Zapadu.

Bivše muslimanke podižu svoj glas na užas islamista - i zapadnih levičara i liberala

Uprkos tome, poslednjih godina stvorio se pravi mali pokret bivših muslimana, a posebno muslimanki koje o svom napuštanju islama, razlozima za to i posledicama s kojima su se morale da se suoče zbog toga što progovaraju javno. Njihov glavni zahtev je naprosto sledeći: da se njihova sloboda od religije poštuje baš kao i prava i slobode svih drugih manjina.

Začudo, taj je zahtev daleko kontroverzniji nego što bi trebalo da bude. S jedne strane, očekivano, napadaju ih i prete im smrću muslimanski fundamentalisti. S druge strane, zapadni levičari, liberali i feministi, koji prema islamu i muslimanima po pravilu gaje ono što se često naziva "blagi šovinizam niskih očekivanja", žestoko ih kritikuju i dočekuju njihove poruke s prezirom jer se ova manjina unutar manjine ne uklapa u redukovani narativ o ugnjetavanoj muslimanskoj manjini i islamofobnoj belačkoj većini. Boreći se protiv demonizacije muslimana, sami upadaju u zamku demonizacije bivših muslimana.

Rodonačelnica i najpoznatija pripadnica ove zajednice ili pokreta zasigurno je Ajan Hirsi Ali. Ova autorka, aktivistkinja i bivša političarka rođena je u Somaliji 1969. Otac joj je bio jedan od vođa opozicije u Somalskom građanskom ratu, zbog čega ga je režim Sijada Barea zatvorio. S pet godina je, kao i milioni devojčica i devojaka iz supsaharske Afrike, Egipta, Jemena i Indonezije, bila žrtva ženskog genitalnog sakaćenja koje se vrši kako bi im se smanjio seksualni užitak i na taj način ih držali "čednima".

Ajan Hirsi Ali: Potčinjavanje, Nevernica, Jeretkinja

S devet godina se sa porodicom odselila prvo u Saudijsku Arabiju, pa u Etiopiju i na kraju u Keniju. Pod uticajem saudijske verske škole (madrase) koju je pohađala počela je da simpatizira radikalno Islamsko bratstvo. No, na kraju je, kako bi izbegla dogovoreni brak koji nije htela, pobegla u Holandiju 1992. i tamo zatražila i dobila azil. Njeno razočaranje islamom kulminiralo je napadom Al Kaide na Ameriku 11. septembra 2001. godine. 2002. je odbacila islam, postala nevernica i počela javno da kritikuje islam i islamsku kulturu.

Godine 2003. je postala parlamentarna zastupnica. 2004. je zajedno s holandskim rediteljem Teom van Gogom napisala scenario za kratki film Potčinjavanje, koji je problematiziovao nešto što je dotad bilo gotovo pa tabu na Zapadu: tretman žena u islamskim društvima. Da stvar bude još kontroverznija, u filmu su prizori zlostavljanja muslimanskih žena propraćeni odlomcima iz Kurana koji opravdavaju obespravljivanje žena i dominaciju muškaraca nad njima.

Pretnja smrću pričvršćena nožem za telo ubijenog reditelja

Samo dva meseca nakon što je film prikazan, islamista marokanskog porekla ubio je Van Goga nasred ulice u Amsterdamu i nožem za njegovo telo pričvrstio pismo u kojem je zapretio da Hirsi Ali čeka isto. Tako je počelo novo poglavlje njenog života, u kojem je morala stalno da bude pod policijskom zaštitom.

Godine 2006., nakon kontroverze oko njene prijave za azil i dobijanja holandskog državljanstva, preselila se u SAD. U međuvremenu je objavila niz bestselera: Devica u kavezu (2004), Nevernica (2006), Nomatkinja: Od islama do Amerike - osobno putovanje kroz sukob civilizacija (2010.) i Jeretkinja: Zašto je islamu smesta nužna reforma.

