Zašto baš S-400?

Stalnim nadogradnjama i osavremenjavanjem zvanična Moskva želi da njen odbrambeni sistem raketne odbrane S-400 bude sve bolji i bolji, piše Nešenal interest.

Izvor: Al jazeera, agencije
Podeli
EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV
EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

Navodi se kako je S-400 jedan od najkontroverznijih raketnih sistema trenutno na planeti. Sjedinjene Američke Države nameću ekonomske sankcije državama samo što kupuju ove sisteme, a mnoge svetske sile su zainteresovane za ovaj ruski proizvod – prošle godine su ugovore potpisale Indija i Kina.

No, zbog čega je S-400 toliko tražen u svetu i kako se razvio od svog prethodnika S-300, pita se autor Nešenal interesta.

Razvoj S-300 počeo je 1960-ih kao naslednik zemlja-vazduh sistema raketa SAM. U početku je trebalo da zamieni sistem S-75 (SA-2) koji je bio poznat po korišćenju protivšpijunskog aviona U-2 i koji je bio raspoređen u Kubi i Vijetnamu. Raketa je testirana 1970, da bi „u aktivnu službi“ bila od 1978. godine.

Primarno unapređenje S-300 u odnosu na ranije sisteme je sposobnost istovremenog korišćenja više vazduha navođenja protiv različitih meta. Raniji S-25 je mogao takođe da cilja više meta odjednom, ali je bio izrazito težak i mogao se raspoređivati na fiksna mesta. Američki SAM-D (koji je potom postao MIM-104 Patriot) bio je prvi američki kopneni sistem sa tehnologijom ciljanja više meta i počeo se koristiti od 1981. godine.

Želja za brzinom

Glavna mušterija novih raketnih sistema bila je sovjetska protivvazdušna odbrana (PVO). Oni su preuzeli prvu verziju S-300, sistem S-300PT. Svi sistemi raketa sa oznakom „P“ su bili za PVO, a novi sistem je imao pokretni TEL (transporter, podizač, lanser) i pokretni radar kojeg su vukli teški kamioni. Ovo je bilo dovoljno za relativno fiksne PVO poslove, ali nije bio idealno rešenje.

Sovjetska vojska je želela ovakve sisteme koristiti u Vijetnamu i na Bliskom istoku, te su shvatili kako je ključan brzi raspored kako bi efikasnost sistema bila maksimalna. Za S-300PT je trebalo više od sata da se postavi i bude operativan i to su Sovjeti želeli da unaprede.

Rezultat tih napora je činjenica da je S-300 dobio izgled koji sada ima: postavljen je na teške kamione MAZ 7910 (premda neke verzije mogu biti postavljene na novije kamione ili neke platforme). Radarski, TEL i sistemi kontrole vatre su svi montirani na kamione. Dodatna oprema za podršku je na lakšim kamionima i ceo takav sistem, sada poznat kao S-300PS, ulazi u službu 1982. godine, a malo modifikovana verzija S-300PMU je na raspolaganju za izvoz. Rakete kojima je opremljen su 5V55R sa dometom od približno 90 kilometara.

Dok je S-300P u obe forme bio u razvoju, to se dešavalo i sa varijantama S-300F za mornaricu i S-300V za vojsku. Potonji je razvijan s namerom borbe protiv taktičkih balističkih projektila poput lansa i peršinga.

Ključna stvar sistema S-300V je to da je imala dve TEL verzije – TEL sa četiri rakete 9M83 kraćeg dometa (75 km) i TEL sa dvije 9M82 rakete dužeg dometa (100 km) i ovaj sistem je u službi od 1985. godine.

Rođenje aktuelnog sistema

Dalji razvoj obuhvatio je i V i P varijante S-300. Sistemi S-300PM raketa su nastali iz želje da se spoji funkcionalnost presretanja balističkih raketa V sistema sa raketama iz P sistema. Izvozne verzije S-300PM nazivane su S-300PMU i taj razvoj je doveo do nastanka S-400.

Prve verzije novog sistema su nazivane S-300PMU-3 što je ukazivalo treću modernizaciju pokretne verzije zračnog sistema odbrane S-300. Kada je sistem prvi put pokazan na sajmu MAKS 2007, istaknuto je kako je većina vozila jako slična sistemima S-300PMU-2.

No, napredak raketne i radarske tehnologije donela je „dva puta veći napredak u odnosu na ranije sisteme“ i S-400. Novi radari u novom sistemu ga čine veoma sposobnim protiv skoro svih zračnih meta.

Još jedna bitna stvar S-400 je mogućnost korišćenja četiri različita tipa raketa, različitih težina i mogućnosti, zbog čega je ovaj sistem sam po sebi veliki eo slojevite vazdušne odbrane i jako fleksibilan.

Nove rakete S-400, predvidljivo, imaju i dalji domet od pre - 240 kilometara protivvazdušnih meta što je ogroman napredak u odnosu na S-300PMU-1 kom je maksimalan domet bio 150 km. Novije rakete, poput 40N6, mogu se hvaliti dometom i do 400 km u sklopu sistema S-400.

Šta ovo sve znači za S-400, postavlja Nešenal interest novo pitanje. Navodi se kako je u biti reč o relativnom mobilnom sistemu napravljenom za vazdušnu odbranu. Iako predstavlja značajan napredak u mogućnostima i znatno je fleksibilniji od ranijih S-300 varijanti, evolucija S-300 u fleksibilniji sistem je bila prisutna u raznim podvarijantama S-300PMU.

Prema sposobnosti S-400 izgledaju kao znajačan napredak, no one su tu došle kroz spori razvoj S-300 projektila.

Mnogi od naprednih karakteristika, poput presretanja balističkih raketa, promenljivih i modularnih raketa i ciljanja više meta bili su prisutni kod drugih sistema dugo vremena i može se reći kako S-400 samo razvija postojeću snagu S-300 čime ovi sistemi postaju smrtonosnija pretnja, zaključuje autor Nešenal interesta.

strana 1 od 572 idi na stranu