No, kako je primetio Rič Lori u časopisu Politiko, iako bi Hirsi Ali kao izbeglica iz patrijarhalne afričke zemlje koja zagovara prava žena trebalo da bude "feministička heroina", na Zapadu je ne doživljavaju tako jer je "disidentkinja pogrešne religije". Andres Entoni je u recenziji Jeretkinje zaključio da je "zbog odbacivanja islama (u sadašnjem obliku) ne preziru samo islamski fundamentalisti već i mnogi zapadni liberali". Smatraju je "islamofobkinjom koja mrzi samu sebe i traumatiziranom apologetkinjom zapadnog imperijalizma".

Jasmin Muhamed - Nepokrivena: Kako zapadni liberali jačaju radikalni islam

Vrlo sličnu životnu priču ima i Jasmin Muhamed, kanadska sekularna i feministička aktivistkinja i autorka egipatsko-palestinskog porekla. Njeni roditelji su se doselili u SAD, a potom preselili u Vankuver u Kanadi sedamdesetih, gde se ona rodila. Nakon što su se njeni roditelji, koji su sami odgajeni u vrlo sekularnom duhu, razveli, njena majka je u lokalnoj džamiji upoznala konzervativnog muslimana koji je ponudio da je uzme za svoju drugu ženu - iako je poligamija u Kanadi ilegalna.

Kao samohrana majka s troje dece u stranoj zemlji, ona je pristala, no za Jasmin i njene sestre to je značilo da im se život promenio preko noći.

"Pre njega mogla sam da se igram s decom naših suseda, s barbikama, plivam, vozim bicikl, idem na rođendane, slušam muziku... Bilo je to normalno detinjstvo. A kad je on ušao u naše živote, sve je odjednom postalo haram, sve je postalo zabranjeno. Moja mama je počela da pokriva kosu, morali smo da počnemo da čitamo tu knjigu (Kuran) čije reči nisam razumela, morale smo da počnemo da se molimo pet puta na dan. Opirala sam se tome od početka", prepričala je Jasmin Muhamed u potkastu s američkim autorom, neuronaučnikom, ateistom i voditeljem Semom Harisom.

Kad je imala 12 godina, ispričala je svom učitelju kako je njen islamistički očuh tuče i maltretira. Učitelj je sve prijavio policiji, ali sudija je odlučio da njena porodica, budući da su Arapi, ima pravo da je odgaja na svoj način.

Mučno iskustvo s nikabom

S 20 godina je bila prisiljena da uđe u dogovoreni brak, no za razliku od Ajan, nije mogla pobeći na Zapad i zatražiti azil jer je već živela u zapadnoj zemlji. Morala je da počne da nosi nikab, odnosno pokriva ne samo kosu već i čitavo lice.

"To zaista pomaže u dehumanizuju, to je pomoglo pretvoriti me ni u šta, kako bi me on (muž) mogao lako kontrolisati. Naprosto potiskuje vašu čovečnost. To je kao pokretna komora za deprivaciju čula i više niste povezani s čovečanstvom. Ne vidite dobro, ne čujete dobro, ne možete da govorite dobro, ljudi vas ne vide, samo vi vidite njih...više niste deo ovog sveta", opisala je svoje mučno iskustvo s nikabom.

Na kraju je saznala da je njen suprug pripadnik Al Kaide kojeg je podučavao Osama bin Laden lično. On je 1996. poslat u Kanadu, gde je trebalo da vodi ćeliju podrške teroristima koji su izveli napad 11. septembra 2001. Sve je to saznala tek kad se razvela od njega. A to je uspela tek kad je imala spontani pobačaj, nakon čega je uspela kradom otići advokatu i zatraži razvod, starateljstvo nad prvim detetom i zabranu pristupa. On je deportovan u Egipat, gde je dobio 15 godina robije.

Šta ju je onda nagnalo da javno počne da kritikuje islam i zauzima se za prava bivših muslimana? Upravo Sem Haris, odnosno (ne)slavna epizoda emisije "Real Time with Bill Maher" u kojoj ga je glumac Ben Aflek napao kao rasistu zbog njegove kritike islama.

Šta kad žena smeđe kože misli isto što i beli muškarac kojeg optužuju za islamofobiju?

"To me nateralo da progovorim. Svačija kritika na tvoj račun uglavnom je bila da si beli muškarac iz Amerike. A ja sam mislila: okej, ja sam Arapkinja smeđe kože i žena i kažem isto što on kaže, pa ćete možda morati da odgovorite na samu poruku", poentirala je Jasmin Muhamed.

"Rastužuje me što oni smatraju muslimanke nekom drugom vrstom, koja je potpuno drukčija od njih", komentarisala je zapadne feministkinje i levičare: "Ako verujemo da su svi ljudi jednaki, zašto koristimo drugačija merila za te ljude?"

Govoreći o tezama svoje knjige Nepokrivena: Kako zapadni liberali jačaju radikalni islam, Jasmin Muhamed je iznela jednostavan, ali prodoran zaključak: "Ono što (izbegavanjem kritike islama) radimo jeste da poručujemo: mi ne želimo da te kulture napreduju, one treba da ostanu onakve kakve su bile pre 1400 godina... Zašto ljudi u tim zemljama ne zaslužuju progres? Zašto homoseksualci u tim zemljama ne zaslužuju da ne budu pogubljeni? Zašto žene u tim zemljama ne zaslužuju ne da oslobode bradavicu, nego da oslobode lice?"

Slična pitanja postavlja i čitav niz drugih bivših muslimanki i muslimana. Sara Hajder i Mumaned Sjed osnovali su organizaciju Bivši muslimani Severne Amerike. Sara Hajder, koja je rođena u porodici šijitskih muslimana u Pakistanu, doselila se u Teksas sa sedam godina, ali je postala nevernica već sa 16 godina. Cilj njenog udruženja je, kako sama kaže, "normalizovati nesaglasje" u muslimanskim zajednicama i pružiti podršku "odmetnicima od islama koji žive s pretnjom koja utiče na svaki aspekt njihovog života".

Iza "govora mržnje" stoji jednostavan zahtev: Niko ne sme da se boji za život jer je odbacio veru

Marjam Namazi je britanska sekularna aktivistkinja rođena u Iranu i čelnica Veća bivših muslimana Britanije, koja je 2015. pokrenula kampanju na društvenim mrežama pod haštagom #ExMuslimBecause. U manje od dve nedelje korisnici iz više od 70 zemalja upotrebili su ovaj haštag više od 100.000 puta uz svoja svedočanstva o razlozima zbog kojih su napustili ovu religiju. Godine 2017. su učestvovali u londonskom Prajdu kako bi upozorili na to da se u 13 muslimanskih zemalja primjenjuje smrtna kazna za homoseksualce.

Armin Navabi, kanadski sekularni aktivista rođen u Iranu, pokrenuo je onlajn zajednicu Ateistička republika, a zajedno s Jasmin Muhamed, Alijem A. Rizvijem i Fejsalom Saedom al Mutarom pokrenuo je i potkast "Secular Jihadists from the Middle East".

Svi ovi aktivisti su, u manjoj ili većoj meri, bili izloženi hajkama na društvenim mrežama, pokušajima cenzure, odnosno "deplatformiranja" prilikom držanja govora na univerzitetima i zasuti kritikama da su islamofobi koji koriste "govor mržnje" protiv muslimana.

Ironično, upravo su ti levičarski napadi razlog više zbog kojeg su ovi glasovi i te kako relevantni u odbrani liberalnih načela: pluralizma, individualizma, slobode govora i vjere - i slobode od vere. Ali glavni i osnovni razlog je jednostavan koliko je i moralno neupitan, svim relativizacijama uprkos: da niko ne bi smeo strahovati za svoj život samo zato što je odbacio veru.

strana 1 od 572 idi na stranu